DruštvoKnjaževacSlobodno vremeVestiZaječar info

NEVOLJE SA ČETVOROTOČKAŠIMA

Auto Dobrivoja Đergovića na ulici u Minićevu, okićen i spreman za prevoz mladenaca

Pojava prvih motornih vozila u gradovima i seoskim naseljima izazivala je poprilični nered. Prvi automobili su dizali oblake prašine, plašili konje, uznemiravali prolaznike, pa zato i nisu bili baš rado viđeni na tadašnjim ulicama. Oni su bili vrlo teški za upravljanje i mnogo teži za zaustavljanje. Putevi kojima su se tada kretali bili su puni opasnosti, imali su duboke rupe, oštre krivine, mnogostruke strmine, pa i životinje koje su se po tim istim putevima slobodno kretale. Sve je to uticalo na tok i razvoj tadašnjeg saobraćaja, ali i na to da tadašnje vožnje automobilima često završe i pored tih istih puteva.

Od samog početka 20. veka motorna kola su sve više ličila na prave automobile, a sve manje na zaprežna vozila. Ali … i dalje ih je bilo teško pokrenuti, a još teže njime upravljati. Vožnja se tih prvih godina poredila sa pravim žongliranjem. Da bi automobil upalio i pokrenuo, vozač je prvo morao da podesi pretpaljenje, zatim da otvori slavinu za dovod goriva, da podesi gas, menjač stavi u neutralan položaj, pokrene motor ručnim pokretačem (kurblom), zatim da uskoči u kola, pritisne papučicu kvačila, oslobodi ručnu kočnicu, pa ako ga posluže sreća i ruka, da ubaci u prvu brzinu i polako, popuštajući kvačilo, da pokrene svoje vozilo. Vrlo retko se ta njegova složena procedura …. završavala samo prvim pokušajem.

A sve je zavisilo od umeća samih vozača i njihove snalažljivosti.

Poblemi sa prvim automobilima u evropskim gradovima

Biti auto-vozač u to vreme značilo je biti obučen i opremljen za putovanje u otvorenim kolima. Zaštitna odeća bila je od životnog značaja u to prvo pionirsko doba automobilizma. Pored kiše i hladnoće pri lošijem vremenu, trebalo se boriti i sa nesnosnom prašinom koja se dizala u oblacima kada je put bio prašnjav i suv. Putnici su često dolazili svojim kućama ili pokisli ili prekriveni od glave do pete debelim slojem prašine. Za vožnju prvih automobila u početku se koristila odeća koja je služila za jahanje, planinarenje, kao i druge sportove u prirodi, dok se kasnije u ponudi našla i posebno iskrojena i napravljena odeća za gospodu – prve prave vozače automobila. Veći deo te odeće bio je koristan i primenljiv, ali je tu bilo i detalja koji su služili samo za pokazivanje i prikazivanje. Vlasnik automobila je na svoju garderobu u to vreme mogao lako da potroši sumu koju je dao i za kupovinu automobila, ali zadovoljstvo upravljanja i vožnja tih prvih četvorotočkaša nije se mogla u to vreme ni sa čime meriti, a ponajmanje novcem.

Prvi automobil i prvi šofer Sava Jovanović sa drugovima iz Vratarnice 1927.

