Zaječar danas važi za administrativni, kulturni i privredni centar Timočke krajine, ali put do tog statusa trajao je vekovima. Od prvog pomena u turskim popisima iz 1466. godine, preko oslobođenja od Osmanlija, razvoja zanatstva, trgovine i školstva, pa sve do industrijskog uspona u 20. veku, grad je prolazio kroz brojne istorijske prekretnice koje su oblikovale njegov današnji izgled i značaj.
Timočka krajina ima zanimljivu prošlost. Puna je antičkih spomenika iz doba rimske i vizantijske vladavine, a poseduje i veliki broj svedočanstava iz vremena doseljavanja Slovena u ove krajeve.
U vreme turske vladavine glavni upravni, vojni i trgovački centar bio je Vidin. Sa Vidinom su održavane veze preko nekoliko prelaza na Timoku: kod Zaječara, Trnavca, Bregova i Gurgusovca. Ove varoši u dolini Timoka do oslobođenja od Turaka su bile male palanke, koje su se razlikovale od ostalih sela po tome što je u njima sedeo turski muselim.
Tačno vreme postanka Zaječara nije poznato. Zaječar se prvi put pominje u zbirnom popisu Vidinskog sandžaka iz 1466. godine, kada Zaječaru živi osam porodica i dva neoženjena stanovnika, koji daju dažbine Kasimu, sinu Naib · Alije. Zaječar je tada bilo glavno mesto timara, u kome je živeo timarnik. Ime naselja u originalu popisa Vidinskog sandžaka iz 1466. godine napisano je arapskim alfabetom tako da se može pročitati kao Zajčar, Zajačar i Zaječar. U vezi sa imenom Zaječar postoji narodno objašnjenje da je nastalo od imena životinje zajaca, ili zajaka (zeca). Zbog toga je Marinko Stanojević smatrao da je pravilniji oblik Zajčar, koji se, uostalom, upotrebljavao u ovom kraju.
Postoji i jedno predanje, koje je svojevremeno zabeležio Sava Dacov. Prema ovom predanju, naselje je dobilo ime po čifluku nekog Said–Ašar paše iz Vidina, koji je bio podignut između Belog i Velikog Timoka. Naselje je dobilo ime u čast osnivača Saidašara, pa se kasnije promenilo u Zaječar. Sve se to dogodilo otprilike pre više od tri stotine godina, odnosno krajem XVII veka.
Podaci o Zaječaru iz 1466. godine daju veliku mogućnost da su u njemu živeli vojnici i martolosi mnogo ranije.
Zaječar se pominje 1784. godine u izveštaju austrijskog oficira Pokornog, koji je proputovao kroz ove krajeve, da se obavesti o terenu, putevima, naseljima i životnim namirnicama. On pominje Zaječar kao selo, u kome ima 150 hrišćanskih kuća i jedan turski han u obliku čardaka, čiji je donji deo ozidan, a gornji od drveta.
Neposredno posle toga, za vreme Kočine krajine (1788–91), Zaječar se našao u blizini ratnih poprišta Turaka i Austrijanca i tada je postao manje središte. Međutim, sigurno je da je Zaječar, za vreme turskog odmetnika Pazvanoglua (1794–1807) bio turska palanka, jer kad je Karađorđe došao sa vojskom, bio je ušančeno mesto, koje su Turci napustili posle bitke kod Malajnice i Štubika. Poslednje tri godine Karađorđeve Srbije Zaječar je bio sedište crnorečkog vojvode Milisava Đorđevića iz Lasova.
Rasplamsavanje Prvog srpskog ustanka 1805. podstaklo je ustaničke pokrete u većini srpskih krajeva, pa i u Timočkoj krajini. Knez Milisav Đorđević iz Lasova, pop Radisav Jovanović iz Planinice i Ivko iz Krivog Vira behu digli ustanike, kod Ilina ubili nekog turskog subašu, pošli na Zaječar, ali ih vidinski vezir Osman Pazvanoglu presrete i „primiri miroljubivim ponudama i oproštajem“.
