U Zaječaru od 2013. godine, kada je osnovan, funkcioniše Dečji centar godine sa ciljem da deci i mladima, uzrasta od 4 do 19 godina, pruži mogućnost za jednaki razvoj, bez obzira na različitosti.
„Naša misija kao udruženja jeste da ukazujemo na probleme koji se dešavaju deci prvenstveno, dakle, bavimo se ne samo nasiljem nad decom, već njihovom socijalnom ugroženošću i njihovom neravnopravnošću u mnogim segmentima društva, kako u obrazovanju tako i u njihovom privatnom životu. Mi ne možemo, mi nismo socijalna ustanova da pružamo takvu vrstu usluge, ali možemo da ukažemo na problem u odnosu na vršnjačko nasilje. Mi se postavljamo kao jedna kulturna organizacija, praveći predstave, društveno angažovani teatar, koji se bavi takvom tematikom i poslednjom predstavom koju smo radili, a to je samo jedna u nizu, „Drug nije meta“, priključili smo se kampanji za uvodjenje Aleksinog zakona“, objašnjava Selena Ristić Vitomirović, predsednica Udruženja Dečji centar.
Baveći se vršnjačkim nasiljem, Dečji centar je sproveo pre par godina i opsežno istraživanje u Zaječaru.
„Izveštaj Centra za socijalni rad u Zaječaru za 2011. godinu, pokazuje da je porodično nasilje prijavljeno u tridesetjednoj porodici (prijava MUP-a 1; prijava škole -1; po prijavi samih žrtava – 18; anonimne prijave – 11). Kao žrtve fizičkog nasilja u 12 slučajeva su navedena deca. U toku 2011. godine Centar za socijalni rad nije pokrenuo ni jedan postupak po službenoj dužnosti, pa samim tim nije izrečena ni jedna mera zaštite od nasilja u porodici“, ističe Selena Ristić Vitomirović i dodaje da je edukativni program koji se bavi ovom problematikom održan početkom 2011. godine u prostorijama Centra za socijalni rad i da je bio namenjen profesorima i stručnim saradnicima srednjih škola, te da novijih edukacija nema.
Pilot istraživanje koje je Dečji centar sproveo u toku drugog polugodišta 2013. godine, kroz upitnik o percepciji i doživljaju nasilja u vršnjačkim vezama, na koji je odgovorilo 50 ispitanika i ispitanica, uzrasta od 15 do 18 godina učenika i učenica Gimnazije u Zaječaru, pokazuje da 88% devojčica i samo 50% dečaka smatra da je nasilje u vezi ozbiljan problem, dok 30% dečaka smatra da možda i ima nasilja, ali se oko toga ne treba dizati velika prašina.
U slučaju nasilja u vezi, devojke bi najčešće odreagovale prekidnjem veze i uzvraćanjem udarca, dok bi dečaci prvo porazgovarali sa partnerkom pa tek onda prekinuli vezu.
90% učesnika ankete je izjavilo da u njihovoj školi ne postoje programi i aktivnosti koje se bave suzbijanjem nasilja u vršnjačkim vezama i rešenje problema vide u radionicama, prezentacijama… 90% ispitanika i ispitanica ne prepoznaje nasilje u medijima i smatra da mediji uopšte ne utiču na njihov izgled i ponašanje u vezi, pokazuju rezultati istraživanja.
Predstava „Drug nije meta“ je obišla mnoge gradove, a Selena Ristić Vitomirović smatra da je istina na sceni jedini pravi put i da su veoma značajni razgovori sa publikom nakon predstave i tribine koje se tada održavaju uz učešće ljudi iz relevantnih institucija i da se time postiže mnogo veći efekat nego kada bi se prikazala predstava koja govori o drugarstvu i o tome kako je lepo svirati i pevati, družiti se.
„Predstava je obišla deset gradova. Recimo u Lazarevcu je odigrano pet predstava u roku od dva dana. Sada na jesen nastavljamo priču i potrudićemo se da stignemo i u neke udaljenije gradove, odnosno u manja mesta koja imaju takve probleme, ali možda i mnogo manje uslova za rešavanje tog problema.
Predstava se bavi istinitim slučajem i ono što je takođe karakteristično za sve predstave koje se bave nasiljem koje sam radila do sada, da li je to Krik, Blagoslov za bol, sve su to predstave koje se bave istinitim događajima i bazirane su na realnim pričama i stoga izazivaju u ljudima uvek oprečna osećanja i kritike su uvek oprečne, ili da je to odlično ili da je strašno što je tako možda eksplicitno negde nešto izrečeno ili pokazano. Ja smatram da je istina na sceni jedini pravi put i da nakon takvih predstava, kada mi stanemo na scenu i razgovaramo i pravimo tribine sa publikom, sa ljudima koji su iz određenih relevantnih institucija i koji razgovaraju o tom problemu, smatram da je tada efekat veći nego da odemo i da deci prikažemo predstavu koja govori o drugarstvu i o tome kako je lepo svirati i pevati, družiti se. Mi to sve znamo, ali to više nije naša realnost“, kaže Ristić Vitomirović.
Predsednica Dečjeg centra smatra da je problem u društvu.
