DruštvoSlobodno vremeZaječar info

KAKO JE IZGLEDALA KURIRSKA SLUŽBA I GDE SU SE NALAZILE MENZULANE I MEHANE U OKOLINI ZAJEČARA PRVIH GODINA PO OSLOBOĐENJU OD TURAKA

Ulica u staroj turskoj varoši, Le Monde illustre, 5. avgust 1876.

Ko je putovao kroz istočnu Srbiju prvih godina po oslobođenju od Turaka imao je štošta videti i čime se pohvaliti. Iako još uvek nije bilo razvijenih saobraćajnih ustanova i mesta za odmor, još u to vreme je bila razvijena kurirska služba i napravljena mesta gde je putnik namernik, ako ga noć uhvati na putu, mogao prenoćiti i dobiti ponešto za jelo.

C:\Documents and Settings\Miodrag\Desktop\Razvoj saobracaja\Zaglavlje KAKO SE NEKADA PUTOVALO.jpg

Kurirska služba je prvih godina po oslobođenju bila nasleđena iz turskog vremena. Ko je imao potrebu da u to vreme putuje, pošalje pismo ili koju važnu vest, putovao bi ili svoju poštu slao sa kuririma koji bi u dotično mesto dolazili. Takvi kuriri su se u to vreme nazivali tatari. Oni su kao takvi najpre održavali vezu između beogradskog paše i Carigrada, a zatim i između samog paše i Kneza Miloša. U oslobođenoj Srbiji nosili su i važne vesti i zapovesti koje je Knez Miloš upućivao svojim nahijskim vojvodama. Uvek su jahali dobre konje i jureći što brže, vikali iz sveg glasa kako bi se čulo za njihov dolazak. Na određenim stanicama dobijali su odmorne konje i nastavljali svoja putovanja. Bili su veoma brzi i izdržljivi. Pri hitnim poslovima ne bi se nigde odmarali od Beograda sve do Carigrada. Na toj deonici su srpski tatari bili brži od turskih. Oni su put od Carigrada do Beograda prelazili za četiri do pet dana, dok je turskim tatarima za tu istu deonicu od Beograda do Carigrada (što se računalo da iznosi oko 180 sati) bilo potrebno od sedam do deset dana. Samu tu činjenicu ilustruje i podatak da je srpski tatarin Bogdan sa kopijom turskog fermana iz Carigrada pošao 27. avgusta i u Kragujevac stigao za samo četiri dana, 1. septembra 1830. godine u noćnim časovima.

Pošta na jednoj stanici, Uber Land und Meer, 37, 1876.

Nakon potpisivanja Jedrenskog mira (1829. godine) kroz Srbiju se počelo putovati mnogo češće, a vesti i pisma su sigurnije i brže putovala. Važna pisma su u to vreme putovala na sledeći način: iz Beograda do Kragujevca slata su dva do tri puta nedeljno, nosio ih je kurir zvani pismonoša i predavao Kneževoj Kancelariji, tu bi ona ostajala dokle god se ne bi ukazala prilika da se pošalju onima kojima su bila upućena. 

Putovanja putnika i kurira (tadašnjih tatara) bila su nešto drugačija. Da bi im se olakšalo putovanje skoro na svim putevima kroz Srbiju bile su organizovane menzulane. Njih su opsluživale menzuldžije. Menzuldžije su po ugovoru sa vlastima, u jednoj određenoj zgradi u naselju (takozvanoj menzulani), morali držati izvestan broj konja i za to su dobijali izvesnu sumu novaca. Godine 1824. jednim zakonskim aktom (fermanom) bile su određena i pravila koja su se odnosila i na menzulane. Na mesto mezuldžija bili su postavljeni kiridži-baše koji su morali da čuvaju konje i da ih daju pod kiriju, dok su sa tatarima od te iste godine mogla da putuju i privatna lica. Tatari su u to vreme bili veoma dobri i brižljivi pratioci putnika. Za konja i dva tatarina koji su pratili putnike plaćalo se od Carigrada do Beograda oko 80 forinti srebra, dok je put trajao oko 10 dana sa po 18 sati jahanja dnevno. 