Nakon oslobođenja Beograda 1806, smrti Osmana Pazvanoglua početkom 1807. i razbuktavanja rata između Rusije i Turske, Karađorđe odobrava Timočanima i Crnorečanima da podignu ustanak. Predvođeni hajduk–Veljkom i popom Radisavom, oni ubrzo oslobađaju najveći deo Krajine i Gurgusovca, uključujući i Zaječar.
Kada je 1813. godine Srbija slomljena, Zaječar je opet potpao pod tursku vlast, koja se zadržala još punih dvadeset godina. Zaječar je bio tada sedište turskog muselima, koji je upravljao palankom uz pomoć srpskog oberkne– za. Poslednji srpski oberknez u Zaječaru bio je Sima Nikolić.
Iz ovog doba sačuvan je jedan opis Zaječara i života u njemu. Zaječar je pred oslobođenje imao „više od sto dvadeset kuća, a najviše da ih je bilo sto pedeset, sve same sniske slamom pokrivene. Neke su bile ograđene, a neke nisu. Od velikih šljivara i drugog rodnog drveća nijedna se kuća nije mogla videti, sem po koji dimnjak iz kojega je dim kroz grane drveća na više šljivara izbijao koliko bi se moglo reći da tu ima kuće i u njoj žive duše. Sokaka nije bilo i ako ih je bilo, iskrivudani su… „.
Ništa bolji tada nije bio Zaječar iznutra, po kućama i životu u njima. „Odar“ na kome se spavalo, najnužnije kalajlije, šarenice i odelo, retko gde neka ikonica, to je bio sav nameštaj po kući. Svi članovi porodice spavali su na zajedničkom odru od dasaka ili na zemlji, po kojoj se prostirala ponjava. U najboljim slučajevima pod glavu su stavljani jastuci napunjeni lišćem i kukuruzovinom. Posteljne stvari iznosile su se i ostavljale u „stasinu“ van kuće. Jelo se zajednički za trpezom iz jednog suda i za vreme jela sedelo na podu. Odela su se pravila od lana i vune, loj i kučina služile za osvetlenje, a razboj i drveno pano bila glavna oruđa za održavanje života. Koliko su bile bedne tada kuće u Zaječaru, vidi se po tome, što je još dve godine posle oslobođenja bilo mučno pitanje za lokalne vlasti gde će i kako od buva i stenica prenoćiti baron Herder, načelnik saksonskih rudnika, koji je 1835. godine prolazio kroz ove krajeve.
„Otrgnuti krajevi„, u koje je spadao i Zaječar, oslobođeni su 1833. godine. Odmah posle oslobođenja Zaječar je postao administarativni centar Crne Reke. Samo tri meseca posle oslobođenja knjaz Miloš je obišao ove krajeve. U Zaječar je stigao 8. jula 1833. godine sa jednim eskadronom konjice, bataljonom pešadije i „bandom“ na čelu, idući iz sela Grljana. Usput, „dozove po nekoga odevenog suknenim aljinama, progovori s njime, pa ga ogrne crvenim binjišem i metne mu fes na glavu, pa se obrati okupljenom narodu s rečima: Ovaj vam je starešina, njega od sada da slušate, Turci vam više neće suditi„.
U Zaječaru se zadržao tri dana pod šatorom u ravnici “bašče Jovanove“, tamo gde je današnja crkvena porta. Godine 1834. osnovana je Timočka eparhija sa sedištem u Zaječaru, podignuta crkva, postavljena poštanska stanica sa osam konja. Godine 1835. zavedena je prva praviteljstvena osnovna škola sa dva učitelja, a već 1836. godine i dvorazredna gimnazija.
Tako je Zaječar postao varošica.
Pored činovnika, u varošicu dolaze zanatlije i trgovci, koji otvaraju nekoliko dućana. Ipak, Zaječar je tada i još dugo, po rečima Kanica, ostao „jedno od najbeznačajnijih srpskih sreskih mesta“. Dva su glavna razloga bila za to. Prvo, centralna državna vlast je htela da učini Negotin glavnim mestom u Timočkoj krajini, a drugi razlog su rđave saobraćajne veze sa Pomoravljem. Putovati se moglo samo jašući na konju. Najpreči put iz Zaječara u Pomoravlje bio je toliko zapušten, „da je kod svakog izazivao jezu, koji je osuđen bio preko Čestobrodice u Istočnu Srbiju putovati“. ·Uopšte, veza sa ostalim krajevima bila je i leti vrlo teška, a zimi gotovo nemoguća.
