DA LI STE ZNALI KOLIKO JE ZAJEČAR AUTOBUSKIH STANICA IMAO? I ŠTA SE NA NJIMA NALAZILO? DA LI SE SEĆATE MESTA GDE STE STALNO NEKOGA ISPRAĆALI I DOČEKIVALI I SA NESTRPLJENJEM ČEKALI ŽELJENI AUTOBUS? DA LI STE RAZMIŠLJALI O TOME KOLIKO STE VREMENA SVOG ŽIVOTA PROVELI NA PERONIMA AUTOBUSKIH STANICA I DA LI STE TIME POSTIGLI SVOJ ŽELJENI CILJ – DA NEGDE OTPUTUJETE, DA VAM NEKO DOĐE, DA UNESETE PROMENE U SVOJ ŽIVOT, DA OSTVARITE SVOJE VIZIJE I DA SE VOZITE PREVOZNIM SREDSTVOM KOJE JE JEDAN RUSKI PESNIK JOŠ PRE STOTINU I VIŠE GODINA NAZVAO – AUTOBUS?
Sa sve bržim razvojem autobuskog saobraćaja i sve većim brojem putnika, javila se i potreba za mestima gde će ti isti autobusi stajati i gde će peuzimati svoje putnike. Stvaranjem takvih mesta obezbeđivali su se potrebni uslovi za normalno odvijanje linijskog autobuskog prevoza, ostvarivao nesmetani dolazak i odlazak autobusa, prihvat i otprema putnika, informisanje putnika o kretanju autobusa, kontrola kretanja vozila i veća bezbednost i uređenost saobraćaja.
Autobuske stanice su mesta gde sva putovanja autobusima počinju ili se završavaju. To su mesta iščekivanja i dočekivanja i mesta polaska i dolaska svih putnika koji su se odlučili da za svoja putovanja koriste autobuski prevoz.
Prva autobuska stajališta i stanice u svetu nastale su u vreme pojave prvih autobusa i prvih autobuskih linija. U vreme kada je 1801. godine u Engleskoj proizvedeno prvo vozilo za prevoz većeg broja putnika nije se moglo ni pretpostaviti kakve će promene u saobraćaju ono proizvesti. Bio je to zapravo jedan malo veći automobil sa parnim motorom kojim se moglo prevoziti osam putnika. Napravio ga je Richard Trevik, čovek koji je napravio i prvu englesku lokomotivu. Pva demonstracija vožnje tim prevoznim sredstvom obavljena je 24. decembra iste godine u mestu Camborne (Cornwall, Engleska). Krajem istog veka, ali u Nemačkoj, u fabrici Benc, 1895. godine, konstruisano je i prvo takvo vozilo sa motorom koji je radio na benzin. Ono je nastalo u vreme kada je prodaja Bencovih automobila bila mala i ispod željenih očekivanja. Vlasnik te fabrike, Karl Benc, osmislio je još u to vreme vozilo koje je služilo za masovniji prevoz putnika, odnosno vozilo čija bi vožnja bila jeftinija od vožnje privatnim automobilima. Njegovo prvo motorizovano vozilo za veći broj putnika pušteno je u saobraćaj 18. marta 1895. godine u Nemačkoj, u regiji Severna Rajna-Vestfalija. Ono zapravo nije ni ličilo na današnja vozila takve vrste, već je imalo izgled jedne malo veće kočije čiji su zadnji točkovi pokretani na lančani pogon. U isto vreme je moglo prevoziti osam osoba, uključujući tu i samog vozača.
Prva linija na kojoj su saobraćala vozila sa većim brojem putnika uvedena je 1898. godine. Dva Dajmlerova vozila saobraćala su tada između gradova Kincelsau i Mergentajm u Nemačkoj, linija je bila duga 30 kilometara, dok je broj putnika u samom prevoznom sredstvu bio povećan na deset. Maksimalna brzina kojom se to isto vozilo sa putnicima moglo kretati iznosila je za to vreme velikih 20 km/h. Samo godinu dana kasnije (1899. g) prvo veće Dajmlerovo vozilo sa putnicima stiglo je i u London. Početkom 20. veka (1905. g) Bavarska Pošta uvela je i prvi motorizovan poštanski servis, koji je osim pisama prevozio i putnike. Do 1913. godine, ta ista Pošta Bavarske imala je 101 liniju na kojoj je saobraćalo 226 vozila sa većim brojem putnika.
