Od Evrope i Soluna do Šumadije, Zelengore, Timoka – stare zaječarske kafane nisu bile samo mesta gde se jelo i gde se pilo, već sastajališta zanatlija, umetnika, intelektualaca, boema i običnih Zaječaraca. U Zaječaru je 1896. godine registrovano 30 ugostiteljskih objekata, pred sam Drugi svetski rat bilo ih je ukupno 74, a sredinom XX veka više od 100. Mnogi od ovih čuvenih objekata više ne postoje, ali su njihove priče ostale deo istorije grada. Tamo gde su bile kafane, bili su i boemi. Neki od njih ostali su upamćeni po svom duhu, drugi po neobičnim dogodovštinama, a pojedini po tome što su kafanu pretvarali u pozornicu sopstvenog života. Ovo je priča o jednom vremenu, ljudima i mestima kojih više nema – ali i o događajima koji još žive u sećanju Zaječaraca.
Po pisanju Stojana Coke Simića, prvu mehanu u Zaječaru držao je još u vreme Turaka (u prvoj polovini 19. veka) njegov otac Sima Nikolić. Ona se nalazila ne mestu nekadšnjeg hotela „Zadruga“, a kasnije Robne kuće „Beograd“. Posle smrti Sime Nikolića (1836. godine) ovu istu mehanu preuzeo je njegov sestrić Lazar Bošković. …
Prvih godina po oslobođenju od Turaka broj mehana u okolini Zaječara vrlo brzo je rastao, pa se tako pored puteva i mestima u njegovoj okolini, krajem 1838. godine, nalazila ukupno 61 mehana.
U samom Zaječaru nalazilo se (te iste 1838. godine) ukupno 16 mehana, u naselju Vražogrnac 5, u Velikom Izvoru 4, u Grljanu 4, u Vratarnici 2, u Zlotu 3, u Boljevcu 3, u Podgorcu 3, u Donoj Beloj Reci 2, u Rgotini 2, u Planinici 2, u Slatini (kod Bora) 2, u Krivelju 2, u Zvezdanu 1, u Krivom Viru 1, u Valakonju 1, u Osniću 1, u Grlištu 1, u Novom Hanu (Minićevu) 1, u Dubočanu 1, u Brestovačkoj banji 1, u Sumrakovcu 1, u Izvorčiću 1 i na Vrkoj Čuki 1 mehana.
Te iste godine mehane su u Zaječaru držali sledeći vlasnici: Kosta Colov, Bogdan Mitov, Nika Dišov, Najdenko Katov, Ganča Anđelov, Petko Nine Boškov, Pavle Novaković, Pana Marković, Dimitar Trifunov, Jovan Valović, Miloš Petrov, Pela Stojkov, Todor Rajkov, Petar Berberin (dok je njegov brat Jonča Berberin držao mehanu na Vrkoj Čuki), pomenuti Lazar Bošković i Cola Nikolić (koji je pre par godina u samom ovom mestu držao i menzulanu).
U samom Zaječaru je tih godina bilo oko 315 poreskih glava, pa se tako prostom računicom može doći i do podatka da je tada na 20 njegovih poreskih glava dolazila po jedna cela mehana.
Koliko je putnika putovalo kroz zaječarsku kotlinu i koliko je u njegovim mehanama boravilo, ne može se sigurno i tačno reći, ali da je tradicija otvaranja mehana (gostionica i kafana) opstala i u kasnijim vremenima, govori i podatak da je u Zaječaru 1896. godine registrovano 30 ugostiteljskih objekata, a pred sam Drugi svetski rat bilo ih je ukupno 74 (poznatijih pod nazivima: hotel, gostionica i krčma), u vreme kada je imao oko 11.500 stanovnika.
Jedna od zaječarskih kafana koja je ostala zabeležena i na starim razglednicama bila je Velika kafana, kasnije poznata i kao hotel Evropa. Nalazila se u samom gradskom centru i, po svemu sudeći, postojala je još u drugoj polovini 19. veka. Tačna godina izgradnje nije poznata, ali postoje podaci koji svedoče o njenom značaju u tadašnjem životu Zaječara. U njenim prostorijama svoje mesto našle su čak i pozorišne predstave.