Po popisu stanovnika Zaječar je 1834. godine imao 241 kuću i 1.439 stanovika, dok su veća od njega u to vreme bila naselja: Podgorac sa 368 kuća i 2.143 stanovnika, Veliki Izvor sa 304 kuće i 1.861 stanovnika i Zlot sa 283 kuće i 1.635 stanovnika.
Po popisu iz 1844. godine Zaječar je imao 419 domova i 2.016 stanovnika, a samo dvadesetak godina kasnije (1866. g) 833 kuće i preko 3.860 stanovnika.
U Zaječaru je 1843. otvorena prva pošta, ekspozitura treće klase. Dimitrije Kanaris, rođen u Epiru, postao prvi stalni lekar u gradu (16. septembra). Baron Zigmund Avgust Herder, saksonski kraljevski upravitelj rudarstva, 1845. u svojoj knjizi Rudarski put po Srbiji daje prvi moderni opis i stručnu ocenu antičkih ostataka u Gamzigradu. Trgovac Milenko Stevanović prvi je u svom dućanu Zaječarcima omogućio da kupe knjige.
Život se u Zaječaru, nema sumnje, za prvih desetak godina posle oslobođenja izmenio. Dotle prljavi i kaljavi Zaječar dobija (oko 1856. god.) prvu kaldrmu, pored načelstva i delimično u glavnoj ulici. Po dvorištima se počinju kopati bunari, jer se do tada išlo po pijaću vodu na Crnu reku. Počinju se graditi zidane kuće, unose se kreveti i ormani u kuće.
1879. godine u Zaječaru osnovana Pevačka družina „Timok“.
1880: osnovana prva štamparija u Zaječaru. Čeh mr Franjo Vavriček otvorio je prvu apoteku u Zaječaru, u Hajduk Veljkovoj ulici.
1881. osnovana gimnazijska čitaonica i đačka družina „Napredak“.
1882. počela je da radi prva parna pivara u Zaječaru. Osnovano Zaječarsko društvo za gimnastiku i mačevanje, na inicijativu grupe oficira iz gradskog garnizona, što je početak organizovanog sporta i fizičke kulture u gradu.
1883. Timočka buna, započeta pobunom seljaka zbog odluke Vlade o žigosanju i prinudnom popisu stoke, najpre u Grljanu, potom u Gamzigradu i drugde, završila se uvođenjem vanrednog stanja i intervencijom regularne vojske. Preki sud osudio je 825 učesnika, od toga 94 na smrt.
1893. podignuta je namenska zgrada Zaječarske gimnazije, po projektu Riharda Langa, dede Zorana Radmilovića.
Na opasnost od zaraza zbog lošeg stanja varoških ulica ukazivao je još 1895. godine zaječarski lekar Laza Ilić. U jednom svom izveštaju on je napisao: „Zaječar je možda jedna od prvih varoši u Srbiji u kojoj su ulice mahom bile kaldrmisane i gde je kaldrmisanje odavno počelo i sve se više izvršuje …. Ali, ima još krajeva i ulica gde nema ni kaldrme ni nasipa. Tu je redovno blato do kolena, a voda se nakupi i ostane sve doke ne pozeleni, ne usmrdi se i najposle ne iščezne. A u tim krajevima i ulicama živi najsiromašniji zemljoradnički stalež…. Međutim, i ovoliko koliko je do sada Zaječar ušoren i kaldrmisan urađeno je prilično jer se već jasno opaža da je Zaječar sve suvlji, čistiji i zdraviji. A to se opazilo najpre i najpouzdanije na groznici. Nema više u Zaječaru onih jakih groznica – troletnica, od kojih je najviše patila i stradala omladina …“. Doktor Laza se zalagao i za izradu jednog kanala duž cele varoši koji bi sakupljao površinske vode sa ulica i odvodio ih u Crni Timok.
