BorDonji MilanovacDruštvoKnjaževacSlobodno vremeVestiZaječar info

Prva autobuska linija na relaciji Zaječar-Beograd: Svako putovanje autobusom bilo je „doživljaj“ za sebe

Putovanje autobusom 1959.

Da li znate kada je krenuo prvi autobus sa putnicima iz Zaječara za Beograd? I koliko sati je na toj istoj relaciji trajalo putovanje? Sigurno niste znali ni ko je sredinom 20. veka pokrenuo tu autobusku liniju, ni koliko je koštala autobuska karta u jednom pravcu. Ali ste zasigurno bili sigurni da se u taj isti Beograd već tada, kao i danas, trebalo i moralo putovati. Kako zbog mnogobrojnih potreba tako i zbog drugih važnih i nevažnih poslova. Iz raznih krajeva i raznih gradova Srbije. Naravno, ni mnogobrojni žitelji važnog provincijskog gradića na istoku Srbije, kakav je u to vreme bio Zaječar, nisu u tome zaostajali.

U periodu pre Drugog svetskog rata autobuski saobraćaj u samom gradu Zaječaru i njegovoj okolini nije ni postojao. Tek po oslobođenju i godinama nakon njega, u razvoju autobuskih linija učinjen je veliki korak. To je bilo i razumljivo kada se uzme u obzir činjenica da železnicom nisu bila obuhvaćena sva mesta i da je u to isto vreme saobraćaj autobusima imao izvesne prednosti nad drugim vrstama saobraćaja.

U tom istom periodu i Zaječar se mnogo izmenio. Došlo je do obnove privrednog života u njemu, kao i do razvoja saobraćaja, proizvodnje, trgovine i uslužnih delatnosti. Reorganizovale su se osnovne i srednje škole, počele sa radom mnogobrojne društvene fabrike, uredila se zdravstvena i socijalna služba, osnovane su mnogobrojne organizacije.

Godine 1949. na teritoriji Narodne Republike Srbije nastale su i nove administrativno-teritorijalne jedinice koje su nosile nazive: srezovi, gradovi, gradski rejoni i područja mesnih narodnih odbora, pa su tako nastala i takozvana gradska naselja. Te iste godine u istočnoj Srbiji formirana je Timočka oblast sa sedam postojećih srezova (boljevački, borski, zaglavski, zaječarski, ključki, krajinski i porečki) dok su gradovima proglašena naselja Bor, Negotin i Zaječar. Samo dve godine kasnije (1951.) ukinute su formirane oblasti i ta ista teritorija Srbije (1952.) podeljena na opštine, gradove i srezove. Na taj način tradicionalni naziv opštine zvanično je rehabilitovan i uveden u upotrebu, dok je sam grad Zaječar tih godina i zvanično postao opštinsko mesto.

Pomenute administrativne promene za sobom su povukle i novi talas migracija iz soeskih naselja u gradsku sredinu, pa je tako taj isti Zaječar, kao veoma važno opštinsko mesto, po popisu od 15. marta 1948. godine imao ukupno 4.261 domaćinstvo i 11.861 stanovnika, dok je samo pet godina kasnije, po popisu 1953. godine, u njemu bilo 4.913 domaćinstava i 14.489 gradskih stanovnika.

Povećano kretanje stanovnika dovelo je i do razvoja autobuskog saobraćaja i do uvođenja prvih autobuskih linija od samog Zaječara do drugih većih mesta u okolini (Negotina, Bora, Knjaževca, Pirota), pa i do glavne državne prestonice – grada Beograda.

Autobuski prevoz je i u to vreme bilo predodređen za prevoz jefinih narodnih masa. I svako putovanje autobusom bilo je „dozivljaj“ za sebe. I nikada se nije znalo kada će autobus stići i šta se usput može desiti.

ZA Beograd

Tako je i prvi autobus na relaciji Zaječar-Beograd krenuo iz Zaječara, tačno u 04 časova izjutra, dana 14. juna 1956. godine, i u glavni grad svoje države stigao nakon punih 7 sati vožnje.

