Važnost dečije igračke bila je inspiracija Suzani Antić iz Narodnog muzeja u Zaječaru da zajedno sa svojim koleginicama iz Narodnog muzeja iz Požarevca, Muzeja Krajine iz Negotina, Zavičajnog muzeja iz Jagodine, Zavičajnog muzeja iz Knjaževca i Muzeja Srema iz Sremske Mitrovice, sklopi izložbu „Mila moja – dečije igračke od praistorije do danas“. Premijeru je izložba doživela u decembru 2018. u Narodnom muzeju u Zaječaru gde će biti otvorena za publiku do kraja januara 2019, a nakon januara krenuće na put po Srbiji.
Direktorka Narodnog muzeja iz Zaječara Maja Živić kaže da je bilo zadovoljstvo napraviti ovakvu jednu izložbu.
-Planovi za ovu izložbu postoje već par godina. Nije bilo teško napraviti je, bilo je lepo. I odziv je bio veliki. Naš muzej je nosilac ovog projekta i izložba je zapravo centralni motiv tog projekta. Ona je prvo upriličena kod nas a nakon toga će ići u muzeje u okviru samog projekta, početkom februara u Jagodinu, marta u Požarevac, aprila u Sremsku Mitrovicu a onda će se vratiti kod nas u istočnu Srbiju i otići će u Knjaževac maja meseca i u Negotin juna meseca nakon čega će gostovati i na drugim mestima po Srbiji. Izložba je upotpunjena i nekim pratećim sadržajima, kao što je radionica za osnovce, kaže direktorka Živić.
Osim etnologa i arheologa u realizaciju ovog projekta uključili su se i istoričari umetnosti, kolege različitih struka. Grupa autora svoju inspirativnu i stručnu priču o detinjstvu i dečijim igračkama predstavlja putem izbora eksponata koji nam antropomorfnim i zoomorfnim figurinama iz praistorijskih epoha, potom zvečkama, lutkama, minijaturnim figurama životinja i kockicama za igru antičkog doba naznačavaju pored ostalog teksturu i mogućnosti za obradu prirodnih materijala – zemlje, kamena drveta, kosti, metala. Izložene sui tradicionane igračke iz domena narodne culture, grnarskim veštinama i obradom drveta, te ručno rađene lutke od krpica, što nas sve vodi ka proteklom period.
Za neke predmete teško je reći da li su igračke ili nešto drugo jer su igračke u praistorijskom periodu poprilična nepoznanica. Ipak, zahvaljujući arheologiji detinjstva polako se otkrivaju tajne praistorijskih igračaka. Možda nije uvek jednostavno razjasniti da li je neki praistorijski predmet igračka ili ne, ali kako se približavamo antičkom periodu nedoumica je sve manje. Društvene igre, zvečke, životinje na točkovima; da nisu od terakote ili kamena i stakla mogle bi biti i savremene.
Sve do kraja 19. veka i razvoja industrije i omasovljenja, igračke su rađene ručno, bile su skoro pa unikatne i danas spadaju često u etnološke zbirke. Deca uče gledajući starije, kopirajući modele koji ih okružuju, tako su i igračke ’umanjena verzija stvarnosti’ od lutaka u narodnoj nošnji do posuđa, oružja i životinja.
Možda je najpotresnija priča na ovoj izložbi dečjih igračaka u Narodnom muzeju u Zaječaru priča o dve heroine Drugog svetskog rata, dve majke koje su svoje živote položile na polzu otačastva, a znajući da ih čeka sigurna smrt svojim ćerkama u zarobljeništvu same su napravile igračke koje će ih na njih podsećati i pričati im priču o poreklu. Na dve fotografije iz zbirke Zavičajnoj muzeja u Jagodini predstavljene su devojčice sa ručno rađenim krpenim lutkama. Reč je o ćerkama Radmile Rajković rođene Miljković, i Slavke Đurić, rođene Đurđević, iz Jagodine, učesnicama NOB-a koje su bile zatočenice logora na Banjici i tamo izgubile i život. Igračke koje se vide na fotografijama ručni su rad ovih žena koje su ih namenile svojim ćerkama za uspomenu, znajući da ih više nikada neće videti. Kada je prozvana za streljanje Slavka Đurić je odsekla svoju pletenicu i predala je drugaricama da je dodaju kao kosu na lutku koju je napravila za svoju ćerku. Lutka je bila u crnogorskoj narodnoj nošnji ne bi li Slavkinoj ćerki Tanji govorila o poreklu i onome što nosi u sebi. Fotografisanje devojčica sa ovim igračkama zapravo je zamena za fotografiju deteta sa majkom, koja osim u sećanju porodice živi kroz svoje ručne radove.
Uz muzejske eksponate priču o dečjim igračkama pričaju nam i igračke koje su ustupili sugrađani. Ustupili su uspomene, delove svojih kolekcija, igračke svoje dece – ustupili su ono što je preostalo.
Veliki je skok od praistorije do 20. veka (iako srednji vek nedostaje u ovoj priči), ali se jasno vidi koliko igračke gube na vrednosti i koliko je postalo važno da ih ima što više, a ne da li se njima može dugo igrati, nešto naučiti i pamtiti.
Delatnim čitanjem rukopisa svoje tradicije, uspomenama i predstavama o prošlosti gradimo sliku o sebi i blagovremeno uočavamo izazove budućnosti. Biće velika greška ako današnja pokoljenja neuviđajno okrenu leđa i izgube meru u raskidu sa tradicijom, jer ona živi u njima kao mala skrivena tajna. Bez poznavanja autoriteta prošlosti i umnog vrednovanja vitalnih obrazaca kulturnog i duhovnog nasleđa ne mogu se otvarati velika vrata budućnosti, kažu organizatori ove izložbe.