„Automobil je u to vreme bio iznenadjujuća stvar !“ rekao je jednom prilikom Dragojlo Milić Cojle iz Knjaževca. Pojava prvih automobila na putevima predstavljala je pravo iznenadjenje, ali i više od toga. Oni su predstavljali duh civilizacije, ali i promenu načina života u mnogim tadašnjim varošima. Auto-šoferi su pored svoje nove veštine kojom su uspevali da ovladaju, prihvatali i novi način života i oblačenja, dok su se sami vlasnici automobila poredili sa vlasnicima takvih istih vozila u mnogo većim i razvijenijim gradovima i varošima širom Kraljevine Jugoslavije, ali i u drugim većim i razvijenijim zemljama. Vlasnici koji su tih godina sa puno odricanja i para uspevali da dodju do svojih prvih automobila, da ih voze i održavaju, pored pravog zadovoljstva, ispunjavali su svoj život i mnogim drugim avanturama. Oni su se tom svojom kupovinom izdvajali iz sredine, potvrđivali svoj status, okitili novim stilom, ali i mnogim problemima koje im je vožnja tim istim automobilima donosila. Njihove dogodovštine, problemi, zgode i nezgode sa novim igračkama – automobilima, postajale su skoro svakodnevna pojava na putevima i pored njih u samoj čaršiji. Mnoge od tih zgoda postajale su vrlo brzo i šaljive priče koje su njihovi sugrađani rado prepričavali u raznoraznim kafanskim i drugim prilikama.

Popravka prvih automobila na putu

Tako je, na primer, u periodu izmedju dva rata u ovim krajevima bila poznata priča kako je Dobrivoje Radosavljević, sin Milivoja Radosavljevića abadžije i osnivača Zanatlijskog fonda iz Knjaževca, vozio svoj automobil kroz Vratarnicu. Dobrivoje je vrlo često automobilom marke „Ford T“ vozio svoje društvo na izlete i uz pečenje, vino i zvuke sa gramofonskih ploča sa gramofona na navijanje, provodio se sa njima u okolini Knjaževca. Jednom prilikom se taj isti Dobrivoje sa svojom porodicom uputio i za Zaječar. Na putu je, zbog kiše, magle i slabe vidljivosti, prelazeći preko pružnog prelaza kod Vratarnice, pogrešno skrenuo na trasu pruge Knjaževac-Zaječar i nastavio da vozi po šinama. Kako se pruga u tom vremenu nije baš mnogo razlikovala od razlokanih i razlupanih puteva, on se nije dao zbuniti već je nastavio da vozi i posle kratkog truckanja po železničkim pragovima i šinama svoj auto vratio na makadamski put. Nastavio je dalje svoju vožnju i sa saputnicima bezbedno stigao na odredište.

Mnogi tadašnji vozači, baš kao i ovi sadašnji, uživali su u svojim brzim vožnjama automobilima, ali su se shodno prilikama i vremenu i te iste brzine dosta razlikovale od današnjih. Sve je, naravno, zavisilo od veštine samih vozača, ali i od komentara suvozača. U Zaječaru su, na primer, bili poznati nastavnik Zoran i njegova supruga Mara, kao i njihov automobil koji je „jurio“ zaječarskim ulicama. Kada god bi se Zoran uživeo u svojoj vožnji dovikivao bi svojoj ženi na suvozačevom sedištu: „Drž se Maro, idemo tries !“. U okolini Knjaževca u svojoj brzoj vožnji uživao je i Radivoje Milivojević zvani Lalka iz Donje Kamenice. I on je često žurio i jurio po tamošnjim krivinama, dok njegova žena u automobilu to nije odobravala i stalno mu govorila: „Radivoje, Radivoje, ne moj se zalatiš!“.

Noviji model Forda iz perioda1927-1931. Radivoja Milivojevića Lalke iz Knjaževca

Nedostatak originalnih delova za prve automobile bio je stalni problem, ali bi se i on shodno vremenu i prilikama rešavao na raznorazne načine. Manje ili više jednostavno i neobično. Nije bio redak slučaj da se na automobilu umesto originalnog točka, koji je na putu negde otpao, postavi neki drugi koji bi se mogao naći ili jednostavno odseče grana drveta i postavi na mesto točka kako bi se auto prevezao do najbližeg mehaničara.

