DruštvoSlobodno vremeZaječar info

Ko je vozio prve automobile u Zaječaru

Vlasnici jednog od prvih zajecarskih automobila

Sve je počelo jednog lepog letnjeg popodneva 1862. godine kada je jedan Francuz, po imenu Etjen Lenoar, pokrenuo motor koji je sam napravio i postavio ga između točkova starih zaprežnih kola. Nekoliko trenutaka kasnije njegova mala kola su se kretala sporo, kloparajući kroz šumu Vansan kod Pariza, pokretana sopstvenim motorom. Bio je to istorijski trenutak. Lenoarova samohodna kola otisnula su se u svet kojim su do tada vladale samo zaprege, poštanske kočije i fijakeri, u svet prašnjavih drumova izbrazdanih kolskim tragovima koji će uskoro nestati zauvek. Lenoar zapravo nije bio prvi koji je napravio kola bez konja, ali je njegov značaj bio u tome što je izumeo gasni motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Samo nekoliko godina kasnije gasni motor je napravljen da radi na petrolej, što je bilo mnogo praktičnije i omogućilo pojavu prvih eksperimentalnih kola, a 1885. godine i pojavu prvog vozila prodatog na tržištu. Bio je to tricikl napravljen u radionici Karla Benca u blizini Manhajma u Nemačkoj.

Prvo motorno vozilo u svetu Benz tricikl iz 1885. g

I tako je počela era automobila. Era koja još uvek traje. Era koja je osim automobila stvorila i dobre vozače. One koji su želeli da se prikažu, pokažu i iskažu svoje umeće. I da uživaju u vožnji „svojih ljubimaca“ – svojih automobila. Biti vlasnik automobila oduvek je značilo biti moderan i imati društveni prestiž. Prvi pravi vozači nisu vodili računa ni o markama ni o ceni automobila, jer se pravo zadovoljstvo putovanja automobilom nikada nije moglo izmeriti, niti je imalo svoju pravu cenu.

Kada je počela era automobila, kao da se izmenio ceo svet. Automobili, kao “dvotraga motorna vozila” po pravilu drumska, služili su, a i danas služe, prevashodno za prevoz robe i putnika. Po definiciji, “automobili su kola koja se prvenstveno kreću po putevima, mogu da prime do osam ljudi, imaju četiri gume, i uglavnom trasportuju ljude, pre nego teret”. U globalnu upotrebu ušli su početkom 20. veka i vrlo brzo se odomaćili.

Prvi vlasnik automobila na tlu današnje Republike Srbije (tada Austrougarske carevine) bio je apotekar Zilberlajatner iz Subotice koji je svoj auto nabavio jula 1901. godine. Samo nekoliko godina kasnije (1905. g) održana je i prva auto trka na relaciji između Sombora i Subotice.

U međuvremenu (1903. g) pojavio se i prvi automobil u Beogradu. Bio je to auto marke “neselzdorfer” (Nesselsdorfer) proizveden u Austrougarskoj. Uvezao ga je Boško Radulović, tadašnji ugledni beogradski bankar i trgovac. Tog 3. aprila 1903. godine automobil je bio prava atrakcija na ulicama Beograda, koji je do tada znao samo za fijakere, zaprege i tramvaje koje su vukli konji. Radulovićev automobil je u Beograd bio dopremljen železnicom, a sa njim je doputovao i njegov vozač (stranac) Austrijanac. Neposredno po isporuci, obavljena je i prva auto vožnja kroz Beograd. Automobilom je upravljao pomenuti Austrijanac, dok su pored njega (i iza njega) sedeli vlasnik Boža Radulović, budući srpski vozač Sreten Kostić i njihovi prijatelji. Pokretanjem automobila ispred nekadašnje železničke stanice u Beogradu i njegovom vožnjom kroz grad slučajni prolaznici i znatiželjnici imali su priliku da po prvi put vide “kočiju bez konja” opremljenu dvotaktnim motorom. Pomenuta auto vožnja realizovana je na relaciji od železničke stanice, Nemanjinom i ulicom Kneza Miloša, do svog kranjeg odredišta, do Topčidera. A kako je ona izgledala opisao je u svojim pričama Sreten Kostić. Osim konstatacije da je vožnja prošla “relativno dobro”, naveo je i dodatne komentare i reakcije prolaznika: „Poneko je razrogačio oči, a poneko se i prekrstio sluteći da se sreo sa nečastivim“.