Putovati sa tatarima od jedne menzulane do druge značilo je putovati konjima od jedne do druge stanice. U tim stanicama dobijani su odmorni konji, konak i hrana, a ponegde i drugi pratioci za dalja putovanja. Najvažnije menzulane u Srbiji nlazile su se duž „Carigradskog druma“ između Beograda i Niša, dok su se u istočnoj Srbiji najpoznatije takve stanice nalazile na putu Požerevac-Vidin, preko Zaječara. U dolini Timoka prve menzulane su bile napravljene u naseljima Vražogranac i Valakonje kod Boljevca, dok su se na pravcu prema Nišu takve stanice nalazile u Gurgusovcu (današnjem Knjaževcu) i Sokobanji, a potom i u Aleksincu i Nišu.

Dvorište krčme u Aleksincu, The Illustrated London News, 16. septembar 1876, crtež Meltona Prajora

Prvi pomen menzulana u okolini Zaječara nalazimo u vreme Prvog srpskog ustanka. U aktu kojim je vođa tog ustanka Karađorđe Petrović postavio Milisava Đorđevića iz Lasova za komandanta oblasti crnorečke (od 11. januara 1811. g) nalaže se i sledeće: „ … i napravite 2 menzulane u Valakonju i Vražogrncu u kojoj ćete imati po 4 konja i po 3 mezuldžije i po 1 momka i hranu za konje da jedanput uredite što će im za godinu trebati …“. Da bi se ova naredba što brže i bolje sprovela, verovatno su korišćene postojeće zgrade menzulana koje su tu postojale i u tursko vreme, kao i postojeće linije putovanja koja su organizovane još u vreme Turaka. Te iste godine Karađorđe je odredio i da tadašnja Crnorečka nahija daje ukupno 4.000 groša poreza  i da se od tog novca izdvoji trošak za postojeće menzulane (novac kojim bi se kupila hrana za konje i plaćala naknada mezuldžijama).

Po oslobođenju i prisajedinjenju krajeva istočne Srbije (1833. g) u Srbiji dolazi do većih promena i u saobraćaju. Sa povlačenjem granice prema Turskoj (1834. g) pravci komunikacija okreću se više prema Pomoravlju i Šumadiji, putem preko Boljevca i Paraćina, odnosno ka Požarevcu i Beogradu putevima preko Žagubice i Brze Palanke. 

Drumska krčma u planini, The Illustrated London News, 9. septembar 1876.

I putovanja preko granice tih godina bila su veoma česta. Za nešto manje od godinu dana (1835/36. g) Ispravičestvo u Zaječaru izdalo je ni manje ni više nego 50 „zagraničnih“ pasoša. U jednom dokumentu iz tih godina navodi se i podatak kako je u Vidin iz Srbije preko Vrške čuke došao jedan karavan od preko stotinu kola. Na graničnom prelazu Vrška Čuka u to vreme bila je ustanovljena i carinarnica (ćumruk) i karantinska stanica (kontumac). 

U 1834. godini u čitavoj Srbiji nalazilo se 7 glavnih i 20 sporednih poštanskh stanica – menzulana. U dolini Timoka takve stanice su se nalazile: u Negotinu sa 15 konja, u Zaječaru i Krivom Viru sa po 8 konja i u Gurgusovcu (današnjem Knjaževcu) sa 2 konja. 

Po popisu stanovnika Zaječar je 1834. godine imao 241 kuću i 1.439 stanovika, dok su veća od njega u to vreme bila samo naselja: Podgorac sa 368 kuća i 2.143 stanovnika, Veliki Izvor sa 304 kuća i 1.861 stanovnika i Zlot sa 283 kuća i 1.635 stanovnika. 