Ni nabavka originalnih automobilskih guma u to vreme nije bila nimalo jednostavna. Gume su zbog nekvalitetnih makadamskih puteva prve stradale i brzo se trošile, a vozači su opet zbog njihovih visokih cena i teškoća prilikom nabavki, koristili samo one koje su imali, sve dok se potpuno ne bi izlizale ili raspale. I stalno su ih na tim istim putevima krpili. Jedan od najbolji krpadžija guma u tom vremenu bio je i taksista Bora, zvani Kadija, iz pomenutog Knjaževca. Ali, za razliku od mnogih drugih tadašnjih vozača, on je u takvim prilikama mogao da koristi i svoje bogato iskustvo stečeno u svom prethodnom opančarskom zanatu. Taj isti Bora je u vojsci naučio da vozi, pa kada je došao u Knjaževac, odlučio je da proda svoj opančarsku radnju, da kupi sebi automobil i postane taksista. Pošto od te iste prodaje nije mogao da dobije dovoljno novaca za neki bolji automobil, kupio je sebi starog forda, sa kojim je, takođe zbog nedostatka novca, imao i stalnih problema. Stare gume na fordu često su pucale, pa ih je Bora, pošto je već bio poznati opančar, krpio komadom druge gume koju je ušivao u spoljnu gumu. Sa tako zakrpljenim gumama taksirao je po okolini i vozio po nekoliko puta, sve dok se one opet ne bi pocepale, a on ponovo morao da ih krpi.

Diploma o vozačkom ispitu Čedomira Jankovića iz 1932.g

Više nevolja sa svojim novim automobilom imao je pred sam Drugi svetski rat i Čedomir Janković, trgovac i vlasnik bioskopa iz Zaječara. Pošto je u tom vremenu vodio veliku trgovinu Čedi Jankoviću je za putovanja bio potreban bolji i brži automobil. Preko posrednika je saznao za povoljnu priliku i odlučio da kupi novi automobil u Beogradu. U tu istu kupovinu je sa sobom poveo i svoju čitavu porodicu. Za oko mu je zapeo automobila marke Ford, znatno novije prozvodnje. Auto je imao 8 cilindara, svi metalni auto delovi bili su niklovani, bio je održavan i izgledao kao nov, dok su prethodni njegovi vlasnici bili članovi porodice Karađorđević, a niko drugi već sama tadašnja srpska kraljica. Čedomiru se auto veoma dopao pa ga je bez oklevanja kupio. Čim je auto bio kupljen Čeda je u njega potovario svoju porodicu i krenuo za Zaječar. U to vreme put za istočnu Srbiju vodio je preko Topole, Kragujevca i Paraćina, pa su tako tim istim putem dospeli najpre u Topolu. Tu su zastali radi malog odmora i predaha. Desilo se tada da su auto primetili vojnici koji su obezbeđivali tamošnji kraljevski letnjikovac i poznavši kraljev automobil pomislili da je neko od Krađorđevića došao u Topolu. Napravila se prava pometnja, vojnici su stajali u stavu mirno, podigli uzbunu, počeli da se organizuju i obezbeđuju dalji prolaz za putnike iz automobila. Situacija se smirila tek kada su ustanovili da nije reč o kraljevoj porodici, već o običnim putnicima – prolaznicima.

Čeda Janković u svom starom Fordu 1939.g

Po dolasku u Zaječar pojava ovako modernog i sjajnog automobila izazvala je pravu senzaciju, jer sličnog u varoši u to vreme nije bilo. Nažalost, porodica Janković nije dugo uživala u vožnji u tako lepom automobilu. Jedva šest meseci kasnije, 31. marta 1941. godine, automil je oduzela jugoslovenska vlast u pripremi za eventualni rat. Ali se ni vojska njime nije dugo služila. U kratkotrajanim ratnim operacijama, u aprilskom ratu 1941. godine, ovaj automobil je mitraljirala nemačka avijacija kod sela Mutnice u blizini Paraćina, pa se tako neslavno i priča o ovom kraljevskom automobilu završila.

dr Miodrag Velojić

U sledećem nastavku:

Ulice i putevi u okolini Zaječara između dva svetska rata

Prikaži više

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pročitajte i ovo
Close
Back to top button