O Velikoj kafani svedoči i poznati putopisac Feliks Kanic, koji je Zaječar posetio 20. oktobra 1889. godine. Tom prilikom dobio je sobu u kojoj je, prema njegovom zapisu, ranije boravio Osman-paša, turski vojni zapovednik iz srpsko-turskog rata 1876. godine, poznat pod nadimkom „Lav od Plevne“. Kanic je zabeležio i tragove ratnih događaja koji su, kako navodi, još bili vidljivi na objektu.
Velika kafana je kasnije funkcionisala kao gostionica sa sobama za prenoćište. Iako se u pojedinim zapisima pojavljuje naziv hotel, objekat nije u potpunosti ispunjavao uslove koji su tada bili potrebni za zvanični status hotela. Ipak, imao je sadržaje koji su ga činili važnim mestom gradskog života – letnju terasu, dok se u njegovom podrumu nalazio i noćni bar, koji je postojao sve do adaptacije objekta 1920. godine.
Velika kafana tako nije bila samo mesto za jelo, piće i prenoćište. Bila je deo društvenog i kulturnog života starog Zaječara, mesto kroz koje su prolazili putnici, glumci i brojni gradski boemi.
Objekat je opstao sve do 1969. godine, kada je srušen, čime je nestao još jedan prepoznatljiv deo starog gradskog jezgra.
Znalo se gde se ide: Svaka zaječarska kafana imala je svoju priču
Pored zvaničnog razvrstavanja ugostiteljskih objekata građani su imali svoja merila i ocene. Znalo se da je najbolji kvalitet hrane, pića i usluge u „Makedoniji“, „Deligradu“ i „Orjentu“, da je otmenija javna kuća „Lido“, a da su burdelji „Solun“, „Prestolonaslednik“ i „Jugoslavija“. U krčmi „Jadran“ su se okupljali kockari i džeparoši. „Palas“ je bila noćna kafana i ljudi sa železničke stanice i oko nje, tu su se zadržavali. Muzika je u njoj svirala celu noć.
U kafani „Nacional“ u Hajduk Veljkovoj ulici broj 52, gde se kasnije nalazila čuvena „Zelengora“, uz viđenije Zaječarce vlaškomalce okupljali su se i pravi kafanski boemi, a preko puta nje u kafani Blagoja Žikića, u posebnom separeu, igrao se bilijar.
Kafana „Nacional“ jedina je imala u dvorištu ledaru. Bila je to duboka jama u koju je zimi skladišten led, obložen slamom radi čuvanja. Odatle su se leti ledom snabdevale i druge kafane u varoši.
Kod „Temeljkovića“ su se služili najbolji škembići, kod „Dva brata“ su obitavali kočijaši. U kafani „Solun“ bili su na ceni mađarski specijaliteti.
Najniža vrsta smeštaja bila je u krčmi Todora Filipovića „Razvod braka“. Tu su se uveče posle rada prostirale asure na pod i gosti se ređali jedan pored drugog kao trube platna. Za ovu uslugu plaćali su dinar ili dva, a dešavalo se da zanoći 30 do 50 ljudi, ponekad i 80.
Preko puta opštine nalazila se kafana „Knez Mihajlo“. U njoj su se okupljali svi oni koji su imali nekog posla u opštini – advokati, budžaklije, a i besposličari su ovde imali svoju klupu. Za dinar ili dva jamčili su svojom čašću za svakog.
Odlomak iz knjige „Nogu pred nogu kroz varoš Zaječar“, autorke Irene Jović Stanojević
„Luvr“ – od banke i hotela do omiljenog ekspres restorana
Najbogatiji zaječarski trgovci i kapitalisti osnovali su 1919. godine Trgovačku banku „Luvr“, koja se, pored uobičajenih bankarskih poslova, bavila najraznovrsnijim privrednim poslovima i imala monopol nad trgovinom u Zaječaru i okolini.
Trgovačka banka „Luvr“ 1928. godine podigla je poslovnu zgradu u samom centru grada u kojoj je, pored kancelarija, držala i kafanu koja je prerasla u hotel.