Uvođenjem autobusa na ovoj liniji, Zaječar je pored železničke, dobio još jednu, kraću i bržu vezu sa Beogradom. Počev od pomenutog juna te iste godine, pa nadalje svakoga dana, na ovoj relaciji saobraćala su dobra domaća autobuska kola sa 45 i više sedišta.

Liniju na ovoj relaciji pokrenulo je Autotransportno preduzeće „Lasta“ iz Beograda. Iz Zaječara je autobus svakog jutra polazio izjutra rano u 04 sata i u Beograd stizao, bez kašnjenja, u 11 časova, dok je iz Beograda autobus polazio u 14, a u Zaječar dolazio u 21 sat.

Cena autobuske karte prvih godina vožnje iznosila je 1.300 dinara, dok je na istoj relaciji vozna karta na železnici za drugi razred koštala 1.088 dinara, a za prvi razred 1.632 dinara.

Primera radi, taj isti iznos karte do Beograda, tog istog meseca 1956. godine, vredeo je oko 3 USD dolara, oko 0,7 DEM maraka ili oko 8 GBR funti. I za njega se tada moglo kupiti puno važnih ili manje važnih stvari. Ali … Beograd je Beograd.

Autobus za Beograd je, sve do izgradnje nekadašnje autobuske stanice kod zelene pijace, iz Zaječara polazio ispred nekadašnje kafane „Makedonija”, koja je postojala na mestu današnjeg parkinga Višeg suda, dok je sam put vodio preko naselja Lubnica, Planinica i Boljevac. Dužina ove autobuske linije iznosila je punih 270 kilometara i za razliku od dotadašnjeg železničkog saobraćaja, na istoj relaciji (ali preko Niša), bila je kraća za 86 kilometara i prelazila se za nepunih 7 sati, dok se u Beograd u isto vreme vozom stizalo za nepunih 12 sati vožnje.

Prvo autobusko stajaliste, Zaječar

A u Beograd se trebalo i moralo putovati …

Beograd nije bio samo naš najveći grad i državna prestonica. On je bio i ostao blizina svemu što je oduvek bilo „naj” – blizina onom najvećem i najznačajnijem, i najinteresantnijem i najlepšem, i najuzbudljivijem. U Beogradu su bili najbolji bioskopi i pozorišta, i stadioni gde su igrali Partizan i Zvezda, i ulice pune sveta i šarenila. U njemu je stalno bilo nečeg novog. Za razliku od provincije, u njemu je bio i opstao jedan sadržajan život u centru zbivanja, koga je trebalo videti i doživeti. Jer to je oduvek bilo korisno, potrebno i važno. U Beograd se godinama putovalo. Iz svih krajeva zemlje. I svi su se osećali važno kada su u njega dolazili, posebno iz male sredine kakva je i u to vreme bio Zaječar.

Počev od te 1956. godine mrežom autobuskih linija bio je ispresecan i skoro ceo zaječarski srez. Osim autoprevoznika iz Zaječara, putnike su u to vreme prevozili i autobusi Autobuskog preduzeća iz Bora, Autobuskog preduzeća iz Pirota i Autobuskog preduzeća „Pionir“ iz Knjaževca.

Autobus kojim se nekada putovalo

Primera radi preduzeće „Pionir“ iz Knjaževca je u to vreme držalo dve linije: autobusku liniju Knjaževac – Jalovik Izvor (38 km) i liniju Zaječar – Janja (82 km). Vožnja iz Jalovik Izvora do Knjaževca trajala je 2 sata, a iz Janje do Zaječara (sa zadržavanjem u Knjaževcu) puna 4 sata. Iz Izvora je autobus polazio u 5 sati izjutra, a iz Knjaževaca se vraćao oko 13 sati, dok je iz Janje autobus polazi ujutru u 5, a u Zaječar stizao u 14 sati. Cena vožnje iz Izvora do Knjaževca iznosila je u to vreme 200, a od Janje do Zaječara 390 dinara. Autobusi preduzeća „Pionir“ povezivali su u to vreme i naselje Bučje sa Knjaževcem (18 km). Iz Knjaževca je autobus polazio u 16 i 30, a u povratku iz Bučja sutradan u 5 časova. Cena karte iznosila je 100 dinara.