„Problem je u čitavom sistemu koji nije dozvolio da zaživi zakon o vršnjačkom nasilju koji postoji već 10 godina. Takav zakon postoji. Aleksin zakon nije čitav zakon, to je samo dopuna zakona koji postoji, a koji se ne primenjuje u školama“, navodi naša sagovornica i dodaje:
„Zahtevati podjednaku odgovornost od direktora škole, od nastavnika i roditelja i samih nasilnika je nešto što je u svakoj zemlji normalno, ali očito da kod nas predstavlja problem. Jer ako se krene od vrha, od direktora, odmah se dolazi do toga, ako direktor može da izgubi licencu za rad, ili nastavnik koji nije reagovao u slučaju nasilja, znači povezuju se ljudi, povezuju se mnogi problemi koje imamo, da li je to korupcija ili su neke druge stvari u pitanju, to je u svakom slučaju ono što koči zakon. Ja se još uvek nadam i verujem da će taj zakon ući u Skupštinu“.
Mreža organizacija za decu Srbije (MODS) okuplja oko 80 članica. Među njima je i zaječarski Dečji centar.
„MODS ima tu mogućnost da utiče na neke tačke zakona, koji su u prvenstveno vezane za prava dece, u Skupštini. Trenutno je Ministarstvo pravde pokrenulo kampanju za borbu protiv vršnjačkog nasilja na internetu, a različite kampanje mogu da doprinesu boljitku dece i to je ono što nas interesuje i zbog toga Dečiji centar u tim kampanjama učestvuje. Trudimo da se borimo protiv, ne samo vršnjačkog nasilja, već i protiv vršnjačkog nasilja u emotivnim vezama, jer deca takvog nasilja nisu svesna. Konkretna istraživanja koje smo mi sprovodili pre dve ili tri godine, su pokazala da 80% devojčica uzrasta od 15 do 18 godina, šamar i verbalne uvrede ne smatra nasiljem već izrazom ljubomore, koja je takođe, po njima, izraz ljubavi. To je potpuno pogrešno, ali deca to ne znaju. Dakle, edukacija te dece je na izuzetno niskom nivou, time se niko ne bavi u školama, ne postoje radionice, u gradu ne postoji ni SOS telefon. U ovom slučaju ne govorim o porodičnom nasilju, ali ja smatram da je porodično nasilje ono što uzrokuje kasnije vršnjačko nasilje, jer ta deca obavezno bivaju nasilnici, ako su muškarci u pitanju, a ako su devojčice u pitanju one mogu da budu žrtve jer takav model ponašanja prihvataju kao nešto što je normalno“, kaže Selena i dodaje:
„Devojčice često takav model ponašanja prihvataju kao normalan, i kao što kažem, u Zaječaru sigurna kuća ne postoji, a ne postoji ni SOS telefon na koji može da se obrati dete ili roditelj deteta, a ne postoje ni savetovališta koja bi obezbedila bilo kakvu vrstu pomoći i ukazala na pravi put“.
Predsednica Dečjeg centra smatra lošom praksom i to što se kod nas dete žrtva nasilja prebacuje u drugu školu, a ne onaj ko vrši nasilje.
„Ako dete trpi nasilje u školi kod nas, ne samo u našem gradu, uopšte u čitavoj zemlji, ono je još uvek to koje nosi teret tako što se prebaci u drugu školu. To je potpuno poremećen odnos, starije generacije znaju, znalo se da se dete koje je nasilno koje je problematično u školi prebacuje u drugu školu. Suština je da taj ko je počinio određeno delo treba da trpi sankcije, a kod nas godinama unazad se deca žrtve nasilja prebacuju iz svoje škole u drugu školu. Smatramo da to treba promeniti. Deci žrtvama nasilja treba prvenstveno da se uliva samopouzdanje, da im se vrati neka sigurnost“, objašnjava Selena.
„Takav je slučaj nasilja koji obrađujemo u predstavi „Drug nije meta“. To je priča o devojčici iz Pirota koja nije imala roditelje koji bi joj pružili određenu sigurnost, ali je zato nasilnica bila ta čiji je otac bio inspektor u policiji. Ako se takve stvari dešavaju, slučajevi zataškavaju, mi nikad nećemo da odmaknemo dalje od mesta na kome smo“, dodaje ona.
Kako kaže, fizičko nasilje je tretirano na način da deca nisu ni svesna onoga što rade.
„Kada kažemo da dete nije svesno kad nanosi zlo nekome, deca su prosto fascinirana kad neko nekom učini neko zlo, to je istina. Stoga ja smatram da su roditelji ti odakle sve počinje. Naime, čitava ta kontrola i edukacija mora da krene iz kuće. Džabe nam radionice posle toga, ako dete nije edukovano od malih nogu. Ni škola ne može mnogo da pomogne škola, može da vrši kontrolu, ali ne može ako to dete nije kontrolisano iz korena, odnosno iz svoje porodice“, navodi predsednica Udruženja Dečji centar i kaže da sa školama imaju dobru saradnju.
„Mi dobro sarađujemo sa školama, obzirom da su u Dečijem centru upravo deca osnovnih i srednjih škola. Uvek se dogovaramo sa nastavnicima i profesorima Gradjanskog vaspitanja ili sa razrednim starešinama, da se održe radionice u školama. Na taj način mi deci pomažemo, jer upravo kroz projekte mi obučavamo vršnjačke edukatore za određenu vrstu problema. Kasnije, ti vršnjački edukatori mnogo bolje prenose znanje svojim vršnjacima i pre će njih da saslušaju u tom slučaju nego nas“.
Projekat sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja
Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.