Austrijski vozač je četrdeset i pet dana po Beogradu i okolini učio i obučavao Sretena Kostića da vozi taj prvi automobil, pa je tako Sreten postao i zvanično “prvi srpski šofer”. Njegova sećanja na prve vožnje automobilom zabeležena su u listu “Politika”, 13. oktobra 1932. godine, kome je on pored ostalog izjavio: “Idućeg dana čuo sam kako seljaci u obližnjoj krčmi pričaju jedan drugom: “Prođe sinoć aždaja kroz naše selo, svetle joj oči nadaleko i brekće, a cepa sve što joj stane na put”.

Sreten Kostić, prvi vozač automobila u Srbiji 1903. godine

Samo nekoliko dana nakon Boškovog “Nessledorfera” u Beograd je stigao i drugi automobil marke “Mauer-Union”, čiji je vlasnik bio Mladen Ljubinković. Za razliku od Bože, koji je imao svog ličnog vozača Sretena – Mladen je svoj automobil vozio sam.

I tako je, slobodno se može reći, od te 1903. godine, počeo razvoj automobilizma i vožnja automobila po zemlji Srbiji.

Nažalost, ta nova i čudna “automobilizacija” u zemlji Srbiji tekla je veoma sporo. A koliko je taj isti (automobilski) saobraćaj bio zastupljen u srpskom društvu i kojom brzinom se razvijao može se videti i iz statističkih podataka iz 1912. godine. Naime, u Srbiji je te iste godine bilo, automobila svih vrsta (privatnih, službenih, vojnih, putničkih i teretnih) svega stotinak, dok je u isto vreme Francuska u tom istom saobraćaju imala 76.771 vozilo, Engleska 175.734 vozila, a Sjedinjene Američke Države 944.000 vozila. Razlog za to bili su zasigurno loši i kaldrmisani srpski putevi, skup benzin koji se u to vreme kupovao u apotekama, tehničke mane prvih automobila, ali i nedostatak pratećih sredstava i službi. Primera radi treba istaći i podatak da je Beograd tek 1910. godine “dobio” svoju prvu prodavnicu automobila, kasnije i prvu privatnu školu za vozače, a nešto kasnije i svoje prvo preduzeće za taksi prevoz, mada je to isto preduzeće (prvih godina svoga rada) u svom voznom parku imalo samo – jedan automobil.

Te iste 1912. godine pojavili su se u Srbiji i prvi vojni automobili marke “Arbenz” koji su nabavljeni u Švajcarskoj, a obučena je i grupa od 10 prvih vojnih vozača. Pred sam početak Prvog balkanskog rata 1912. godine u Nemačku je na obuku bilo upućeno još nekoliko ljudi. Po završetku obuke za vozače i njihovom povratku oni su činili prvi nastavni kadar novoosnovane Vojne šoferske škole u Srbiji. Toj grupi pripadao je i Svetozar M. Jovanović, poreklom iz Novog Hana (danas Minićeva) koji je u periodu od 15. aprila 1915. do 10. septembra 1915. godine bio i prvi upravnik Vojne šoferske škole.

Nakon Prvog svetskog rata, na ulicama gradova i varoši u Srbiji, počeli su da se pojavljuju i prvi automobili. Pa je tako, neposredno po oslobođenju, i zaječarska varoš (1918. godine) dobila dvadesetak vojnih automobila (marke Ford i Dodž) a sa njima i prve vozače koji su svoju šofersku veštinu izučili na Solunskom frontu. Nešto kasnije u Zaječar su stigla i vozila dobijena putem reparacije od poraženog protivnika. U bivšim pešadijskim kasarnama (na mestu današnjeg zaječarskog naselja Kraljevica) formirano je Auto odeljenje Timočke divizijske oblasti i izgrađene garaže za prve automobile.

Jedan od prvih vozača automobila iz Zaječara bio je Dragomir Radaković, koji je 1921/22. godine služio vojni rok pri auto odeljenju u Zaječaru, pošto je prethodno položio ispit za “vozara automobila”, a sa njim i njegov vojni drug Dragutin Guta Zlatanović, koji je bio jedan od prvih šofera koji su vozili automobile na relaziji Zaječar-Knjaževac (pa i dalje, kada su poslovi to zahtevali). Ovi prvi vozači su svoje vozačke ispite položili na Solunskom frontu, na kursu Vojne šoferske škole. U njihovim vojnim “šoferskim bukvicama” (vozačkim dozvolama) pisalo je da su isti “svršili kurs Vojne šoferske škole u Solunu” i položili ispit za “vozara automobila”, pa se mogu “kao takvi i upotrebiti”. Ali je ispod potvrde o polaganju ispita u tim istim “bukvicama” sitnim slovima pisalo i to da “ovo uverenje gubi snagu važnosti ako se dotični za vreme duže od pet godina ne bude bavio šoferstvom”.