Autobusko preduzeće iz Pirota vozilo je putnike iz Zaječara i Knjaževca i na tim linijama imalo dva autobusa. Prvi je iz Pirota dolazio u Knjaževac u 7, a u Pirot se vraćao u 13 časova, dok je drugi polazio u 17 i vraćao se sutradan u 5. Cena karte iznosila je 350 dinara.

Širi broj linija i veći broj putnika, List TIMOK, 14. jun 1957. g.

U isto vreme svakodnevno su saobraćala i dva borska autobusa na relaciji od Bora do Zaječara. I kretali su se kružno. Prepodnevni, sa polaskom iz Bora u 6 časova, išao je preko Rgotine, dolazio u Zaječar u 7 i 20, odatle polazio u 9, da bi, preko Metovnice, stigao u Bor u 10 i 40. Popodnevni autobus išao je u obratnom pravcu – iz Bora je polazio u 13, a vraćao se u 19 i 20 časova (dolazak u Zaječar u 14 i 25, a polazak u 15 časova). Cena vozne karte od Bora do Zaječara preko Metovnice (37 km) iznosila je 200 dinara, dok je preko Rgotine (34 km) iznosila 180 dinara.

Te iste godine, dva puta nedeljno, saobraćao je autobus i na relaciji Bor – Beograd, preko Žagubice, Požarevca i Smedereva. Dužina linije bila je 228 kilometara, dok je cena prevoza iznosila 1.080 dinara.

Sredom i subotom išao je autobus i na liniji rudarsko naselje Rtanj – Zaječar i obratno. Dok su svakodnevno saobraćali i rudnički autobusi na relacijama Vina – Knjaževac, Podvis – Knjaževac i Lubnica-Zaječar-Avramica.

Juna meseca 1959. godine autobusku liniju na relaciji Beograd-Zaječar-Beograd i Bor-Beograd-Bor i dalje je držalo preduzeće „Lasta“ iz Beograda, s tim što je iz Beograda autobus za Bor polazio u 6 sati, a za Zaječar u 14 sati.

Autobusi Zajecarskog autosaobracajnog preduzeca šezdesetih godina XX veka

Iz Bora su iste godine autobusi saobraćali i linijama Bor- Negotin-Bor i Bor-Zlot-Bor. Iz Bora je autobus za Negotin polazio u 6 sati i u Negotin dolazio u 8 i 30 časova, dok je po povratku iz Negotina kretao u 16 i 30 i dolazio u Bor u 19 časova. Nedeljom i državnim praznicima ovaj autobus nije saobraćao. Iz Bora za Zlot autobusi su polazili u 6 i 30 i 14 i 30 sati, a stizali u Zlot u 7 i 30 i 15 i 30 sati. Vraćali su se u 8 i 16, a u Bor dolazili u 9 odnosno 17 sati. I ovi autobusi u  to vreme nisu saobraćali nedeljom i državnim praznicima.

Stalni autobusi saobraćali su te iste godine dva puta dnevno na relacijama Bor-Zaječar-Bor, sa polaskom iz Bora u 6 i 13 sati i dolascima u Zaječar u 7 i 20 i 14 i 20 časova. U povratku za Bor kretali su u 8 i 15 i 30 sati i tamo stizali oko 9 i 20 i oko 16 i 45.

Prvog aprila 1959. godine uvedena je i sezonska linija na relaciji iz Bora do Zaječara, koja je važila samo do 15 septembra. Autobus je polazio iz Bora u 4 i 30, a u Zaječar stizao u 5 i 45 časova. U 7 se vraćao za Bor, gde je dolazio u 8 i 35 časova (sva tri autobusa saobraćala su u to vreme preko naselja Rgotina).

dr Miodrag Velojić

U sledećem nastavku:

Koliko je autobuskih stanica Zaječar imao

Prikaži više

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pročitajte i ovo
Close
Back to top button