DruštvoSlobodno vremeVestiZaječar info

Da li ste znali da je prvi autobus na relaciji Zaječar-Beograd počeo da saobraća 1956. godine? Tri godine ranije Zaječar je dobio svoj prvi autobus, sa 19 mesta

Nastanak i razvoj autosaobraćajnog preduzeća u Zaječaru


Po završetku Drugog svetskog rata i obnavljanjem saobraćajnica u Zaječaru i njegovoj okolini, dolazi i do naglog razvoja drumskog saobraćaja. Potrebe za većim brzinama putovanja, brže prilagođavanje saobraćajnim potrebama i izvorima robnih i putničkih tokova, veća udobnost putovanja na kraćim rastojanjima i brži prevoz robe i ljudi do udaljenijih mesta, uticali su da se i u ovom delu Srbije veoma brzo razvije drumski saobraćaj i preuzme primat u odnosu na do tada razvijeniji železnički saobraćaj. Uporedo sa razvojem drumskog saobraćaja, u tom istom vremenu, bilo je potrebno stvoriti i posebne organizacije i preduzeća koja bi se isključivo bavila prevozom robe i putnika na daljinu, pa je tako i u Zaječaru nastalo i godinama se uspešno razvijalo jedno autosaobraćajno preduzeće.

Zaječar i njegova okolina su oduvek bili specifični po svom geografskom položaju, po svojim privrednim karakteristikama i strukturi proizvodnje u kojoj su dominirali proizvodi koji su se saobraćajnim sredstvima morali transportovati do udaljenijih mesta radi prodaje. Iako je godinama težila da se priključi saobraćajnim vezama koje su se pružale dolinom reke Morave i poveže sa ostalim većim centrima u unutrašnjosti, okolina Zaječara je upravo zbog svog položaja zaostajala za ostalim delovima Srbije i po kvalitetu, gustini i propustljivosti saobraćajnih veza godinama bila izolovana od mnogih većih saobraćajnica u tadašnjoj Jugoslaviji.

I po završetku Drugog svetskog rata stanje saobraćaja u okolini Zaječara nije se mnogo promenilo.

Zbog manjih i većih uzvišenja koja su zaječarsku kotlinu odvajale od ostalih delova Srbije, transport robe i putnika iz nje bilo je prevashodno upućen na železnički saobraćaj, najpre na relacijama Prahovo-Zaječar-Niš i Zaječar-Paraćin, a po izgradnji pruge između Bora i Majdanpeka (1966. g) i na relaciji Zaječar-Beograd, dok je drumski saobraćaj u velikoj meri ostao na nivou na kome se nalazio i u periodu između dva svetska rata.

Ubrzano kretanje stanovništva i još veće kretanje proizvoda uslovilo je da se u tom periodu što hitnije pokrene rešavanje mnogih problema u vezi sa stanjem i razvojem saobraćaja i da se pruži veća šansa razvoju drumskog motornog saobraćaja.

Orijentacija na sve veći i brži razvoj drumskog motornog saobraćaja vrlo brzo je našla i svoje opravdanje. Drumski saobraćaj je bio znatno brži, efikasniji i napredniji i uspešno je zadovoljavao sve veće potrebe transporta robe i putnika.

Međutim, za njegovo nesmetano odvijanje bilo je potrebno ispuniti i veći broj neophodnih uslova. Najpre je bilo potrebno razviti odgovarajuću putnu mrežu kako po gustini tako i po kategorizaciji puteva, zatim obezbediti dovoljan broj prevoznih sredstava (kamiona, autobusa i automobila) i na kraju, a možda i najvažnije od svega nabrojanog, bilo je potrebno napraviti dobru i snažnu organizaciju samog autotransporta.

Ka realizaciji ovih uslova i razvoju saobraćaja u Zaječaru krenulo se odmah po njegovom oslobođenju, 1944. godine. Tada formirani Gradski narodni odbor preduzeo je na sebe mere da se organizuje najpre lokalni, a potom i međumesni saobraćaj. Poslove organizacije saobraćaja najpre je obavljalo Povereništvo za privredu, da bi se iz njega kasnije izdvojili komunalni poslovi i stvorilo povereništvo za komunalne poslove, koje je pored ostalih svojih poslova vodilo i brigu o razvoju lokalnog saobraćaja.