Godine 1903. prvo vozilo koje je moglo da prevozi veći broj putnika i imalo motor sa unutrašnjim sagorevanjem izgrađeno je i u Rusiji, u Santk Peterburgu, u vreme kada je to isto mesto bilo i njen glavni grad. Imalo je ugrađen jednocilindrični motor od 10 konjskih snaga, prevozilo je 10 putnika i moglo da razvija brzinu do 15 km/h. Četiri godine kasnije (1907. g) uvedena je i prva linija za putnike u Moskvi, od Marine Grove do Ostankina. Prevozna karta tih istih godina, na toj istoj relaciji, iznosila je samo 15 ruskih kopejki.
Godine 1912. u rusku i svetsku literaturu, reč AUTOBUS prvi je uveo ruski pesnik Igor Vasilevich Lotarev (Igor Severner).
U vreme kada su, te iste 1912. godine, vozila za prevoz većeg broja putnika dobila svoj današnji naziv (autobus), prva takva vrsta prevoza organizovana je i u Srbiji. Vožnju je na relaciji od Kalemegdana do Topovskih šupa u Beogradu, sa svoja četiri autobusa, organizovao izvesni gospodin Višnjić.
Neposredno pred Drugi svetski rat (1938. g) prvi autobusi proizvedeni su i u Srbiji, u Industriji motora u Rakovici. Bili su to autobusi marke “Praga”, čiju je licencu iz Praga kupila fabrika IMR iz Rakovice, u koji je urgađivan šestocilindrični motor (prvi proizveden u staroj Jugoslaviji.), odnosno vozila koje su na putu mogla da razviju brzinu od 30 do 40 (maksimalno 50) kilometara na sat.
Nakon Drugog svetskog rata, u vreme kada je autobuski putnički saobraćaj u Srbiji već uveliko dobio na značaju, iskazala se potreba i za izgradnjom prostora za prihvatanje putnika. Nažalost, zbog sve većih potreba za nabavkom novih autobusa, sa izgradnjom prvih pravih autobuskih stanica počinje se tek početkom šezdesetih godina 20. veka.
Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina 20. veka obezbeđivanje prostora za putnike i autobuse bio je jedan od prioritetnih zadataka tadašnjih autosaobraćajnih preduzeća u Srbiji. Problem prevoza putnika posebno se javljao u gradovima koji su se u to vreme razvijali, u mestima gde su autobusi, pa čak i za iste pravce, polazili sa različitih, neobezbeđenih i neobeleženih lokacija u gradu.
Poslovno udruženje „Srbijatransport“ iz Beograda, koje je u to vreme objedinjavalo mnogobrojne autoprevoznike, pokrenulo je inicijativu za izgradnju prve zajedničke autobuske stanice u Beogradu, a zatim i u ostalim većim gradovima tadašnje Narodne Republike Srbije. Do 1966. godine u Srbiji je bilo napravljeno 18 autobuskih stanica, a u narednih pet godina (do 1971. g) još 58 stanica. Međutim, zbog niza neregulisanih pitanja oko lokacija za autobuske stanice i upravljanje u tim objektima, veliki broj tada napravljenih autobuskih stanica bio je montažnog, privremenog karaktera. Do 1980. godine na teritoriji SR Srbije bilo je izgrađeno 118 autobuskih stanica, čija se veličina po broju perona za prijem autobusa kretala od 2 do 22. Vremenom su te, serijski napravljene, montažne autobuske stanice prerasle u objekte koji su svojom organizacijom i opremljenošću omogućavali bržu i kvalitetniju uslugu sve većem broju putnika. I mnoge su se u istom svom obliku zadržale i do početka 21. veka.
Jedna od prvih montažnih autobuskih stanica, koja je krajem šezdesetih godina bila napravljena u Srbiji, bila je i autobuska stanica u Zaječaru. Smeštena je pored tada već formirane zelene pijace i vrlo blizu postojeće železničke stanice. Svojim izgledom ličila je na montažnu zgradu Doma omladine u Zaječaru (koja je tih godina bila napravljena u blizini gradskog stadiona na Kraljevici), montažni objekat (streljanu) Streljačkog društva „Čika Franja“ (na Vašarištu ispod Kraljevice) i montažne objekte Dečijeg odmarališta u Gamzigradskoj banji (pored Crnog Timoka).
Montažnoj autobuskoj stanici u Zaječaru prethodilo je stajalište autobusa koje se nalazilo pored nekadašnje kafane “Makedonija” (na mestu današnjeg parkinga Višeg suda u Zaječaru) odakle su iz Zaječara, sredinom 20. veka, polazili autobusi za sve pravce (za Beograd, Niš, Negotin, Bor, Knjaževac, Pirot). To je zapravo bila i prva (nezvanična) autobuska stanica u Zaječaru.
