Da još uvek postoje humani ljudi koji nesebično pružaju pomoć onima kojima je neophodna, pokazuje primer Dragice Miladinović iz Lasova. Iako je odavno u penziji, ona sebe naziva volonterom, jer kako kaže, bavi se volonterskim radom u svom selu. Za sebe ima ono što je neophodno, pa kad završi obaveze koje ima kod kuće i u dvorištu, ona obilazi starije osobe u selu, pomaže im, popriča sa njima, pokuša da nabavi nešto hrane i ono što im je preko neophodno. Koliko je njena nesebiča pomoć dragocena, potvrdila nam je i Branislava Ivanović (83) iz tog sela, koja u maloj i trošnoj kući živi sama. Kako je proletos pala i povredila se, pomoć joj je i više nego dobro došla.
„Živim 20 godina u ovoj kući, svašta nešto fali, kao što vidite u onoj sobi je plafon pao, ali ja imam minimalnu penziju i ne mogu to da popravim, a i stara je kuća. Drva kupujem, sve kupujem, jer ništa nisam mogla da zasadim, ni krompir, ni luk, ne mogu, pala sam i povredila se. Mnogo mi pomaže Dragica, i još neke komšije, kad spreme hranu za njih, donesu nekad i meni, ali ne mogu stalno da me hrane, korisnik sam i Narodne kuhinje. Imam dvoje dece, dve unuke, pet praunuka, ali i oni rade, dođu, obiđu me, ali ne mogu ni oni stalno da dolaze iz grada. Skoro mi je bila ćerka, sve očistila, lepo je onda kad je čisto, ali sam ja ponovo zaprljala, a ne mogu sama da počitim. Teško se živi na selu, bar da imaš nekog da pomogne malo, kao što Dragica pomaže, inače ovako jako teško“, rekla nam je Branislava.
Nekada je u selu bilo oko 360 kuća, a u svakom domaćinstvu, po četiri, pet ukućana. Sada je ostalo oko 160 pokretnih meštana, od 80 do 94 godine, dok 30-ak meštana ima između 50 i 65 godina. Kako nam je Dragica rekla, najstarija meštanka sela ima 94 godine.
„Školu u selu nemamo, lekar dolazi jednom nedeljno, utorkom. Prodavnica nije radila, sada radi, malo toga ima da se kupi, hleb dolazi dva do tri puta nedeljno. Kada padne jak sneg, autobus ne dolazi stalno, pa tri deteta, koliko ih ima u selu, često ne odu u školu, tada smo odsečeni od sela. Ja sam takoreći volonter, pomažem starijim ljudima u selu i to volim da radim. Dam im nešto garderobe, šta im kad treba, i šta koliko ja imam. Pomažem i oko hrane, obilazim ih, popričam sa njima, vidim šta im treba od kućnih potrebština. Njima je često dovoljno da im uputiš lepu reč, ne traže oni ne znam ni ja šta, pitaju me jel neko pita za njih kako su, njima to mnogo znači. Neki od njih su korisnici Narodne kuhinje, najugroženijima smo podelili pakete, po kriterijumima koji su određeni. Snalazimo se nekako. Zahvalna sam Crvenom krstu jer sarađujem sa njima, kao i sa Udruženjem penzionera, stalno mi izlaze u susret za najugroženije u selu“, istakla je Dragica, inače predsednica Udruženja penzionera sela Lasova.
Starost na selu je doba usamljenosti, kažu oni koji iz nekog razloga nisu napustili ognjišta, pa su prinuđeni da se snalaze kako moraju. Ipak, svetlu tačku pronalaze u osobama poput Dragice, osobama koje pokazuju da još uvek postoje ljudi dobrog srca. Ipak, postavlja se pitanje, šta je sa onim nemoćnim meštanima ostalih sela koji možda nemaju takvu „heroinu“ poput Dragice, da pomogne? Ostaje samo nada da će uvek priteći u pomoć ljudi plemenitog srca, ili da će možda jednog dana, svako zaječarsko selo dobiti neki vid ovakve ili slične pomoći.