Pored ulaza u bivši hotel „Luvr“ u Dubrovačkoj ulici 1935. godine izgrađena je česma čija je voda razvedena za kupatila u hotelu i javnu česmu na ulici.
Posle Drugog svetskog rata, nakon četvrt veka uspešnog poslovanja, imovina banke prešla je u državnu svojinu i ona je prestala sa radom.
Hotel je ubrzo prerastao u prostor za kolektivni smeštaj ljudi, koji je danas ruiniran, dok su prostore nekadašnje kafane i banke nakon Drugog svetskog rata koristila ugostiteljska i trgovačka preduzeća.
Do osamdesetih godina prošlog veka tu se nalazio čuveni ekspres restoran, gde se služila spremljena hrana, bez čekanja na konobara nego po principu samoposluživanja.
Bio je namenjen samcima, zaposlenim ljudima i svima koji nisu imali vremena da kuvaju kod kuće. Ekspres restoran je uvek nudio izbor nekoliko dobrih kuvanih jela, bez čekanja i po razumnoj ceni.
Poslednjih decenija u ovom objektu poslovalo je nekoliko trgovinskih radnji.
Zaječarski boemi su davali gradu poseban šarm, izuzetnu aromu i prelepu društvenu razbibrigu. Oni su svesno ili nesvesno darivali gradu nešto što je neuhvatljivo, nešto što se ne vidi, nešto što je neopipljivo, nešto što hrani dušu. Pa kada se sve njihove domišljenosti sliju u zajednički mozaik, dobija se miris i ukus vazduha retke pitkosti i duhovitosti. Te vedre priče rađale su poseban ukus humora koji se retko gde može naći.
Zoran Radmilović i Mika Šćekić – dva prijatelja, bezbroj kafanskih priča
Bard jugoslovenskog glumišta, Zaječarac po rođenju, srcu i opredeljenju – Zoran Radmilović i boemčina Mika Šćekić odrastali su zajedno na sokacima pod Kraljevinom, pravili mladalačke nestašluke, izazivali svuda i na svakom mestu pažnju prisutnih, a veliko prijateljstvo njih dvojice se nastavilo i kad je (kasnije) vrhunski umetnik otišao u Beograd i postao žitelj glavnog grada.
Uzajamno posete bile su sastavni deo života dvojice nerazdvojnih prijatelja. Znao je Mika da ode u Beograd i gostuje kod Zorana i po nekoliko dana i da za to vreme zajedno „repriziraju“ posete najpoznatijim i najreprezentativnijim boemskim, pre svih skadarlijskim kafanama, a u stan velikog umetnika se dolazilo u retkim predasima, tek toliko da se povrati snaga i uzme zalet za nove avanture. Zauzvrat, Zoran je, najčešće preko leta, kada je njegova matična pozorišna kuća „Atelje 212“ imala godišnje odmore i ferije, dolazio u svoj rodni grad i, normalno, odsedao kod Mike. Tih nekoliko dana nezaboravnog „ludovanja“ po Zaječaru posećivali su pozorište (normalno, najčešće bife), šetali Kraljevicom, bili gosti zajedničkih prijatelja i školskih drugara, ali su najredovnije mesto njihovih odredišta bile – kafane.
Prilikom jednog letnjeg boravka u Zaječaru, Mikina supruga Zeka je poslala svog životnog saputnika i dragog gosta Zorana da odu na pijacu i kupe nešto od namirnica mesa, povrća i voća, kako bi spremila ručak. Naravno, skrenula im je pažnju da se na tom kratkom „putešestviju“ ne „zamlaćuju“ i da skrate boravke na usputnim kafanskim „stajalištima“, kako bi na vreme mogla da obavi svoje kulinarske zadatke. Obećanje (uz obavezno „Časna reč!“) je usledilo bez ustezanja, ali je već na pragu na izlasku iz stana zaboravljeno, pa se atraktivni drugarski dvojac najpre uputio ka pijaci, gde je (po „gazdaričinoj“ narudžbini) nakupovao najneophodnije namirnice i artikle za spremanje ručka, a onda je usledio šou po zaječarskim kafanama i davanje oduška duhovnim (a, pre svega, fizičkim) „potrebama“. Ređali su se zaječarski ugostiteljski objekti „Luvr“, „Šumadija“, „Zelengora“, „Timok“, „Dva brata“, „Palas“… i dragi prijatelji u njima, a vreme je neumitno teklo. Svuda su se počastili sa po čašicom pića, negde ih je proveselila preglasna pleh muzika i podkusuljene pevaljke, na pojedinim mestima su „zakačili“ salaticu, na ponekom stolu i nešto od roštilja, a zajedničko je bilo – veselo društvo, priče, vicevi i smeh do besvesti.
