Svetski poznati muzičar koji je svoj pečat ostavio u raznim muzičkim sferama, Zaječarac i Lasovčanin Bokan Stanković je na polju izvorne narodne tradicije jedinstven. Mnogo veću pažnju javnosti privukao je muzikom kao trubač, više godina unazad kao član orkestra Gorana Bregovića, iako mu je na srcu izvorna tradicija rodnog sela i kraja u kom živi. Rođen je u Zaječaru gde i sada živi sa porodicom, ali je u Lasovu kod Zaječara proveo detinjstvo. Proputovao je ceo svet, ali se i sada u pauzi između mnogobrojnih putovanja stalno vraća u selo gde je ponikao. Opčinjen je gajdama, iako je virtuoz na čak desetak muzičkih instrumenata, prvenstveno duvačkih, na fruli, okarini, duduku, dvojnicama, na trubi, ali i na troglasnim i dvoglasnim gajdama, bubnjevima… U Beogradu su ga zvali čovek orkestar. Svoj život posvetio je muzici od koje i živi oko 37 godina. On je institucija narodne kulture. Njegova svirka nalazi se na diskovima najvećih svetskih i naših muzičara.Veliki talenat i ljubav prema izvornoj muzici, spremnost za rad i učenje doveli su ga do vrha muzičke scene. Najveći koncerti bili su u Rimu, pred oko 600 hiljada ljudi, potom u Turskoj pred oko 300 hiljada ljudi. U 2018. godini sa Bregovićevim „Orkestrom za svadbe i sahrane“ održali su 118 koncerata. Veliki je poznavalac etnokoreološkog srpskog nasleđa istočne Srbije i srpske narodne nošnje koja je njegov imidž i u kojoj se najlepše oseća.
-Bez obzira što živim u Zaječaru i putujem po celom svetu, ja za sebe kažem da sam Lasovčanin. I kad nisam tamo stalno sanjam da sam u selu. Sviram od svoje 10. godine, ali od 11. aktivno. Počeo sam sa okarinom, pošto mi je ona bila u selu najpristupačnija, jer su u to vreme mnogi ljudi u Lasovu pravili i svirali okarinu, pa su je napravili i za mene. Sledeći instrument koji sam počeo da sviram je duduk. Imao sam dva duduka kod kolibe i stajali su na prozoru, to mi je ostalo u pamćenju. Kasnije mi je baka kupila prvu frulu na vašaru. Ali zvuk gajdi koje sam kasnije počeo da sviram mi je ostao u krvi. U početku sam samo gledao i slušao kako drugi sviraju. Nisam razlikovao gajde ali sam primetio da ih ima više vrsta i da ima onih koje lepše zvuče. Kod nas u selu su bile zastupljene troglasne naše srpske gajde, takozvane svrljiške gajde. Prve gajde dobio sam od starog gajdara, rodom iz Dobrojevca kod Boljevca, koji je bio zet u Lasovu. Posle sam upoznao gajdara deda Jovu Ranđelovića iz Zaječara, iz Kotlujevca. Napravio mi je gajde i za njih je moj deda dao pet kubika drva, kaže Bokan.
Svirao je na takmičenjima po selima, gde su u žiriju sedeli nastavnici muzičkih škola koji su dali predlog da počne da se obrazuje muzički, jer su osetili njegovu nadarenost. Upisao je u to vreme srednje usmereno obrazovanje, ali i muzičku školu kako bi savladao note.
-Predloženo mi je da uzmem klarinet, ali je tadašnji proferor klarineta Sava Kukić bio pred penzijom i nije primao nove učenike. Na raspolaganju sam imao trubu, hornu i trombon. I ja tada izaberem trubu, da bih mogao da sviram i narodnu muziku. Počeo sam da sviram 1986. godine, a već krajem naredne godine i početkom 1988. godine imao sam prve svirke, dodaje on.
Prvu javnu svirku na okarini imao je 1984. godine. Te zime bio je radni vikend na selu i dolazili su lekari iz celog Zdravstvenog centra Zaječar, jer je rađena kontrola meštana u selu. Tadašnji predsednik opštine Dragiša Filimonović obišao je sa saradnicima tri domaćinstva.
-Moj deda po majci je tada rekao da volim da sviram, ali da mi majka brani dok to dobro ne usavršim. Tražili su mi da sviram na okarini i oduševili su se. Te večeri u seoskom Domu kulture, koji prima skoro 700 ljudi, organizovana je večera i igranka. Pozvan sam da sviram, bilo mi je drago, ali me hvatala trema zbog prvog nastupa i to je bilo prvi i jedini put, kaže nam Bokan.
On 1984. godine prvi put nastupa na Saboru frulaša u Grljanu kod Zaječara i to sa okarinom, sledeće godine sa okarinom i dudukom na istom saboru, a 1986. sa gajdama u duetu sa deda Jovanom Ranđelovićem. Posle nastupa poznati etnomuzikolog Dragoslav Dević poziva ih da otvore Beogradske muzičke svečanosti što se i desilo. I tada sve kreće uzlaznom linijom.
Sa Dejanom Krstićem, školskim drugom, koji je tada bio početnik na harmonici, sada dr etnologije i antropologije, bivšim direktorom Narodnog muzeja Zaječar počinje da zarađuje. I tako dolaze i prve svirke za novac od 1988. godine sa Krstićem. Takođe, sa Dejanom 1989. godine u Lasovu sa omladincima ovog sela pravi izvorni igrački program uz gajde.
-Prva svirka nam je bila u Velikom Izvoru – rođendan jednog deteta. Ja sam poneo i gajde i frulu pa smo se dobro pokazali. I od tada pa sve do sada ja se profesionalno bavim muzikom, dodaje Bokan.
