Bor je izuzetna multinacionalna sredina. Ljudi su dolazili zbog rudarstva iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije. Zbog mešavine naroda koji u njemu žive, Bor nema neku svoju specifičnu tradicionalnu kuhinju. Međutim, većinu starog stanovništva na području Bora čine Vlasi, te su autentična jela na ovom području vlaška jela – kačamak, proja, plašinte… U okolnim živopisnim selima spremaju se i kisela kokošija čorba, bela kisela boranija, gulaš od divljači…
Autentična jela ovog područja moguće je upoznati na sve brojnijim gastronomskim manifestacijama. Jedna od njih organizuje se u selu Zlot i posvećena je plašinti – vlaškom specialitetu ovog kraja, nalik uštipku koji unutra ima nadev sa sirom i jajima, ali može da bude i sa džemom.
Vlaške plašinte danas se služe u vreme doručka u Brestovačkoj banji, u restoranu Srpska kruna, ali se tokom prepodnevnih sati mogu naći i u pojedinim borskim pekarama.
Od davnina izuzetno cenjen proizvod je vlaški sir, pravi mlečni specijalitet.
Tradicionalna priprema vlaškog sira
Sir se priprema na sledeći način: izjutra se podsiri toplo, tek pomuženo ovčije, kozije ili kravlje mleko. Sud se pokrije poklopcem ili krpom da bi što duže zadržao toplotu. Kad se zgusne i na površini izdvoji surutka, kaša se presipa u platnenu cediljku i cedi dok iz nje ne iscuri surutka. Oceđena kaša se stavlja u drvenu presu da bi se pod pritiskom potpuno iscedilo, pri čemu dobija oblik pogače. Uveče se iseče na kriške, slaže u ćup ili čabar, dobro posoli i nalije surutkom. Ako duže stoji u surutki, dobija se prevreo sir. Sir se pere mesečno, a susrutka zamenjuje svežom.
Sajam domaće radinosti, starih zanata i tradicionalnih jela, koji je održan nedavno u Boru, bio je dobra prilika za predstavljanje domaćih poljoprivrednih proizvođača i potencijalna mogućnost za razvoj sopstvenog biznisa, ali i da se vidi čime to ovaj deo Srbije još uvek raspolaže i šta je sve sačuvano kada je reč o starim zanatima, običajima i tradicionalnim jelima.
Među izlagačima na sajmu bile su i vredne domaćice iz borskog sela Šarbanovac. Za ovu priliku one su pripremile jela od zelja, koprive, sarmice u vinovom listu, proju, plašinte, sve ono što se vekovima na ovom području nalazilo na trpezi.
Jasna Prvulović iz Šarbanovca kaže da se za gastronomske manifestacije kao što je ova pripremaju najstarija jela. Među njima je i ajmokac, a Jasna nam otkriva kako se ovo jelo priprema.
„Kuvamo kokošje meso ili pileće, dugo, sa povrćem. Kada bude kuvano, izvadi se, ohladi, a zatim se meso cepka. Najbolje je da to bude meso od pilećih grudi, belo meso. Iscepkano meso stavimo u šerpu i upržimo na mast, ulje, ko šta voli. Koliko šaka mesa imamo, toliko stavimo kašika brašna, upržimo brašno i dodamo vodu u kojoj se meso kuvalo, do određene gustine. Stavimo meso, mešamo dok izađe masnoća i dodamo so. Na kraju se doda beli luk“, objašnjava Jasna Prvulović.
Ona nam otkriva i kako priprema vlaške plašinte:
„Testo se zamesi kao za hleb. Jufkice male napravim i to lepo razvučem. Sada sam pravila sa sirom i jajima, ali nadev može da bude od svega što porodica voli. Plašinte se peku u dubokoj masti“.
Za štandom, na kome su se tradicionalnim jelima predstavile vredne domaćice iz Šarbanovca, zatekli smo i Marinu Marjanović iz tog sela, predsednicu Etno sekcije žena Kulturno-umetničkog društva „Branislav Nušić“. Od nje smo saznali kako se tradicionalno pripremaju specijaliteti od koprive i zelja.
„Koprive se operu, skuvaju se u slanoj vodi, zatim se naseckaju i proprže. Doda se projno brašno i to se lepo ukrčka. Na isti način se priprema i zelje. Obavezno se doda i beli luk. U mojoj porodici to se često jede“, kaže Marina.
Samonikle biljke u ishrani
U svežem stanju nekada se često jelo sezonsko voće – šumske jagode, drenjine, kupine, orasi, lešnici, oskoruše, trnjine, divlje kruške, ali i kiseljak, divlji luk, cremuš…
Svakako, osnova ishrane nekada je bio kukuruz, od koga se kuvao kačamak i pekla proja. Kačamak je pripreman kada je porodica bila na okupu i obedovala u kući, a proja prilikom obavljanja poljskih radova i odlaska na put. Hleb je pripreman u izuzetnim prilikama – za slavu i neku svečanost. I danas se često na trpezi u ovom kraju mogu naći proja i kačamak, a sve češće ovi specijaliteti služe se i u lokalnim restoranima.
Slatkiši se nekada nisu jeli često, a domaćice su najčešće spremale „kolač na presu“, danas popularne galete, vanilice, oblande, suve pite sa orasima… Ovi slatki specijaliteti i danas se najčešće nalaze na štandovima domaćica iz ovog kraja, koje nam predstavljaju tradicionalne kulinarske specijalitete.
U ovim krajevima, naročito preko zime, peklo se voće – posebno jabuke, a voće se natrpezi često nalazilo i osušeno.
Bogata i raznolika gastronomska tradicija borskog kraja svedoči o životu ljudi, prirodi i istoriji ovog područja. Iako Bor nema jedinstvenu gradsku kuhinju, vlaška jela i način njihove pripreme čuvaju identitet kraja i prenose se s kolena na koleno. Kroz manifestacije, sajmove i rad vrednih domaćica iz okolnih sela, ova tradicionalna jela danas dobijaju novo mesto – ne samo na porodičnoj trpezi, već i u turističkoj i kulturnoj ponudi istočne Srbije. Očuvanje starih recepata, običaja i znanja pokazuje da je upravo gastronomija jedan od najživljih i najautentičnijih mostova između prošlosti i savremenog života borskog kraja.
Autor: Bobana Obrenović
Projekat „Oko zlatnog Bora“, sufinansiran je od strane Gradske uprave Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.