Te iste godine pominje se i zaječarska menzulana. Po podacima Narodne blagajnice, 1834. godine menzulani u Zaječaru bio je odobren godišnji trošak od 2.990 groša. I ona se nalazila u prostorijama bivše turske menzulane koja je bila u neposrednoj blizini centra varoši (na prostoru između stare turske vodenice i zgrade današnjeg Osnovnog suda), gde su se u to vreme nalazile i ostale javne ustanove turske uprave. U jednom dokumentu iz 1839. godine sačuvan je i opis te iste menzulane: „Ova menzulana je bila sačinjen u plotu i olepljena, pokrivena krovinom i sojama spolja poduprta. Prostora ima da u njoj 12 konja stati mogu. Pored nje ima jedna kuća gde obitavati surudžije mogu, od brvana ozidana i krovinom pokrivena. Dalje uz istu menzulanu sačinjen je i jedan ambar u kome može do 16.000 oka ječma stati. Ambar je daskama ozidan, ćeremidom pokriven i dobrog je stanja.“. Menzulana i pomenuta kuća u Zaječaru bile su građene još za vreme Turaka (u vreme oko 1818. godine) i iste su, po oslobođenju ovih krajeva od Turaka, pripale srpskoj vlasti.

Kafana Kruna: “besplatno korišćenje”, The Graphic, 3. februar 1877.

Godine 1834. ovu menzulanu je vodila državna uprava, a već naredne (1835. godine) bila je izdata pod zakup privatnom zakupcu. Na jednoj licitaciji (juna te iste godine) zakup nad ovom menzulanom dobija Cola Nikolić, žitelj zaječarski. Iz sačuvanog tadašnjeg „Objavljenija“ koje mu je Sovjet izdao, saznajemo i obaveze koje je u to vreme imao: „ … menzulana zaječarska sastojeća od 8 konja ustupa se Coli Nikoliću za godišnje izdržavanje državne azne da na svakoga konja po čaršijskome tečeniju prima 925 groša“. Pored dužnosti koje su Sudom Narodnim od 31. maja 1835. godine bile određene, zakupac je bio dužan još i da „ … tatare i sve ostale ljude koji ovim krajem putovati budu lepo predusreti i nezadržano konje davati im, ne navlačeći na se tužbu, a ako se to desi bez oproštaja kažnjen će biti …“. Cola Nikolić je u svojoj menzulani pored konja morao imati i odgovarajući broj poverljivih ljudi (surudžije i tatare) koji su prenosili pisma, novac i dragocenosti (amanete) ili su pratili zvanična lica i druge putnike do sledeće menzulane. Najpoznatiji njegov kurir u to vreme bio je Lazar Aranđelović (poznatiji pod imenom Tatar Indža) koji je većinu svojih poslova obavljao putevima kroz timočku dolinu.

Prema tarifi iz 1837. godine nadoknada u novcu za poslove kurira (tatara) iznosila je: od Kragujevca do Zaječara 130 groša, od Kragujevca do Vidina 150 groša i od Kragujevca do Negotina 180 groša.

Zaječarska menzulana je prvih godina po oslobođenju od Turaka imala velike troškove, pa je sam zakupac, na kraju svog zakupa (1836. godina) izjavio da je više ne može držati. Naredne godine ovu menzulanu niko nije zakupio, pa je ona ostala u rukama državne vlasti.

Da bi se što bolje razvila trgovina u oslobođenim krajevima istočne Srbije, Knez Miloš je u Zaječaru 1836. godine zakonskim aktom (ukazom) naredio da se napravi i vašar (panađur) na kome bi se moglo slobodno trgovati. Prvi jesenji panađur u Zaječaru održan je 29. avgusta (po starom kalendaru) 1836. godine, a već sutradan je i sam Knez Miloš bio obavešten kako je na ovom vašaru „bilo i prilično pazara“. Osim jesenjeg, ukazom iz 1860. godine odobreno je i održavanje i prolećnog (majskog) vašara u Zaječaru. Formiranjem ovih vašara povećala su se i putovanja, kako trgovaca tako i drugih zainteresovanih putnika.

Sa smanjenjem potrebe za menzulanskim uslugama, obim njihovih poslova se godinama smanjivao, pa je tako 1840. godine u pomenutoj zaječarskoj menzulani bilo samo 4 konja, u negotinskoj 6, a u knjaževačkoj 2 konja. Usluge menzulana koristili su u to vrmeme uglavnom samo zvaničnici i stranci, dok su domaći putnici počeli da putuju i u domaćoj režiji

Meana u Smederevu, Le Monde illustre, 19. avgust 1876.