Tako je najpre 1946. godine u Zaječaru bio osnovan Saobraćajni centar sa zadatkom da obavlja transportne usluge za potrebe privrednih i drugih organizacija, kao i za građane ovog i ostalih mesta, a zatim je (u prvoj polovini marta 1947. godine) osnovano i Gradsko transportno-komunalno preduzeće.

U prvim mesecima svog postojanja u Gradskom transportno-komunalnom preduzeću u Zaječaru radilo je samo 6 radnika (među njima su bili Čeda Ristić, Andra Simonović, Tugomir Živić …) ali je pri kraju iste (1947. godine) preduzeće imalo skoro 60 radnika.

Osnovne karakteristike razvoja Zaječara u tom periodu bio je daleko veći tempo privrednog i društvenog razvoja. Od nekadašnje varošice on prerasta u moderan grad sa svim urbanističkim obeležjima, a industrija postaje njegova vodeća privredna grana. Dolazi do izgradnje većeg broja privrednih i stambenih objekata, a samim tim i do potrebe za većim transportom robe i materijala.

Osim raščišćavanja ruševina nakon ratnih dešavanja, novo formirano Gradsko transportno-komunalno preduzeće preuzelo je na sebe i usluge prevoza i transporta materijala za objekte koji su u to vreme bili u izgradnji.

Prvih godina rada celokupna usluga tadašnjeg prevoza obavljana je konjskom zapregom i špediterima, jer motornih vozila za tu svrhu zapravo nije ni bilo. Za prevoz robe i transportne usluge preduzeće je u periodu od 1947. do 1956. godine koristilo 6 do 10 konja koji su bili smešteni u štalama koje su se nalazile u blizini nekadašnje stočne pijace (na mestu današnjeg Vatrogasnog društva) kao i desetak konjskih vozila (špeditera). Za svako vozilo bilo je zaduženo po nekoliko radnika koji su vodili računa o konjima, tovarili i istovarivali vozila i bili zaduženi za obavljanje transporta robe i materijala.

Sa porastom privrednih aktivnosti u Zaječaru tih godina dolazi i do povećanja broja industrijskih kapaciteta, izgradnje novih objekata, a samim tim i do povećanja broja njegovih stanovnika. Uporedo sa razvitkom industrijskih kapaciteta rastao je i broj zaposlenih u privredi Zaječara.

Tako je već u 1948. godini u zaječarskoj privredi bilo zaposleno oko 3.500 radnika, odnosno svaki 17 stanovnik ovoga grada.

Sve do 1950. godine razvoj zaječarske privrede karakterisala je slaba urbanizacija i pored naglog povećanja broja stanovnika i gradskog prostora. Počev od te godine počinje ozbiljnije da se radi i na urbanizaciji samog grada.

Već naredne 1951. godine u Zaječaru se pri Gradskoj mašinskoj radionici formira i Auto-remontno preduzeće, da bi krajem iste godine bilo spojeno sa postojećim transportno-komunalnim preduzećem u Gradsko autoremontno i transportno preduzeće pod nazivom „Zaječar“. Njegov vozni park i dalje su činili samo špediteri sa konjskom vučom.

Godine 1952. u zaječarskoj privredi radilo je 4.000 radnika. Zaječar je tih istih godina i zvanično postao opština i po popisu stanovništva 1953. godine imao ukupno 4.913 domaćinstava i 14.489 gradskih stanovnika.

Gradsko autoremontno preduzeće „Zaječar“ je te 1953. godine nabavilo svoje prve kamione i svoj prvi mali autobus od 19 mesta. Putničkih i tretnih pretežno službenih vozila i dalje je bilo veoma malo.

