U Srbiji se 1. maj obeležava tradicionalnim prvomajskim urancima u prirodi, dok se u svetu organizuju protesti za prava radnika.
Međunarodni praznik 1. maj danas se po tradiciji obeležava u mnogim zemljama sveta. U Srbiji se ovaj praznik obeležava tradicionalnim prvomajskim urancima u prirodi.
Prvomajske proslave u seoskim sredinama u Srbiji počele su najpre u selu Dubona, kod Mladenovca, 1888. godine.
Međunarodni dan rada je u socijalističkoj Jugoslaviji postao državni praznik kojim su se slavila radnička prava. Od 1945. organizovane su grandiozne parade, sa kolonama radnika, seljaka i omladine. Ponekad je učestvovala i vojska, kao 1947. u Beogradu. Slavilo se i pevalo „da nam živi, živi rad” u fabrikama, na poljima i omladinskim radnim akcijama obnove i izgradnje ratom uništene zemlje.
Od sedamdesetih godina prošlog veka manje se insistiralo na govorima i kulturnim programima, a više na roštiljijadama u prirodi i neformalnim druženjima. U vreme socijalizma i bivše SFRJ, ko je želeo i mogao, putovao je u inostranstvo obično do Soluna ili još češće Trsta u šoping ili na mali odmor na more ili planinu i tako se razvila tradicija sindikalnih izleta i putovanja u inostranstvo.
Nekada su se za Prvi maj palile logorske vatre uoči praznika, a sutradan, obično na najbližem izletištu okupljao se narod uz prigodne govore sindikalnih funkcionera, recitovala se i poezija, igrala folklorna društva.
Danas 1. maj najčešće slave mladi, ali ne izostaju i oni stariji, koji ovaj dan koriste da odmore i uživaju u prirodi, da se druže uz roštilj, paprikaš i poneko prase na ražnju ima svih uzrasta.
Zaječarci, kada to dozvole vremenske prilike, uživaju na poznatim izletištima, na Grliškom i Rgotskom jezeru, na Vanjinom jazu, ali i na Borskom jezeru, u Brestovačkoj banji, kod Zlotske pećine, u Sokobanji…
Zašto 1. maj?
1. maja 1886. godine stotine hiljada radnika izašlo je na ulice Čikaga zahtevajući osmočasovno radno vreme. Nakon mirnih demonstracija policija je 3. maja upotrebila silu i ubila četiri člana sindikata. Kao reakcija na ovu brutalnost sledećeg dana je na Trgu Hejmarket, pred kraj protesta bačena bomba. Poginulo je sedam i ranjeno 67 policajaca. Država je uhapsila i osudila na smrt osmoricu anarhista, bez dokazane krivice. Pogubljeni su novembra 1887., a 250 hiljada radnika je izašlo na ulice da oda počast „onima koji su pogubljeni zbog svojih reči, a ne dela”.
Na Prvom kongresu Socijalističke internacionale 1889. u znak sećanja na tragične događaje, odlučeno je da Prvi maj postane zajednički praznik na kome radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i klasnu solidarnost. Kao simbol bunta prihvaćen je crveni karanfil, koji je asocirao na krv prolivenu u borbi za radnička prava.