Osvanuo je sledeći dan, pa još jedan… Kafane su se nizale kao na beskonačnoj traci, stolovi su „presvlačeni“ čistim čaršafima po „hiljaditi“ put, muzički sastavi odlazili na počinak i ponovo se vraćali na „estradni“ podijum… A Zoran i Mika su postojano sedeli za kafanskim stolovima, već dobro zagrejani – sa zembiljčićem sa već zakadisanim mesom i dobro sasušenim pijačnim zelenišem, okačenim na ivicu stolice, i ni na kraj pameti im nije padalo da treba da odnesu namirnice kući na spremanje. Tek trećeg dana, u kasnim jutarnjim časovima, „upalio im je fitilj“, pa su se pozdravili sa drugarima za stolom i krenuli put Mikinog stana. Naravno, to putovanje je trajalo čitavu „večnost“, uz neminovna posrtanja na svakoj rupi u kaldrmi, ili pri prelasku s jednog na drugi kraj ulice. Konačno, pri samom kraju ove putne avanture, našli su se pred zaključanim vratima Mikinog stana, a onda „nalegli na zvonce“. Posle nekoliko trenutaka, sva nakostrešena, na vratima se pojavila Mikina supruga Zeka, ljutito ih odmerila i htela da ponovo zatvori i zaključa vrata i ne dozvoli im da uđu unutra. Znajući da su opet (po ko zna koji put!) napravili veliki „greh“, Mika se namerno „sapleo“ o tepih u predsoblju, visnuo se supruzi o vrat i, sa zembiljem u ruci, molećivim, gotovo plačnim glasom počeo da joj „referiše“: Evo, draga ženice, nosimo ti sa pijace ono što si tražila da nam spremiš nešto za jelo!…
Zeka ga je odgurnula od sebe, dohvatila ceger sa sparušenim i neupotrebljivim potrepštinama i tresnula ga o patos, prekorno ih odmerila od glave do pete, a onda revoltirano odbrusila: Ma, jeste li vi normalni? Znate li vi da je danas treći dan kako ste otišli od kuće i pošli na pijacu da kupite namirnice?!
„Bratija“ se, naizgled stidljivo, pogledala „ispod oka“, pritajeno se nasmejala, namignula jedan drugom, a onda se uputila u gostinsku sobu, gde je usledio novi „šou“, jer je pobratim Zoran morao da bude ugošćen „do kraja“, onako kako valja i dolikuje pravim drugarima.
Odlomak iz knjige „Besmrtni zaječarski boemi“, autora Miodraga Cekovića
Tri dana u „Šumadiji“: Tako je živeo čuveni zaječarski advokat i boem Mile Šandu
Jedan od najatraktivnijih ugostiteljskih objekata u Zaječaru šezdesetih i sedamdesetih godina minulog veka bila je kafana „Šumadija“, koja se nalazila negde na polovini Ulice Ljube Nešića, uvek je bila rado posećena i imala stalne goste različitog soja i profila ljudi. U njenom prvom delu, odmah do ulaza, kraj samog šanka, bio je bife sa tri-četiri okrugla stočića za ispijanje pića na brzaka – „s nogu“, a u drugom, reprezentativnom restoranskom delu, sedeli su otmeniji gosti koji su, osim konzumiranja pića, obavezno želeli i nešto da prezalogaje.