Za svratišta putnika, po varošicama i glavnim putevima, u početku su postojali samo hanovi. Bile su to zapravo široke zidane zgrade sa jednom velikom prostorijom u kojoj se mogao smestiti poveći broj ljudi i stoke. U sredini te zgrade nalazilo se ognjište, a oko njega jednostavni kreveti (ćošci) prekriveni samo asurama, na kojima su spavali putnici. Ko bi od putnika imao svoju ličnu prostirku, prostirao bi je preko asure. Iza tih kreveta nalazio se prazan prostor sa jaslama za stoku pored zida, dok su u nekim boljim hanovima prostorije za stoku bile i odvojene. U takvim svratištima (hanovima) sem hleba, kafe i nešto mesa, putnici nisu mogli ništa drugo dobiti za jelo, pa su hranu na putovanja sami sa sobom nosili. Samo par godina kasnije, ulogu takvih hanova preuzele su mehane

Kako je Knez Miloš još u vreme svoje prve vladavine (do 1839. godine) izgradio puteve po zemlji Srbiji (i obezbedio ih od hajduka) smatrao je vrlo revnosno da se pored tih istih puteva podižu i mehane, kako bi se i putnici koji njima budu putovali na svojim putovanjima mogli snabdeti najosnovnijim potrebama. U nekim mestima podizane su i gostionice (gostilni domovi) o narodnom trošku, kao što je to bio slučaj u Brestovačkoj banji. Tamo gde se ne bi niko našao da podigne mehanu, podizao ih je sam Knez Miloš o svom trošku. Mehane su se razlikovale od hanova po tome što su uvek imale štale za stoku. Naročito je mnogo mehana bilo podignuto pored puteva nakon Jedrenskog mira (1829. godine) jer je u ranijim godinama za njihovo otvaranje bilo potrebno odobrenje turskih vlasti, a sami Turci su za odobrenje otvaranja uzimali od zakupaca podosta darova i velike godišnje naknade. Varoške mehane su se razlikovale od drumskih po tome što su bile zidane, mada su mnoge od njih bile napravljene i od čatme i bundruka. I u njima su se nalazili široki kreveti prekriveni asurama, na kojima su putnici noćivali. Tražiti zasebno sobu, u to vreme nije bilo primereno, niti je putnicima na um padalo. Umesto toga „prostre se ćilim u jednom ćošku, tu namesti prtljag i putnik je smešten“.

Drumske mehane su izgledale nešto gore. Bili su to poveći prostori od brvana u kojima je gorela vatra. Nekoliko većih kamenova oko vatre pretstavljali su ognjište nad kojim su iz odžaka visile verige sa kotlovima u kojima se nalazila vruća voda. Putnici su sedeli oko vatre na drvenim niskim tronožnim stolicama, a tu bi (pored te iste vatre) i spavali. U mehanama se pored prenoćišta moglo dobiti i piće (vino i rakija), ponešto od jela, pa i poneka druga potrebština za put. Skoro kod svake drumske mehane nalazila se i poneka nadstrešnica u kojoj su kolari i potkivači radili svoje poslove. Tako su drumske mehane vremenom izgledale kao mala čaršija.

Može se pretpostaviti da se tako i krajem 18. veka oko menzulane i mehane u blizini raskrsnice puteva u tadašnjem (i sadašnjem) Zaječaru razvila čaršija u kojoj su se samo par godina po oslobođenju razvile mnoge upravne i druge funkcije.

Po pisanju Stojana Coke Simića, prvu mehanu u Zaječaru držao je još u vreme Turaka (u prvoj polovini 19. veka) njegov otac Sima Nikolić. Ona se nalazila ne mestu nekadšnjeg hotela „Zadruga“, a kasnije Robne kuće „Beograd“. Posle smrti Sime Nikolića (1836. godine) ovu istu mehanu preuzeo je njegov sestrić Lazar Bošković.

