Multimedijalna izložba Ljiljane Bursać u zaječarskom Muzeju

Početak je zakazan za 19.00 sati.

Dvadeset godina je prošlo od kada je Ljiljana Bursać intenzivno počela da se bavi pojmom Logosa (1999-2019). Za te dve decenije ostvarila je mnoga dela i priredila više izložbi, a pred Vama je deo tog velikog opusa. 

Zašto baš Logos? I šta je sve Logos?

Odgovor na oba pitanja dobijaju se kroz definisanje samog pojma. Logos je mnogo toga, on je višeznačan. On je um, reč, govor, slovesnost, smisao, načelo, zakon, nauka, istina, učenje, klica postojanja. Osnovni element koji LJiljana Bursać koristi tokom ove dve decenije upravo je SLOVO. Slova koja prikazuje nekada su deo reči, rečenica iz starih tekstova, a katkad čine asemik pismo. To je jedinstveno, autentično pismo čija interpretacija je slobodna. Slova, reči, rečenice ne nose nikakvo striktno značenje, ona su poruka koju svako tumači po svom osećaju.

U osnovi, reč logos izvedena je iz glagola „legein“ koji je u prefilozofskoj upotrebi označavao „sabiranje i sakupljanje“. Kroz ovu izložbu možemo da naslutimo koliko je sakupljanja i sabiranja umetnica imala tokom ovog perioda. To su hiljade i hiljade tekstova i knjiga, od kojih je ona odabirala ona koja mogu da čine Mogući logos. Taj logos može se odnositi na značenje koji je termin imao u u antičkoj filozofiji, što je svetski um. Znanja koja treba čuvati i negovati, poruke koje treba prenositi daljim generacijama. Prema verovanju starih Grka, sve što je bilo, sve što jeste i sve što će biti ima svoj tajanstveni logos (govor).

Za Filona Aleksandrijskog, logos je plodotvorna sila koju Bog iz sebe zrači. Ona je istovremeno tvoračka reč Božja, božji prvorođeni Sin i ljudski duh kojem se objavljuje reč božja ili koji tu reč otkriva.

Prenošenje poruke i znanja ne poznaje granice, što nam umetnica jasno prikazuje kroz 215 jezika na kojima ispisuje slova. Prema definiciji, reč poruka označava svaku misao ili ideju izraženu u jeziku, pripremljenu u obliku prikladnom za prenos na bilo koji način komunikacije. Poruka je, u stvari, eksternalizacija misli, a svaka eksternalizacija je vid komunikacije, jer sve vrste ljudskih delatnosti (uključujući i pisanje, plesanje, slikanje, a ne samo govorenje), služe prenosu informacije. Na jednoj strani je kodirana ekspresivna radnja ili njen proizvod, odnosno kodirana poruka, koju primalac dekodira. Pri tome, pošiljalac i primalac ne moraju nužno biti istovremeno na istome mestu i u istom vremenu, oni mogu biti razdvojeni kontinentima i vekovima i mogu govoriti i pisati sasvim različitim jezicima.