U Beogradu je upisao srednju muzičku školu, kasnije i Muzičku akademiju koju nije završio.
-Počeo sam da sviram sa Goranom Bregovićem 1995. godine, prvo probe, a već naredne godine smo počeli da putujemo i evo to traje do današnjih dana. To je 25 godina putovanja. Od 12 meseci mi oko devet meseci prosečno nismo kod kuće. Prvih pet godina je bilo manje svirki pa sam svirao i na nekim svadbenim veseljima, ali kasnije sam morao sve ostalo da otkažem zbog brojnih nastupa sa Bregovićem. To su velika putovanja i pređene velike kilometraže. Pre dve godine za mesec dana smo napravili kilometražu ogromnu. To je billa relacija po Evropi, pa Meksiko, potom Amerika pet koncerata, ponovo u Evropi, u Rusiji, na Kanarskim ostrvima… Obišao sam čitav svet, ni sam nisam siguran u koliko sam zemalja bio. Svirao sam u svim evropskim zemljama, u Rusiji čak i u Sibiru, Brailu, Argentini, Čileu, Meksiku, po Americi, Australiji… Jedino nisam svirao u Japanu. Bilo je i 56 sati nespavanja. Ja u avionu ne mogu da spavam pa i je to problem. Najduži let nam je bio Pariz, Santjago, Čile i 14 i po sati u avionu. Naporno je, nekad mi oteknu noge, a sad počinje sve da mi se odražava i na zdravllje, ali ljubav prema muzici je jača od svega.
GAJDE SU U NJEGOVOM SRCU
Ali, gajde su mu nekako najviše u srcu i to je kaže instrument koji bi mogao celog dana da svira. Zvucima gajde je opčinjen.
-Teško je doći do ovog instrumenta, a kad dođete do njih treba ih naštimovati, a to je inače instrument koji se mnog kvari, rašteluje se. Pre svake svirke traži štimovanje. Zato ih malo ko svira. U našem kraju, nakon dvadesetak godina, su se pojavila dva mladića iz Svrljiga koji ih sviraju i dolaze često kod mene. Bilo je nekad u okolini Svrljiga gajdara ali sada nema ni jednog. Taj instrument je pogotovo u istočnoj Srbiji bio zastupljen u svrljiška, sokobanjska, knjaževačka sela, u deo Crnorečja gde svrstavam i Lasovo. To se pogubilo 60-ih godina, od kad je došla harmonika koja je zapravo zamena gajdi, sa fabričkom izradom. Isto funkcinišu, s tim što je harmoniku lakše svirati, kaže Bokan.
Bokan zna i dosta narodnih pesama, a mnoge je naučio od običnioh seoskih foklornih grupa.
-Voleo sam sokobanjska, boljevačka sela. Pevao sam sa tim ljudima, iako nemam boju glasa da bih pevao aktivno. Pevao sam po selima ali i Beogradu kao basirač, jer odlično pevam drugi glas, prateći, dominiram u izvornim pesmama, na bas istočne Srbije. Imam snimljen disk sa Svetlanom Spajić. Takvih pesama ima mnogo, ali nisu sve zabeležene. Imam ih dosta zabeležene u glavi, ali moraću to da stavim na papir. Ima dosta mojih tonskih zapisa što sam snimao u družbi sa starim ljudima, dodaje on.
2019. godine je izašao disk sa ceokupnim Bokanovim radom i gajdama. Promocija je bila u Finskoj i disk je odlično prošao. Uz disk ide i Bokanova celokupna biografija koju je izvrsno napisao dr Dejan Krstić. Sada po istom principu snimaju disk sa okarinom, instrumentom od gline, koji je dosta bio zastupljen po selima.
-Po mojim beleženjima imam na spisku 50 ljudi koji su pravili i svirali okarinu. Selo Lasovo je bilo kao centar za okarinu, jer je bilo dosta majstora koji su je pravili. Za frulu, duduk i gajde treba preciznost, a za okarinu nije problem, kaže on.
Bokan je i kolekcionar.
-Imam kolekciju narodnih nošnji, iz određenih sela, kao i preslica. 24 godina to sakupljam. Prvo košulje, pa pojaseve, pregače, preslice sa duborezima kojih sada imam oko 600. Dosta para sam uložio u to i moja kolekcija iziskuje održavanje. Dešavalo mi se da za jednu preslicu idem po 180 kilometara u oba pravca, nekad dovezem pun gepek, nekad ni jednu, navodi.
Bokan je od malena nekako drugačiji od svojih vršnjaka, jer je od malena nekako bio vezan za starije ljude.
-Ja sam svoj rad ovekovečio i argumentovao. Da bi mlađi sad nešto radili treba da imamo ustanove koje će proizvoditi instrumente. Ima poziva i organizacija za seminare i radionice, ali nema instrumenata. Narodne instrumente je pravio sam narod, a sada nema ko da ih pravi. Ja sam planirao da živim u Zaječaru i što ne bi postajao ovde odsek za frulu, u početku za desetak polaznika. Imam preko 40 gajdi pa bi i na tom moglo da se svira. Prošle godine sam uštavio preko 20 koža. To bi sve moglo da se proširi na celu Timočku krajinu. Meni se javljaju stranci, imam Japanca sa kojim kontaktiram i koji po Beogradu odlično svira banatske gajde. Ako to strance interesuje zašto ne bi i nas, dodaje Bokan.
Više od godinu dana Bokan ne nastupa sa Bregovićevim orkeastrom zbog pandemije Korona virusa. Ali, dolaze bolji dani. Neostvareni životni san mu je da se bavi samo narodnom muzičkom tradicijom, pre svega gajdama. Pa, od srca mu želimo ostvarenje.
D. Živković
Bokane Legendo!!!!!!!!!