Srpska pravoslavna crkva i pravoslavni vernici danas slave Krstovdan. Praznik se slavi kao uspomena na prve hrišćene koji su primili veru na samom početku hrišćanske propovedi. Zimski Krstovdan slavi se uvek uoči Bogojavljenja i spada u nepokretne praznike. U kalendaru SPC nije obeležen crvenim slovom, za razliku od Krstovdana koji se slavi 27. septembra, kao uspomena na pronalaženje Časnog Krsta, na kojem je na Golgoti razapet Hristos.
Ovaj dan se nekada proslavljao kao veliki praznik u našem narodu, a danas samo po nekim selima, jer je većina pomerila rituale i verovanja vezana za Krstovdan na Bogojavljenje. Postoji zimski i letnji Krstovdan. Tih dana se slave dva događaja u vezi sa Časnim Krstom Hristovim. Prvi, pronalazak Časnog Krsta na Golgoti i drugi, povratak Časnog Krsta iz Persije u Jerusalim. Tragajući prilikom obilaska Svete Zemlje za Časnim Krstom, carica Jelena saznade da je Krst zakopan pod hramom Venerinim na Golgoti, koji je podigao car Hadrijan. Carica naredi da se poruši Venerino svetilište i u njenim temeljima pronađoše tri krsta. Ne znajući koji od njih pravi, odnosno Hristov krst, upita za savet patrijarha Makarija, a on joj odgovorio: „Vidiš li onu pogrebnu povorku koja upravo prolazi; stavi sva tri krsta na mrtvaca pa ćeš videti koji je pravi“. Carica tako i uradi: stavi prvo jedan, ali se ništa ne dogodi, stavi i drugi i opet bi isto. Zatim spusti treći krst i mrtvac poče da se budi dok potpuno ne ožive. Carica Jelena shvati da je treći ksrt – Časni Krst. tada patrijarh podiže Krst da ga ceo narod vidi, a carica naruči da se napravi kovčeg od teškog srebra i u njega Krst položi.
U toku mnogobrojnih pustošenja Jerusalima, u vreme okupacije cara Hozroja, Krst Gospodnji bi uzet iz hrama i odnešen u Persiju. U Persiji Krst je ležao 14 godina, i tek ga povrati grčki car Iraklije 628. godine. od tada se Krst stalno nalazi u hramu Voznesenja na Golgoti.
Zimski Krstovdan pripada krugu zimskih običaja i verovanja, koji su padali oko Nove godine. Po predanju, zimski Krstovdan se prozvao po ukrštanju vetrova, pa veštice i gatare gataju po tim vetrovima kakva će go0dina biti. tog dana se u nekim krajevima strogo postilo i jela su se samo posna jela ostala od Badnje večeri. U dinarskim predelima se na taj dan stavljao krst u vodu. Ako se voda preko noći zaledi, onda se verovalo da će godina biti zdrava i rodna. U Bosni se veruje da duše umrlih na Krstovdan i Bogojavljenje sigurno idu u raj. U gradovima se na ovaj dan svetila vodica po kućama.
Krstovdanska vodica se posle vodoosvećenja deli vernicima i, prema običaju, čuva u kućama radi zdravlja. Krstovdan uoči Bogojavljenja je posni dan za pravoslavne vernike, bez obzira na to koji dan u nedelji „pada“.
Na Krstovdan su se, prenose hroničari, jeli ostaci badnjevdanskog pasulja i – spremane su pihtije. Ali kako je Krstovdan posni dan, to su ih jeli sutradan, na Bogojavljenje.
„Ko se krstom krsti“
Posti se strogo, prvi put posle Božića, jer je do ovog dana bilo razrešenje zbog velikog praznika. Zato je u srpskom narodu ostala izreka: “Ko se krstom krsti, taj Krstovdan posti”.