Prvih godina po oslobođenju od Turaka broj mehana u okolini Zaječara vrlo brzo je rastao, pa se tako pored puteva i mestima u njegovoj okolini, krajem 1838. godine, nalazila ukupno 61 mehana. 

Polozaj mehana u okolini Zaječara 1838.g.

U samom Zaječaru nalazilo se (te iste 1838. godine) ukupno 16 mehana, u naselju Vražogrnac 5, u Velikom Izvoru 4, u Grljanu 4, u Vratarnici 2, u Zlotu 3, u Boljevcu 3, u Podgorcu 3, u Donoj Beloj Reci 2, u Rgotini 2, u Planinici 2, u Slatini (kod Bora) 2, u Krivelju 2, u Zvezdanu 1, u Krivom Viru 1, u Valakonju 1, u Osniću 1, u Grlištu 1, u Novom Hanu (Minićevu) 1, u Dubočanu 1, u Brestovačkoj banji 1, u Sumrakovcu 1, u Izvorčiću 1 i na Vrkoj Čuki 1 mehana.

Te iste godine mehane su u Zaječaru držali sledeći vlasnici: Kosta Colov, Bogdan Mitov, Nika Dišov, Najdenko Katov, Ganča Anđelov, Petko Nine Boškov, Pavle Novaković, Pana Marković, Dimitar Trifunov, Jovan Valović, Miloš Petrov, Pela Stojkov, Todor Rajkov, Petar Berberin (dok je njegov brat Jonča Berberin držao mehanu na Vrkoj Čuki), pomenuti Lazar Bošković i Cola Nikolić (koji je pre par godina u samom ovom mestu držao i menzulanu).

U samom Zaječaru je tih godina bilo oko 315 poreskih glava, pa se tako prostom računicom može doći i do podatka da je tada na 20 njegovih poreskih glava dolazila po jedna cela mehana.

Srpska krčma, The Illustrated London News, 14. januar 1854.

Koliko je putnika putovalo kroz zaječarsku kotlinu i koliko je u njegovim mehanama boravilo, ne može se sigurno i tačno reći, ali da je tradicija otvaranja mehana (gostionica i kafana) opstala i u kasnijim vremenima, govori i podatak da je pred sam Drugi svetski rat Zaječar imao ukupno 74 ugostiteljskih objekata (u to vreme poznatijih pod nazivima: hotel, gostionica i krčma), u vreme kada je imao oko 11.500 stanovnika. Koliko su gostionice, mehane i kafane bile popularne kod tadašnjeg (i sadašnjeg) naroda zaječarskog govori i podatak da je i u samom njegovom naselju Kotlujevac (u drugoj polovini 20. i početkom 21. veka) vremenom bilo otvarano ukupno 16 krčmi i kafana.

Od toliko pobrojanih mehana u Zaječaru ostala je danas, sa tim nazivom, da radi samo jedna. Ona se nalazi u blizini raskrsnice puteva koji se od Vrške Čuke odvajaju za Zaječar, Knjaževac i Negotin.

Mehana u Zaječaru koja i danas postoji

Razvoj putovanja, trgovine i drugih funkcija uslovilo je da se u samoj varoši zaječarskoj poveća i broj stanovnika. Od pomenutih 1.439 stanovnika (koliko je bilo 1834. godine) za samo deset godina broj žitelja se u ovom mestu uvećao na 2.016 (1844. godine), za četrdeset godina broj stanovnika u njemu bio je skoro četiri puta veći (1874. g. – 4.076 stanovnika), dok je 1889. godine ovo lepo mesto imalo 1.250 prilično lepih kuća i blizu 5.800 stanovnika. Tih istih godina ono se moglo podičiti i mnogo boljim putevima i lepo uređenim ulicama. 

U sledećem nastavku:

STRANI INŽENJERI, NAŠI PUTEVI I KO JE PRVI „UDESIO“ GLAVNE ULICE U ZAJEČARU


Oznake
Prikaži više

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitajte i ovo
Close
Back to top button
Close