Vojna soferska dozvola Dragutina Zlatanovica iz 1918. g

Kako je “šoferaj” u tom istom vremenu bio veoma traženo i atraktivno zanimanje, tako Dragomir i Dragutin nisu morali da brinu za svoj posao. Dragutin Zlatanović je na Solunskom frontu vozio najpre vojna vozila, dok se po završetku rata doselio u Knjaževac i bio lični vozač knjaževačkog industrijalca Dragomira Sibinovića. Prvi privatni automobil koji je vozio bio je “Ford model T”, a nešto kasnije, kada je njegov poslodavac Sibinović nabavio nešto luksuzniji automobil “Linkoln L” (model iz 1926. godine) Zlatanović ga je vozio i do banje Rogaška Slatina u Sloveniji.

Dragutin Zlatanović vozač Forda, na putu Knjaževac – Zaječar 1924. g

Naravno, “Ford model T” je i u Zaječaru, a i u celoj tadašnjoj Srbiji (pa i u svetu), u to vreme bio jedan od najtraženijih marki automobila. U zapadnim zemljama bio je poznat pod nazivom “The Tin Lizzie” (Limena Lizi), a u našim krajevima (zbog specifičnih komandi promene brzina pomoću pedala) prosto su ga nazivali “ford pedaljaš”. Ovaj model je predstavljen u Americi 1908. godine i bio prvi automobil u istoriji koji se proizvodio na pokretnoj traci. Masovna njegova proizvodnja omogućila mu je pristupačnu cenu koja je prvih godina iznosila samo 850 američkih dolara. U Srbiji se uvozio od 1911. godine posredstvom firme Andre Ristića iz Beograda. Do 1928. godine (kada je prestala njegova masovna proizvodnja) bio je napravljen u 15 miliona primeraka, a neposredno pred kraj proizvodnje (1927. godine) mogao da se kupi za samo 270 dolara.

Ovaj model automobila prvi je u Zaječaru imao niko drugi nego prvi zaječarski posleratni predsednik opštine – Milan Miljković. Njegov Ford dopremljen je železnicom iz Beograda 1920. godine i puno godina nakon toga Miljković je sa njim proputovao celu Srbiju i veliki deo Evrope.

Skoro u isto vreme svoj automobil iz prestonice (Beograda) dovezao je u Zaječar i Đorđe Genčić, poznati političar i industirjalac. Njime je obilazio svoja imanja u Velikom Izvoru i svoje rudnike u okolini.

Osim političara, trgovaca i industrijalaca, kupovinom automobila mogli su u to vreme da se pohvale i manje imućniji građani Zaječara, ali zbog cene i loših puteva između dva svetska rata u samoj varoši nije bilo puno automobila.

Automobili Petra Đergovića i Čede Jankovića ispred bioskopa Timok u Zaječaru

U periodu od 1924. pa do 1934. godine Zaječarci su u svojoj varoši mogli da vide automobile marke “Austro-Dajmler” industrijalca Milana Savića, “Dodž” knjižara i štampara Sretena Dikovića, “Sitroen” i “Fijat” inženjera Trifuna Đokovića, “Super-bjuik” Vladimira Petkovića, “AEG” velikog župana Timočke oblasti, “Pakard” Timočkog vladike,“Krajsler” Stevana Miloševića, “Ševrolet” gospođe Mileve zvane “Milionerka”, kao i “Fordove” Milana Miljkovića, Petra Đergovića i vlasnika zaječarskog bioskopa Čedomira Jankovića.

Vlasnici automobila i njihova vozila na glavnom trgu u Zaječaru 1933.

Za razliku od drugih Zaječaraca, Čedomir Janković nije imao svog ličnog vozača, već je svog Forda vozio sam. Bio je jedan od retkih stanovnika tadašnje zaječarske varoši koji je položio šoferski ispit. Pošto je vodio veliku trgovinu često je svojim Fordom putovao po Srbiji. Osim izgradnje bioskopa (1925. g) Janković je u samom Zaječaru proširiovao i svoje trgovačke poslove. U prizemlju svoje porodične zgrade (u današnjoj ulici Svetozara Markovića) imao je više lokala u kojima je uspešno trgovao “trošarinskom robom, poljoprivrednim spravama i mašinama”. Pored njih imao je (1931. g) i stovarište za benzin, naftu i maziva “za poljoprivredne sprave i druga prevozna sredstva”, kao i pumpu za točenje benzina.

Izgled nekadašnje benzinske pumpe

Jedna od prvih pumpi za točenje benzina u Zaječaru nalazila se na takozvanoj “Maloj pijaci”, na raskrsnici današnjih ulica Nikole Pašića i Čupićeve, u delu varoši koji Zaječarsci i danas nazivaju “Dva brata”.


Taksi stanica između Suda tadasnje Županije i Oficirskog doma u Zaječaru oko 1930.

