-NEKADA SAM MISLIO DA ĆU SE BAVITI RAČUNARIMA, ALI NOVAC KOJI SAM TREBAO DA ULOŽIM U SVOJE ŠKOLOVANJE ULOŽILI SMO U PROŠIRENJE PROIZVODNJE
Više od 70 godina porodica Nikolić iz Velikog Izvora poznata je po stolarskom zanatu. Radnja je otvorena davne 1948. godine, a zanat je očuvan u ovoj porodici zahvaljujući, sada najstarijem članu porodice, Miroslavu Nikoliću, koji je od oca preuzeo porodični posao pre 32 godine. Sada je došlo vreme da i Miroslava neko nasledi, a lepa vest je ta, što se njegov sin, dvadesetčetvorogodišnji Dušan Nikolić, odlučio da ostane na selu, proširi proizvodnju, i time bavi u budućnosti.
I dok zbog „bele kuge“ skoro čitava sela po Srbiji nestaju, prava je retkost naći mlade ljude koji ostaju da žive u njima, uprkos svim nedaćama. Jedan od njih je dvadesetčetvorogodišnji Dušan Nikolić iz Velikog Izvora. On je jedan od onih retkih, svetlih primera, koji smatra, da život na selu i nije tako loš, kako se ljudima čini, da ima svoje mane, ali i velike prednosti. Kaže, da je najvažnije u životu raditi ono što se voli, u suprotnom, nema dobrih rezultata.
„Bavim se ovim poslom od svoje 19. godine. Kada sam završio srednju Tehničku školu, počeo sam odmah da pomažem ocu. Novac koji sam trebao da uložim u svoje školovanje uložili smo u proširenje proizvodnje. Posao sam nasledio od oca, sada radimo zajedno, i ja sam treća generacija u porodici koja ovo radi. Od malena sam u radionici, igrao sam se kao dete, nekako me je sve to privuklo. Imali smo još tada dosta mašina, pa nije trebalo neko dodatno ulaganje da bih se priključio ocu u poslu. Moj i očev rad se razlikuje jer on voli izazove, da crta kako će nešto izgledati, nekoliko puta meri, svaki put je nešto drugačije, dok ja volim da pravim košnice. Nisam sve naučio da radim, treba baš dosta vremena, ali polako učim“, ispričao nam je Dušan i dodao:
„U ovom poslu mi je cilj da proširim proizvodnju, da kupim još mašina, da bi proizvod bio još kvalitetniji, a jeftiniji. Ako me pitate da li planiram da odem iz sela jer je to selo a ne grad, moj odgovor je „ne“. Grad nam je baš blizu, tako da nemam taj problem što živim na selu, odem do grada, završim šta imam, a onda se posvetim poslu, koji volim, jer da bi bili srećni, morate da radite ono što volite. Nekada sam mislio da ću se baviti računarima, jer sam taj smer završio u srednjoj školi, ali eto, nekako je ljubav prema ovom poslu pobedila“.
Pedesetšestogodišnji Miroslav Nikolić ponosan je na svog sina. Kako kaže, nije ga niko silom naterao da nasledi zanat, ali mu je drago što je ostao u krugu porodice, i što će se sigurno negovati još decenijama. On se priseća svojih prvih koraka u radionici, u kojoj se i on igrao još kao dete.
„Deda mi je bio stolar, a ja sam pre 32 godine nasedio ovaj posao, a sada Dušan. Deda je radnju otvorio 1948. godine, a ja sam posao učio od malena. Non stop sam bio ovde, i davno počeo da izrađujem nameštaj, time se i danas bavim, volim da se posvetim tome. Od ovog posla živi pet članova porodice, radimo i poljoprivredu, samo za naše potrebe, imamo i stoku, ali glavni izvor prihoda nam donosi ovaj posao. Ljudi i jesu i nisu zainteresovani, zato što je finalni proizvod skuplji od proizvoda u prodavnici, ali je kvalitetniji. Prednost nameštaja i svega onoga što se ovde izradi je što im je duži vek trajanja“, istakao je Miroslav.
Po svemu sudeći, za petočlanu porodicu Nikolić, kako se u narodu često kaže, „nema zime“. Zanat je ostao u porodici, neguje se i čuva od zaborava, a kada se na sve to doda ljubav prema tom poslu, nema sumnje da će mladi Dušan uspeti da ostvari svoj cilj – da jednog dana bude jedan od najuspešnijih stolara, čiji će se proizvodi naći i van granica Srbije.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu, nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.