Godine 1955. u celom Zaječaru postojala su samo 4 teretna kamiona (3 kamiona marke „Dodž” i 1 kamion marke „Fiat”) i jedno (jedino) službeno vozilo marke „Ševrolet”. Te prve kamione u Zaječaru vozili su vozači: Bora Miletić (zvani Bora Mečka), braća Tasa i Branko, Branko (zvani Vuždalo) i Mile Gavra, dok je putnički automobil vozio Branko (zvani Purdžon). On je sa tim istim vozilom vozio i tadašnjeg direktora preduzeća Andru Simonovića (zvanog Andra žoka binje).

Naredne, 1956. godine, zaječarsko autoremontno preduzeće nabavilo je još nekoliko kamiona. Godinu dana kasnije prodalo je sve svoje konje i za taj novac kupilo nove kamione (kipere) i tako prvi put postalo potpuno motorizovano.

Kraće vreme u Zaječaru je radilo i Autotransportno preduzeće „Soko“ (za teretni saobraćaj), a zatim i preduzeće „Transport“ iz Zaječara.

Godine 1956. ostvarena je i prva autobuska linija na relaciji Zaječar-Beograd (autoprevoznika „Lasta“ iz Beograda), a od 1957. godine došlo je i do širenja mreže lokalnih autobuskih linija. Osim Autosaobraćajnog preduzeća iz Zaječara autobuski prevoz putnika na teritoriji opštine Zaječar vršila su u to vreme i Autotransportno preduzeća „Pionir“ iz Knjaževca i Autotransportno preduzeće iz Bora.

„Sve veći broj vozila, a čekaonica u Zaječaru još uvek pod vedrim nebom“ (List „Timok“, 14. jun 1957.) – Autobusko stajalište u Zaječaru ispred nekadašnje kafane „Makedonija“, kod današnjeg Višeg suda

U tom periodu modernizovani su putevi Zaječar-Negotin-Kladovo i Zaječar-Knjaževac, kao i više putnih pravaca koji su povezivali Zaječar sa okolnim naseljima.

Po popisu stanovništva 1961. godine u Zaječaru je živelo 18.690 stanovnika, dok je u njegovim preduzećima bilo zapošljeno oko 9.000, što je činilo skoro polovinu ukupnog broja njegovih žitelja. Taj podatak je ukazao i na to da je struktura stanovništva Zaječara već tada izgubila dotadašnje svoje agrarne osobine i da je sama gradska celina postala veoma važna i primamljiva industrijska destinacija.

Početkom 1962. godine uvedene su i prve autobuske linije između Zaječara i obližnjih mesta koje je organizovalo Gradsko autoremontno i transportno preduzeće „Zaječar“. Autobusi su saobraćali dva puta nedeljno, na linijama Zaječar-Planinica i Zaječar-Salaš.

Iste godine zaječarsko transportno preduzeće kupilo je i svoj prvi kamion cisternu, dok je poslovnica „Putnika“ u Zaječaru nabavila i svoj prvi autobus, ali samo za održavanje turističkih linija.

Po zvaničnim statističkim podacima, Zaječar je 1962. godine od prevoznih sredstava imao ukupno 174 motocikla, 157 putničkih automobila, 8 autobusa, 96 teretnih automobila, 11 specijalnih vozila, 61 vučno vozilo i 579 priključnih vozila.

Sve do 1963. godine broj motornih vozila u njemu bio je veoma mali i uglavnom vlasništvo društvenog sektora, dok je prosečna dužina pevoza putnika iznosila oko 30 km.

Te iste 1963. godine zaječarsko transportno preduzeće kupilo je i svoje prve kamione kipere. Njih su zadužili vozači: Mile Ćirić (Mile Ćira), Drakče Bogdanović (Drakče kirner), Gruja Jelenković, Miroljub (Miki) Velojić, Peda Trandafilović (Peda dugački), Aleksandar Velojić (Aca sunđer) ...

Miki Velojić i Gruja Jelenković popravljaju gume na terenu blizu stare Brze Palanke

Već naredne 1964. godine u samom gradu dolazi i do povećanja broja autobusa i teretnih vozila, pa se tako u Zaječaru te iste godine nalazilo 12 autobusa, 203 teretna automobila, 20 specijalnih vozila, 102 vučna vozila i 918 priključnih vozila.