Osim sa ovog, mnogi autobusi su polazili i sa drugih mesta u gradu, što je u to vreme dovodilo do većih pometnji, pa i do toga da mnogi putnici ne otputuju do željenih mesta. O tim nemilim događajima, 12. maja 1967. godine, u lokalnom listu “Timok” ostalo je zapisano: “Zbog neobaveštenosti desetak Zaječaraca nije moglo da otputuje poslednje nedelje. Čekali su autobus kragujevačkog autotransportnog preduzeća koji polazi u 5 i 30 časova za Beograd ispred bivše kafane “Makedonija”, a on je krenuo ispred “Deligrada”. Sigurno da ovo nije jedini slučaj. To se verovatno događa svakoga dana, prilikom svakog polaska autobusa i na svim relacijama. Razlog je taj što autobusi međugradskog i prigradskog saobraćaja polaze sa tri-četiri mesta, pa putnici ne znaju gde da čekaju. Neki autobusi polaze ispred nekadašnje kafane “Makedonija”, neki ispred “Deligrada”, neki sa nedovršene autobuske stanice. Revoltirani građani se pitaju zašto autobuska preduzeća ne istaknu obaveštenja iz kojih bi se videlo vreme i mesto polaska autobusa. Jer, na ovakav način imaće štete i ona i putnici.“
Kako bi se uveo red kod polazaka i dolazaka autobusa i putnici znali gde da ih čekaju, 16. maja te iste 1967. godine, otvorena je (montažna) autobuska stanica pored zelene pijace u Zaječaru. Ispred same zgrade ove stanice napravljena su i četiri perona sa kojih su polazili i na koje su dolazili autobusi iz svih pravaca, dok su se u samoj stanici nalazila dva šaltera za prodaju karata za sva preduzeća i za sve relacije, kao i poseban odeljak za čuvanje prtljaga. Nažalost, kako je ostalo zapisano u listu „Timok“, u to veme na stanici nije postojala razglasna stanica preko koje bi se obaveštavali putnici o dolasku i polasku autobusa, niti sat koji bi pokazivao vreme polaska, jer to nije bilo planom predviđeno.
Sedamdesetih godina ova autobuska stanica je proširena, dobila je više perona (šest perona za dolazak i polazak autobusa i dva pomoćna perona), tri šaltera, bife, depo karata, prostoriju za šefa stanice i prostoriju za vozače i informacije. Sa svoje desne strane imala je i dva javna WC-a, koja su putnici mogli da koriste.
Više od 40 godina sa ove autobuske stanice saobraćali su autobusi zaječarskog autosaobraćajnog preduzeća (kasnije nazvanog „TIMAS“) kao i autobusi drugih autoprevoznika.
Sa privatizacijom i prodajom Timočkog autosaobraćajnog preduzeća iz Zaječara (TIMAS-a) 2008. godine, autobuska stanica u Zaječaru prelazi u vlasništvo firme „Mašinopromet“ iz Beograda, a zatim i firme „Filas“ iz Šapca.
Godine 2010. i 2011. autobuska stanica u Zaječaru imala je devet perona na koje su pristizali autobusi iz svih pravaca i mnogih firmi. Autosaobraćajno preduzeće „Niš ekspres“ iz Niša je tih godina sa ove autobuske stanice imalo 18 prolaza dnevno (devet autobuskih linija), preduzeće Moto boem iz Negotina šest prolaza (tri linije), Maxa turs iz Pirota šest prolaza (tri linije), Eurolin iz Paraćina šest prolaza (tri linije), ATP Dejan iz Bora četiri prolaza (dve linije), Bor travel iz Bora četiri prolaza (dve linije), Top Turist iz Grabovice kod Kladova četiri prolaza (dve linije), Nikolić prevoz iz Samarinovca (Negotina) četiri prolaza (dve linije) i autoprevoznik ZMV iz Pirota dva prolaza (jedna linija).
Dana 2. maja 2013. godine, u 14 časova i 45 minuta, sa ove autobuske stanice zabeležen je i rekordni broj putnika. Samo tog popodneva, redovnom autobuskom linijom, autobusima iz Zaječara za Beograd krenulo je 400 putnika. Tadašnji autoprevoznik, firma „Net Bus“ iz Zrenjanina, koja je u to vreme prevozila putnike iz Zaječara, samo za njihov prevoz angažovala je jedan redovni i sedam vanrednih autobusa.