Nakon Velikog rata uređen je veliki gradski trg u Zaječaru (takozvani Skver), glavna ulična saobraćajnica je većim delom popločana kockom, urađeni su trotoari i posađeni drvoredi. Posle izdradnje hidtoelektrane u Gamzigradskoj banji varoš je dobila struju, a nakon izgradnje elektrane u samoj varoši gradske ulice su dobile i bolju rasvetu. Kaldrma sa kockom je raskošno kitila veće i važnije saobraćajnice, kao i ulicu Vojvode Putnika prema železničkoj stanici.
Uređenje i održavanje zaječarske kaldrme posebno je bilo zapaženo u periodu kada je za predsednika zaječarske opštine u dva mandata bio biran Milan Miljković. Ovaj predsednik je uspeo da u toku svojih mandata na čelu zaječarske opštine (u periodu od 1920. do 1926. g) dotadašnju malu varoš na istoku Srbije preobrazi u pravi pravcati savremeni srpski gradić.
U njegovo vreme glavna zaječarska ulica je bila modernizovana, kolovoz je bio obložen kamenim kockama da bi se lakše njime vozilo, nešto krupnijim kockama popločana je i ulica koja vodi ka železnićkoj stanici, kaldrma na trotoarima zamenjena je betonskom podlogom, a isto tako i veći deo prostora na glavnom trgu, pa su tako kaldrmdžije iz Zaječara, a i oni koji su bili dovedeni iz Crne Trave, imali zagarantovan višegodišnji posao. Kako su u Zaječaru u to vreme počele da niču i modernije zgrade, objekti i lokali, ulični ambijent je dobijao izgled savremene varoši. Čistoća na ulicama bila je primerna. Tokom svojih mandata predsednik Miljković je zaveo i obavezu da građani čiste trotoare, pa i ulice ispred svojih kuća. Njegovi panduri (takozvani gradski) obilazili su ulice i zapisivali one koji tu obavezu nisu izvršavali. U svim varoškim ulicama, jednom nedeljno mogle su se videti grupe žena koje su ispred svojih kuća noževima čeprkale između kamenja kaldrme da bi očistile svaku travku izniklu posle prethodnog plevljenja. Čišćenje trotoara obavljano je svake srede, a predsednik je lično nadgledao sve te poslove, odnosno da li je sve bilo urađeno kako je i naređeno. Nije se smela ostaviti ni jedna travka u kaldrmi osim cvetnih prkosa koji su ublažavali i krasili sivilo kaldrme.
1924. u Zaječaru je osnovan Narodni univerzitet. Trgovac Čeda Janković podigao je prvu bioskopsku dvoranu od čvrstog materijala, po ugledu na jedan bečki bioskop.
1925. Urađena je kaptaža izvora u Gamzigradskoj Banji i započeta izgradnja objekata za smeštaj gostiju.
1929. U Zaječaru, na popularnom Skveru, podignut Spomenik ratnicima poginulim u Oslobodilačkim ratovima 1912–1914, rad Frana Menegeloa Dinčića. Iste godine u hotelu „Kruna“ osnovan zaječarski šahovski klub.
1930. U zaječarskoj bolnici počeo da radi prvi rendgen aparat. U gradu prvi put zaigrana odbojka (pod okriljem Sokolske organizacije). Organizovana prva utakmica u hazeni, preteči rukometa.
1932. Počeo da izlazi list Timok, koji su uređivali Miroslav Paunović i Jakov Verner.
1939. Zaječar je, zvanično, četvrti grad po bogatstvu i prvi po čistoći u Srbiji. Zbog rudnog bogatstva i sve ozbiljnijeg industrijskog razvoja, nazivan je I “srpskim Rurom“.
