Povodom stote godišnjice od završetka Prvog svetskog rata, Planinarsko-smučarsko Društvo „Ljuba Nesic“ iz Zaječara, organizovalo je akciju uspona na najviši vrh planine Nidže, Kajmakčalan, koji se nalazi na 2.525 metara nadmorske visine, i koji predstavlja poprište čuvene bitke i mesto proboja Solunskog fronta.
„U okviru ove akcije, obišli smo i Ohrid, gde smo proveli dva dana i popeli se na vrh Magaro, koji se nalazi na 2.254 metra nadmorske visine, sa koga se pruža prelep pogled na dva jezera, Ohridsko i Prespansko. Obišli smo i Sveti Naum, grad Bitolj i neobičnu banju Lutraki, specifičnu po tome sto topla termomineralna voda izvire na ivicama reke koja protiče kroz ovo malo mesto. Vrhunac akcije je svakako bio uspon na sam vrh Kajmakčalan koji su za vreme rata i bugarski i nemački vojnici koji su bili na tim položajima zvali „Neosvojivi vrh“, zbog položaja idealnog za odbranu i skoro nemogućeg za napad. Srpski vojnici su ga nazvali „Kapija slobode“ jer se tu nalazila granica Srbije koju su toliko želeli da oslobode“, objasnili su u zaječarski planinari Društva „Ljuba Nešić“ i dodali:
„Penjući se simbolično sa južne, Grčke strane, sa koje je nastupala i srpska vojska pre 100 godina, planinari su nosili, osim državne i klupskih zastava, i zastavu grada, koju smo prošle godine dobili od Gradske uprave Zajecara. Na vrhu, nakon obilaska kosturnice, ispred spomen kapele, predsednik PSD „Ljuba Nesic“, Milan Jovanović, podsetio je na značaj ove bitke rekavši da je saveznička komanda htela da spreči srpsku vojsku da samostalno vrši ratne operacije na ovom delu fronta i da je planirala da je rasparča na manje jedinice i dodeli drugim savezničkim vojskama pod komandu, želeći na taj način da umrtvi bitku i sačeka razvoj situacije na drugim frontovima. Na taj način bi kalkulisala teritorijama u pregovorima o primirju čime bi Srbija ostala bez mnogih teritorija koje su danas u njenom sastavu, poput Vojvodine. Srpska vrhovna komanda nije dopustila tako nešto te se odlučno krenulo u bitku uprkos nepovoljnoj geostrateškoj situaciji. Nama danas ovaj uspon nije bio posebno težak ali treba znati da su Solunci pre sto godina ovaj put prelazili pod „kišom“ metaka i granata i da su svaki metar ove zemje skupo plaćali onim najvrednijim, svojim životima. Koliko su samo motivisani bili ti junaci nabolje govori to da najčešće nisu mogli da sačekaju kraj artiljeriske pripreme već su kretali u juriš dok je još trajala“.
Minutom ćutanja odata je počast palim junacima.