Prvi auto-taksi pojavio se u Zaječaru već oko 1925. godine. I to sa samo jednim vozilom – automobilom poznatog zaječarskog knjižara i štampara Sretena Dikovića. Tadašnja taksi stanica nalazila se preko puta tadašnje kafane “Luvr”. Jedan od poznatijih zaječarskih taksista (oko 1930. g) bio je i Miodrag Đergović iz tadašnjeg Kraljevog Sela (danas Minićeva).

Miodrag Đergović, taksista iz Kraljevog Sela sa svojim ševroletom na taxi stanici u Zaječaru

Jedna od najpoznatijih voznji automobilima desila se u Zaječaru 15. avgusta 1926. godine, u vreme izbornih aktivnosti za predsednika opštine. Tom prilikom na izborima su pobedili kandidati demokratske stranke, posle dotle neviđene predizborne kampanje i angažovanja automobila na sam dan izbora. O tome je mesni list “Timočka Krajina” u broju 3 od 12. septembra 1926. godine, pod naslovom “Politička idila na Timoku”, pisao: “Zaječar je, kao centar Timočke oblasti, prošlih pštinskih izbora imao naročitu fizionomiju. U borbene redove uvedeni su prvi put “zaječarski tenkovi” – automobili. Demokrati, kao najbogatiji, zakupili su ih sve kao do jednoga ranije. Na sam dan izbora automobili nisu jurili samo zaječarskom kaldrmom, već su, preskačući jaruge, u polja oko Zaječara, vozili vojsku dotle neviđenu u Zaječaru na pojno polje”.

Nakon dva uzastopna predsednička mandata, dotadašnji predsednik Milan Miljković izgubio je na ovim izborima i svoje mesto ustupio dotadašnjem zaječarskom trgovcu Nikoli Stamenkoviću. Kao što se iz priloženog može videti, veliku ulogu u tome imali su i zaječarski automobili.

Kolona automobila u ulici Nikole Pašića 1926. g.

Svoje “ljubimce na četiri točka” Zaječarci su mnogo puta i javno prikazivali. Jedna od takvih izložbi organizovana je na javnom trgu u Zaječaru 1933. godine.

Osim stanovnika Zaječara automobile su kroz ovu varoš vozili i stanovnici okolnih naselja. Prvi automobil u naselju Zvezdan vozio je od 1926. godine delovođa ovog naselja Đorđe Savić. Njime je, preko Kotlujevca, više puta nedeljno dolazio do Zaječara radi raznoraznih potreba. Za razliku od Zvezdana prvi automobil u naselju Veliki Izvor pojavio se tek 1937. godine. Vozio ga je velikoizvorski trgovac Cvetko Stojanović (poznatiji pod nadimkom “Svileni”).


Stanovnici naselja Zvezdan pored prvog automobila njihovog delovođe Đorđa Savića 1926. god.

Većina ovih predratnih automobila zaplenjena je od okupatora i domaćih osvajača u toku i nakon Drugog svetskog rata. Po završetku rata mali broj njih mogao je da se vidi na zaječarskim ulicama. Zapravo, pravih privatnih automobila skoro i da nije bilo u ovoj varoši sve do 1960. godine.

Sačuvani stari automobili početkom ovog veka mogli su da se vide jedino na izložbama “old tajmera” koje su na zaječarskom glavnom trgu bile organizovane septembra 2013. i avgusta 2014. godine.

Razgledanje starih automobila na izložbi u Zaječaru septembra 2013. g

Nakon proteklih stotinu godina može se slobodno reći da danas imati automobil – predstavlja nužnu i pravu potrebu, a ne kojekakav luksuz. A u zavisnosti od potreba, poneko ima po dva, a neko i po više automobila u svom voznom parku. I svaki drugi ili treći stanovnik nekog grada poseduje u današnje vreme vozačku dozvolu.

U ovom vremenu kada se sve brže živi i sve više putuje, sve je manje stanovnika – a sve više automobila oko nas i na našim putevima.

I kao što je to i nekada bilo i danas imati dobar automobil – predstavlja društveni prestiž. Kažu da neko uživa u lepoj kući, da neko voli da jede egzotičnu hranu ili da nosi skupu markiranu odeću .. ali se do sada niko nije izjasnio da ne želi da bude vlasnik i da vozi skup i dobar automobil.

I sve se dalje i brže ide. Svet oko nas je sve ubrzaniji. Sve je skuplje, brže, elitnije. Tako je i sa automobilima. Naravno, samo za one koji sebi mogu da priušte da voze neki dobar i skup automobil.

dr Miodrag Velojić

U sledećem nastavku:

Nevolje sa četvorotočkašima

Prikaži više

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitajte i ovo
Close
Back to top button