Slobodan Cokić, pukovnik u penziji i autor knjige „Svi naši oslobodilački ratovi“ održao je u čitalištu Matične biblioteke „Svetozar Marković“ u Zaječaru, predavanje „Žene, heroine Velikog rata“. Ovo predavanje, kako kaže, poklanja svim hrabrim ženama povodom predstojećeg Međunarodnog dana žena.
Predsednik i član gradskog hora „Feniks“ iz Bora i deo ženske pevačke grupe Đurđevak Sredović, Milica Sredović, inače ljubitelj istorije i poštovalac srpskih velikana, sa nekoliko numera uveličala je ovo veče i ukrasila govorne pasaže svojim vanrednim glasom. Kompozicijom „Kreće se lađa francuska“, „Marš na Drinu“ uz krtak monolog „Tiho, spuštala se letnja noć na Cer“ i „Ovo je Srbija“, oduševila je sve prisutne svojim glasom.
Baveći se heroinama Velikog rata Slobodan Cokić je podsetida su žene aktivno učestvovale u Velikom ratu, preobučene u muškarce, prijavljene pod muškim imenima, ravnopravno sa muškarcima išle su u bitke, služile su kao dobrovoljne bolničarke, dok su se one koje su u zemlji ostale brinule o domaćinstvu u okupiranoj zemlji, radile težak fizički posao na selu, brinule se o deci i starima i trudile se da održe život, zemlju i proizvodnju, čulo se na predacanju.
„Veliki broj znanih i neznanih Srpkinja borilo se hrabro na frontu i u rovovima rame uz rame sa svojim očevima, braćom i saborcima. Pokazavši zadivljujuću požrtvovanost, izdržljivost i snalažljivost, radile su kao pomoćno osoblje, bolničarke i lekari u često vrlo oskudno opremljenim poljskim bolnicama zajedno sa pripadnicama Bolnice škotskih žena i drugih organizacija“, istakao je Cokić podsećajući i na reči francuskog književnika i novinara Anri Barbia, koji je izveštavao svetsku javnost o Prvom svetskom ratu na balkanskim prostorima, i sa srpskom vojskom prošao albansku golgotu, a koji je zapisao:
„Ja sam ih gledao na ratištu s puškom i bombom u ruci i u bolnicama, u kojima su na materinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake, i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure, gde se na nemoćne i slomljene bolom, u leđa pucalo iz zaseda i u kojima se masovno umiralo od gladi i zime… Gledao ih i divio im se! Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koje one ne bi mogle da podnesu za svoju otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, mojih ratnih drugova, kojima je otadžbina bila preča od života i koje su, birajući između poniženja i smrti, izabrale smrt… Nije u to vreme bilo francuskog oficira koji ne bi rado, u znak najdubljeg poštovanja, položio svoj mač pred noge ovih junakinja. One su svojom hrabrošću i svojom patnjom zadivile svet“.
Kako se čulo ma predavanju, među najznačajnijim Srpkinjama je Milunka Savić, žena sa najvećim brojem najviših odlikovanja u Srbiji i jedina žena u istoriji nosilac Francuskog ratnog krsta sa zlatnom palmom, čobanica iz okoline Raške koja je za šest godina ratovana bivala devet puta ranjavana, i odgajila, pored svoje dece tridesetoro ratnih siročadi. Neke od istaknutih su i Nadežda Petrović, slikar, osnivač Kola srpskih sestara, ratna bolničarka, preminula od pegavog tifusa 1915, zatim Draginja Babić, jedna od prvih lekara u Srbiji, radeći u Valjevskoj bolnici i sama zaražena pegavim tifusom, preminula u 28. godini, Mirka Grujić odlikovana Medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“, koja je govorila 5 stranih jezika, slikala i svirala klavsen.
Pomenute su i odvažne žene Crne Gore, Vasilija Vukotić, dostojna kći serdara Janka, Milica Miljanov i Jelena Šaulić, koja je kredu i školsku tablu zamenila puškom. Velikim slovima ispisana su i imena doktorki i bolničarki iz Engleske, Škotske, Rusije, Italije, Amerike koje su organizovale rad u poljskim bolnicamatokom i posle velikih bitaka i za vreme brojnih epidemija. Više od 20 njih su i same podlegle bolestima a tri su sahranjene u Srbiji.
Cokić je pomenuo i najzaslužnije među njima.
„Flora Sends, bolničarka-dobrovoljac, potom borac sa oficirskim činom, omiljena među srpskim vojnicima koju su oslovljavali sa „Naš brat“ i „Naša Engleskinja“. Odlikovana 7 puta, nosilac Karađorđeve zvezde. Tu su i Dr Elsi Inglis, prva žena dobitnik najvišeg srpskog odlikovanja, Ordena belog orla, Dr Izabel Galovej Haton, takođe nosilac Ordena belog orla, čije ime danas nosi Srednja medicinska škola u Vranju, Dr Elizabeta Ros, lekar u Prvoj vojnoj bolnici u Kragujevcu, 1915. i sama obolela od pegavog tifusa i preminula u 37,godini, a sahra- njena u Kragujevcu, Humanitarnim radom dale su svoj dopri- nos lomažući vojnike u zali- hama hrane, lekovima, novcem, odećom i svime što bi pomoglo u teškom vremenu. Neke od njih borile su se na drugačiji način, aktivno učestvujući u radu Skupštine – Milica Jaša Tomić, kći Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića, Mara Malgurski, Marija Jovanović, Katica Rajčić“, naveo je Cokić i dodao:
„Sećamo ih se i danas, jer njihov podvig dokazuje da humanost ne pokazuje granice“.