Nakon firme Net Bus iz Zrenjanina, autobuske linije iz Zaječara za Beograd preuzela je firma „Eurolin“ iz Paraćina, dok je autobusku stanicu u Zaječaru kupilo preduzeće „Nikolić prevoz“ iz Samarinovca (Negotina).
Preduzeće „Nikolić prevoz“ DOO iz Samarinovca (Negotina) napravilo je još jednu, treću autobusku stanicu u Zaječaru, u Hajduk Veljkovoj ulici prema Negotinu, na delu placa gde se nekada nalazila Tekstilna industrija „Timočanka“ u Zaječaru. Ona je zvanično počela sa radom 26. marta 2018. godine.
Nova autobuska stanica u Zaječaru ima šest perona za prihvat autobusa, četiri šaltera, prostoriju za šefa saobraćaja, dispečerski deo, turističku agenciju, restoran, prostoriju za garderobu, sanitarni čvor i u sastavu samog objekta dva apartmana.
Stara autobuska stanica pored zelene pijace ostala je da stoji prazna, sa svojim napuštenim i zapuštenim peronima, bez svojih putnika.
Poslednjih godina smanjio se i broj putnika koji autobusom iz Zaječara putuju za Beograd. Njih danas, sa nove (Nikolić prevoz) autobuske stanice, svojim autobusima prevoze preduzeća: „Nikolić prevoz“ iz Samarinovca (sa polascima iz Zaječara u 5 časova i 01 minut i 7 časova), „Top turist“ iz Grabovice kod Kladova (sa polaskom u 9 časova i 10 minuta), „Eurolin“ iz Paraćina (sa polaskom u 14 časova i 45 minuta) i „Moto boem“ iz Negotina (sa polaskom u 16 časova i 24 minuta).
dr Miodrag Velojić
U sledećem nastavku:
Izgradnja saobraćajnica u Zaječaru i okolini u drugoj polovini 20. veka
Ako ste neku priču propustili…
Prva priča http://radiomagnum.rs/kako se nekada putovalo da li volite putovanja/
Druga priča http://radiomagnum.rs/kako smo nekada putovali/
Treća priča http://radiomagnum.rs/migracije starih naroda i sta mi od toga imamo/?
Četvrta priča https://radiomagnum.rs/kako su izgledali rimski putevi/
Peta priča https://radiomagnum.rs/kako se nekada putovalo najkraci turski put od vidina do beograda/
Šesta priča https://radiomagnum.rs/kako se nekada putovalo prvi mostovi na belom i crnom timoku
Sedma priča https://radiomagnum.rs/kako se putovalo prvih godina po oslobodjenju od turaka/
Osma priča https://radiomagnum.rs/kako je izgledala kurirska sluzba i gde su se nalazile menzulane i mehane u okolini zajecara prvih godina po oslobodjenju od turaka/
Deveta priča https://radiomagnum.rs/strani inzenjeri nasi putevi i ko je prvi udesio glavne ulice u zajecaru/
Deseta priča https://radiomagnum.rs/saobracajnice u zajecaru u drugoj polovini 19 veka/
Jedanaesta priča https://radiomagnum.rs/poceci putovanja radi zabave i novih saznanja/
Dvanaesta priča https://radiomagnum.rs/kako se nekada putovalo fijakeri i trgovci/
Trinaesta priča https://radiomagnum.rs/kako je zajecar dobio kaldrmu/
Četrnaesta priča https://radiomagnum.rs/ko je vozio prve automobile u zajecaru/
Petnaesta priča https://radiomagnum.rs/nevolje sa cetvorotockasima/
Šesnaesta priča https://radiomagnum.rs/ulice i putevi u okolini zajecara u periodu izmedju dva svetska rata/
Sedamnaesta priča https://radiomagnum.rs/jos jedno neverovatno putovanje kroz vreme sa dr miodragom velojicem/
Osamnaesta priča https://radiomagnum.rs/vodic kroz zajecar i okolinu u toku i nakon drugog svetskog rata/
Devetnaesta priča https://radiomagnum.rs/da li znate da je prvi autobus na relaciji zajecar beograd poceo da- aobraca 1956 godine tri godine ranije zajecar je dobio svoj prvi autobus sa 19 mesta/
Dvadeseta priča: VREME KADA SE MIRNIJE ŽIVELO, SLUŠALA DOBRA MUZIKA I DOSTA PUTOVALO: Od „Laste“ do „TIMAS“-a
Dvaesetprva priča: Prva autobuska linija na relaciji Zaječar-Beograd: Svako putovanje autobusom bilo je „doživljaj“ za sebe