Prva cisterna u Zaječaru 1962.

Počev od 1964. pa sve do 1971. godine zaječarski autoprevoznici su osim u gradu vršili prevoze i za treća lica. Išlo se na terene od Brze Palanke, Pirota i Stare planine, sve do Beograda i Višegrada u Bosni. Prevozio se ugalj iz rudnika Bogovina do borskog rudnika, drvena građa sa Miroča i Brze Palanke, trupci i druga drvena građa sa planine Jastrebac kod Kruševca i Stare planine kod Pirota, pravozio se materijal za nove puteve u Srbiji i Bosni… Zaječarski kamioni i vozači su u to vreme bili veoma traženi i dobro su zarađivali.

Kolona zaječarskih kamiona na Osnićkoj reci sedamdesetih godina

Terenski rad i zarade radnika koje su stizale u Zaječar omogućile su da već 1967. godine zaječarsko transportno preduzeće u znatnoj meri uveća broj svojih motornih vozila. Te iste godine broj autobusa povećao se na 40, broj teretnih automobila na 369, broj specijalnih vozila na 33, broj vučnih vozila na 314, dok je broj priključnih vozila iznosio 199.

Glavna saobraćajnica u Zaječaru šezdesetih godina 20. veka

U toku 1964. godine preduzeće je nabavilo i nekoliko polovnih autobusa i sa njima organizovalo prevoz putnika kako u gradu tako i do obližnjih seoskih naselja.

Prve autobuse u Zaječaru vozili su Bora Miletić, Čeda Ninić, Branko Vuždalo, Mile Gavra, Tasa i Perica mali.

Nagli porast broja vozila i stanovnika zahtevao je i bolje regulisanje gradskog saobraćaja. Pored donošenja odgovarajućih odluka o regulisanju saobraćaja i obeležavanju kolovoza, tih godina su postavljeni i prvi saobraćajni znakovi i semafori, izgrađeni brojni parkinzi za vozila i proširene najprometnije ulice kako bi se saobraćaj nesmetano odvijao.

Septembra 1966. godine autotransportno preduzeće iz Zaječara udružuje se sa autotransportnim preduzećem „Ekspres“ iz Niša, ali je ta njihova zajednica trajala samo 6 meseci. Posle međusobnog razdvajanja zaječarsko preduzeće je nabavilo još 16 novih autobusa. Godinu dana kasnije preduzeće je imalo još jednu integraciju sa Autotransportnim preduzećem iz Bora, ali je i ta zajednica kratko trajala.

Na bazi porasta potreba za prevozom u putničkom autotransportu u 1967. godine je bilo potrebno obezbediti prevoz za oko 2,5 miliona putnika, dok se broj putnika preveženih po jednom autobusu kretao oko 25.000. Bilo je potrebno obezbediti vozni park sa 100 autobusa i prosekom od 30 sedišta po jednom autobusu, ali je do tih brojeva bilo veoma teško doći.

Radi boljeg autobuskog saobraćaja i prevoza putnika u Zaječaru je 1967. godine napravljena i nova autobuska stanica.

Autobuska stanica sedamdesetih godina

Godine 1969. na ulicama ovoga grada vozilo se 1.225 motocikala, 1.558 putničkih automobila i 22 autobusa, dok su 1972. godine u samom gradu bila 24 autobusa, 433 teretna vozila i 43 specijalna vozila. Bilo je i 188 vučnih vozila i 257 priključnih vozila.

Broj stanovnika u gradu se znatno povećavao, kao i njihove potreba za prevozom.

Radi bolje i organizovanije vožnje autosaobraćajno preduzeće iz Zaječara se 1976. godine, u saradnji sa mnogim drugim sličnim preduzećima iz Srbije, integrisalo sa autosaobraćajnim preduzećem „Lasta“ iz Beograda. U tu istu integraciju ušli su sa 242 radnika, sa oko 50 autobusa i 56 registrovanih redovnih autobuskih linija.

dr Miodrag Velojić

U sledećem nastavku:

Od Laste do TIMAS-a

Prikaži više

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pročitajte i ovo
Close
Back to top button