1940. U vojnoj bolnici u Zaječaru vojni rok služi Gojko Stojčević, budući patrijarh srpski Pavle (1914-2009)
Trinaestog aprila 1941. godine, u četiri popodne, prethodnica nemačke okupacione vojske ušla je u Zaječar. Dan kasnije, 14. aprila, jake nemačke snage, pristigle iz Bugarske, potpuno zaposedaju grad. Od 1941–1944. u Zaječaru je smeštena nemačka okružna okupaciona komanda. Naređeno je da neki upravni organi, škole i javne službe nastave rad pod okupacionom vlašću. Nemci u gradu drže jače vojne snage no što je uobičajeno, zbog vojno–strategijskog značaja ove oblasti i obezbeđivanja da se ne prekine eksploatacija rudnih bogatstava, kao i žitnica, šuma, „stočnog fonda. Svi oblici oružanog otpora okupatoru, koji nisu prekidani, kažnjavani su brutalnim represalijama i masovnim streljanjima. Borbe za oslobođenje Zaječara započele su 6. septembra 1944. Već sutradan u 16 sati 23. srpska divizija Narodno–oslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ) ušla je u grad, ali se povukla 8. septembra. Jake nemačke snage, delovi Grupe armija „E“ koje su se povlačile iz Grčke, nadirale su dolinom Timoka ka Zaječaru. Žestoke borbe u širem rejonu Zaječara potrajale su do prvih dana oktobra. U noći 7/8. oktobar, 45. divizija NOVJ, te delovi 64. korpusa i 4. mehanizovanog korpusa „Crvene armije“ oslobodili su Zaječar.
Već do kraja te godine osnovani su Biblioteka i Dom kulture (prva posleratna kulturna ustanova u gradu), a 22. decembra počeo je da radi Radio Zaječar, prva posleratna lokalna radio–stanica u Srbiji. 1945. počeo je da izlazi list Reč naroda, koji već od 24. aprila menja ime u Naš život, a od 1951. u Timok.
Građevinsko preduzeće „Krajina“, nosilac posleratne izgradnje kapitalnih objekata u zaječarskom kraju, poput Termocentrale „Zvezdan“, Hidro– centrale „Sokolovica“, Ciglane u Grliškoj Reci, „Fabrike porcelana“ u Zaječaru formirano je 1946. godine. Iste godine otvorena je rva predškolska ustanova u zaječarskoj opštini, počela je da radi Trgovačka akademija. Osnovano Okružno narodno pozorište.
Žita cvetaju, komad Jurija Makreva, izveden je 1947. godine, prva premijera Oblasnog narodnog pozorišta osnovanog 2. februara.
Iste godine Trikotaža „Merkur“ preseljena je u Umku, a u Zaječaru osnovana konfekcija „Napredak“, koja će naredne godine prerasti u tekstilno preduzeće „Timočanka“. Formirana je i Stolarska zadruga, koja će docnije iznići u fabriku nameštaja „Jedinstvo“. Pri SD „Dinamo“ osnovana je sekcija za košarku, koja će ubrzo prerasti u poseban klub. U svim selima zaječarske opštine 1948. godine započela je izgradnja zadružnih domova, što je finansirano uglavnom iz sredstava samodoprinosa samih seljana. Iste godine otvorena je muzička škola u Zaječaru, obnovljeni su Narodni univerzitet i Gradska biblioteka i osnovan Gradski državni arhiv.
1950. započeta društvena izgradnja stambenih zgrada u Zaječaru. Arhitekta Burđe Bošković nacrtao novu osnovu Gamzigrada, skicirao položaj najznačajnijih građevina unutar bedema i zahtevao da se ovaj „važan kasnoantički spomenik zaštiti i istraži“.
1951. osnovan Narodni muzej u Zaječaru (27. marta).
1952. odlukom Ministarstva zdravlja, zaječarska bolnica zvanično kategorisana kao zdravstvena ustanova prve kategorije. Njena sanitarno–epidemiološka stanica izdvojena i postaje Higijenski zavod (danas Zavod za javno zdravlje).
1953. započeta arheološka istraživanja u Gamzigradu, pod rukovodstvom Vekoslava Popovića i Borđa Manoa Zisija. Ispod naslaga zemlje i vremena počeli su da se ukazuju obrisi palata i hramova, termi i žitnica, kapija i kolonada. Jedna velika tajna izranjala je pred očima začuđenog sveta. Iste godine u Zaječaru je završena izgradnja pogona za proizvodnju keramičkih pločica.
1954. ogledna poljoprivredna stanica prerasla je u Zavod za poljoprivredna istraživanja, a zaječarski Košarkaški klub „Dinamo“ menja ime u „Mladost“.