Od svih zaječarskih kafana, Šandu je najčešće sedeo i vreme provodio baš u „Šumadiji“, možda i zbog činjenice što se nalazila u neposrednoj blizini njegove porodične kuće. Tu je, u društvu svojih najbližih prijatelja (a bilo ih je dosta), uz čašicu pića, uzimao mikrofon od umornih pevača iz preglasnih orkestara i znao da svojim prodornim, anđeoskim glasom uveseljava goste i pravi neprevaziđeni štimung po kome su i on i ova kafana bili poznati. Ali, „Šumadija“ je u isto vreme bila i mesto njegovog tugovanja, pogotovu posle gubitka starije ćerke Brankice, gde je, uz druženje i iskrene roditeljske suze, znao da utopi ogroman bol koji ga je, s godinama, sve više pritiskao.
Jednom prilikom, desilo se da su u „Šumadiji“ tri dana za redom bila slavlja. Slavili su lovci, pa su posle njih došli maturanti, a ove su zamenili sportisti.
Jelo se i pilo do iznemoglosti, umorni konobari su „popadali s nogu“, a muzički orkestri su se smenjivali kao na železničkoj i autobuskoj stanici. Šandu je sa svojim društvom, po običaju, ušao u omiljeni objekat na kratkotrajno „osveženje“, ali nikako nije mogao da izađe, jer… Dobro poznat kao vrhunski advokat i šoumen, bio je rado prihvaćen od gostiju „druge branše“ koji su se smenjivali za stolovima u „Šumadiji“. Od ispijenih čašica su pravljeni podugački „vozovi“, pesma nije prestajala, a mikrofon je sve češće bio u rukama neprevaziđenog šoumena. Malo ko je primetio da su od njihovog prvog ulaska u kafanu protekla, ni manje ni više, tri puna dana, a društvo se i dalje nije razilazilo. Naprotiv, bilo je sve bučnije i veselije.
Trećeg dana, negde oko podneva, uplašena i očigledno neispavana, na vratima „Šumadije“ se, u kućnoj haljini, pojavila Šanduova supruga Ivanka. Prošarala je ljutito očima po kafani, a, kad je za jednim od stolova u uglu ugledala veselo društvo na čelu sa njenim suprugom, krenula je ka njemu i podviknula: „Pa, dobro, gde si ti tri dana? Imaš li ti kuću?…“ I unakrsna „paljba“ bi, verovatno, još trajala da Šandu nije značajno podigao pogled sa stola, uz pritajeni osmeh važno pogledao svoju suprugu, a zatim joj ljubavnim glasom dobacio: „Izvinite, gospođo, ko ste vi?… Nešto ste mi poznati!?… Ja sam Mile Šandu, ovdašnji advokat…“.
Posle početne zbunjenosti i kratkotrajne ćutnje, kafanom se razlegao urnebesni smeh, a, trenutak kasnije, ruku pod ruku, Šandu i njegova supruga Ivanka su napuštali „Šumadiju“, uz obavezno Miletovo namigivanje društvu pri polasku i šeretsko dobacivanje „Kad je bilo treći dan…“.
I to je bio Mile Petrović Šandu, zaječarski boem nad boemima.
Odlomak iz knjige „Besmrtni zaječarski boemi“, autora Miodraga Cekovića
O čuvenim boemima i zaječarskim kafanama pesmu „Tog Zaječara više nema“ napisao je Nebojša Simeonović.
Koliko su gostionice, mehane i kafane bile popularne kod tadašnjeg (i sadašnjeg) naroda zaječarskog govori i podatak da je i u samom njegovom naselju Kotlujevac (u drugoj polovini 20. i početkom 21. veka) vremenom bilo otvarano ukupno 16 krčmi i kafana.
Svakako, bile su zaječarske kafane mesta susreta i pripadanja, prostor u kojem su nastajala prijateljstva, padale velike reči, pričale male i velike životne priče i rađale anegdote koje su nadživljavale svoje junake. Stare kafane su nestajale, grad se menjao, a generacije dolazile i odlazile. Ono što nije nestalo jesu priče o njima – priče o ljudima koji su ih činili posebnim i vremenu u kojem se za kafanskim stolom živelo, pevalo, tugovalo i smejalo.
I baš zato, one i dalje žive – u pričama Zaječaraca, u starim fotografijama i u sećanju na ljude koji su im davali dušu.
Sadržaj je objavljen u okviru projekta „Tragovi vremena: kulturno nasleđe i identitet Zaječara i Timočke krajine“. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.