1956. osnovana je Kulturno–prosvetna zajednica Zaječara.
1957. izgrađen je gradski vodovod u Zaječaru.
1961. započeta izgradnja moderne kanalizacione mreže u Zaječaru.
1963. započeta je gradnja modernog puta Zaječar–Paraćin, koja će potrajati šet godina. To je i danas glavna veza Timočke krajine sa Pomoravljem i Beogradom.
1966. obnovljena je proizvodnja stakla.
1970. u petak 30. januara održana je Prva zaječarska gitarijada pod zvaničnim nazivom Smotra ansambala pop muzike, manifestacija koja će docnije prerasti u jedan od zaštitnih znakova Zaječara. Poseta je bila neverovatno velika. Sala je bila prepuna. I zarada je bila dobra.
1976. godine u Gamzigradskoj Banji izgrađen je Zavod za prevenciju i lečenje od bolesti perifernih krvnih sudova i vibracionih bolesti, jedinstven te vrste u Srbiji.
1980. završena je izgradnja novog Doma zdravlja u Zaječaru.
1984. razrešena je gamzigradska tajna. Dvadeset trećeg juna pronađen je fragment arhivolte sa uklesanim natpisom „Felix Romuliana“, čime je konačno potvrđeno da se tu nalazila zavičajna palata rimskog
cara Galerija.
1989. na brdu Magura, kraj Feliks Romulijane, otkriveno je grobno i mesto apoteoze cara Galerija i njegove majke Romule.
2007. „Feliks Romulijana“ 29. juna uvršćena na listu svetske kulturne baštine pod zaštitom UNESCO-a.
Po popisu 1981. godine Zaječar je imao 11.955 domaćinstava i 36.958 stanovnika. Za razliku od prethodnog popisa iz 1971. godine u Zaječaru je bio zabeležen porast od ukupno 9.281 stanovnika. Već tada on je bio veliki opštinski centar koji je u svome sastavu imao 42 naseljena mesta i bio izuzetno bogat grad sa jakom privredom, turizmom, sportom i kulturom. Te iste godine zaječarska privreda imala je preko 19.000 radnika.
U periodu od 1976. do 1981. godine Zaječar se mogao pohvaliti brojnim veoma uspešnim kolektivima. U njemu su u to vreme radile: Fabrika kristala, Fabrika porculana, Fabrika kablova, Fabrika mašina „Arsenije Spasić”, Kožarsko tekstilni kombinat (KTK), Fabrika piva „7. septembar”, Industrijska hladnjača i klanica „Timok”, Industrija mlečnih proizvoda (IMPAZ), „Zaječar-promet”, „Žitopromet”, Agroindustijski kombinat, ŠIP „Južni Kučaj” sa fabrikom nameštaja „Jedinstvo”, „Timogradnja”, Organizacije za putnički saobraćaj, „Elektrotimok” sa Fabrikom mernih transformatora i Fabrikom termotehničkih uređaja u Zvezdanu.
Međutim, društvene i ekonomske promene koje su usledile tokom devedesetih godina i period tranzicije ostavile su dubok trag na privredu Zaječara. Nekadašnji industrijski giganti, koji su zapošljavali hiljade radnika i bili nosioci razvoja čitavog regiona, postepeno su prestajali sa radom ili su privatizacijom izgubili nekadašnji značaj, čime je okončano jedno od najuspešnijih poglavlja u privrednoj istoriji grada.
Iako je kroz istoriju prolazio kroz uspone i padove, Zaječar je uspeo da sačuva svoje bogato kulturno i istorijsko nasleđe. Od male pogranične palanke do administrativnog, kulturnog i privrednog centra Timočke krajine, grad je vekovima gradio svoj identitet, koji i danas predstavlja važan deo Srbije.
Svakako, istorija Zaječara mnogo je bogatija nego što može stati u jedan tekst. Zato će mnoge priče o ljudima, događajima i prekretnicama koje su oblikovale grad biti teme narednih tekstova u kojima ćemo se detaljnije baviti prošlošću grada.
Sadržaj je objavljen u okviru projekta „Tragovi vremena: kulturno nasleđe i identitet Zaječara i Timočke krajine“. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.