ZORAN RADMILOVIĆ MEĐU NAMA ODASVUD

Zoran Radmilović, simbol umetničke izvrsnosti, rođen je 11. maja 1933. godine u Zaječaru. Tokom života glumio je u 104 ostvarenja. Neprevaziđeni majstor improvizacije, oduševljavao je pozorišnu publiku, često stvarajući utisak da je sâm – čitavo pozorište

Tokom svoje bogate filmske, serijske i pozorišne karijere, Radmilović je igrao u filmovima kao što su „Maratonci trče počasni krug“ i „Majstori, majstori“, seriji „Majstorska radionica“, kao i u predstavama „Radovan Treći“ i „Kralj Ibi“.

Zoran Radmilović je rođen u Zaječaru 11. maja 1933. Završio je zaječarsku gimnaziju i bio je član dramske sekcije koju je vodio Milan Srdoč.

Po očevoj želji, Zoran je upisao Pravni fakultet u Beogradu, a potom je studirao i na Arhitektonskom i Filološkom fakultetu. Uporedo je oprobao svoje glumačke mogućnosti u KUD „Ivo Lola Ribar“, a zatim je upisao i postupno apsolvirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju i započeo karijeru u Beogradskom dramskom pozorištu (1962—1968), u kome isprva nastupa u manje značajnim predstavama.

ZORAN RADMILOVIĆ MEĐU NAMA ODASVUD
Zoran Radmilović, ta čudesna legenda pozorišne umetnosti, taj vrsni „izvođač glumačkih radova“ koji je, kako je jednom sam rekao, pokušavao „da ljudima vrati veru u snove“ i “da im misli od zla odvraća“, taj ‘glumac glumaca i širokih masa“ (J. Ćirilov), taj Zaječarac, zavičajne „zaječarske duše u koju se povlačio kao u prisnost“ (M. Pervić), koji je Zaječar voleo na neki svoj neobičan način i pominjao ga s ljubavlju i čežnjom u svakom razgovoru gde god se našao, taj naš Zoran Radmilović, iako ga odavno nema, kao da je stalno prisutan na sceni teatra i na sceni života. I neprekidno, uvek živ iznova, dolazi među nas odasvud i okuplja u svoje Pozorište „Zoran Radmilović’, na svoje „Dane Zorana Radmilovića“ mnoga druga pozorišta i dovodi nam svoju sabraću, sjajne glumce i druge pozorišne poslenike, i posebno glumce laureate nagrade „Zoran Radmilović“.
Evo Zorana među nama ovoga puta i u vidu izložbe o njemu: kao dečaka sa svojim roditeljima i u krugu svojih drugara, i kao mladića nemirnog i radoznalog duha, i na početku svoje glumačke karijere, i u maestralnim ulogama koje su ga uvele u red velikana pozorišne umetnosti, i na uručenju visokog priznanja „Dobričin prsten“, i Zorana izvan pozorišta, u međučinu između dve predstave – prostodušnog, nasmejanog, bliskog. Autori izložbe svojski su se potrudili da ova dobro osmišljena izložba, sačinjena od skromnog materijala (fotografija, sistematizovanih podataka i probranih citata) prikaže izuzetnu i umetničku i ljudsku ličnost našeg Zorana Radmilovića.
Vuk Rsavac, Malvolio, Hamlet, Nurudin, Molijer, Vilotijević, Gajev, Filip Filipović, Laza Kostić, Kralj Ibi, Radovan III – i da ne nabrajam više. U svakog od njih Zoran Radmiloviđ se preobražavao vrhunskim i neponovljivim glumačkim umećem, ali je i uvek ostajao onaj naš omiljeni, duhoviti, britke misli, spontan i sugestivan, a nadasve plemenit – onaj naš Zoran.
Priredio Tomislav Mijović, Razvitak XLII, Br. 207-208 (Reč na otvaranju izložbe na 10. Danima Zorana Radmilovića)

Veoma je zanimljiva i Zoranova porodična situacija. Glumčev deda bio je Nemac. Zoranov otac Momčilo je bio sudija, a majka Ljubica domaćica, odrastao je sa mlađom sestrom Mirjanom.

Arhitekta Rihard Lang, deda čuvenog Zorana Radmilovića, je bio Nemac koji je krajem 19. veka došao u Zaječar sa grupom inžinjera i arhitekata iz Nemačke radi projektovanja pruge. Tada se zaljubio u Stevku i život nastavio u Zaječaru. Projektovao je i zgradu zaječarske gimnazije, koja je završena 1892. godine, a iznad čijeg ulaza stoji natpis „Nauci i otadžbini“.

Kada je Zoran krenuo u osnovnu školu, počeo je Drugi svetski rat i njegov otac je odveden u zarobljeništvo.

Zbog tih okolnosti osećao je veliku odgovornost prema majci i sestri. Kada se otac vratio, Zoran se malo opustio, te je počeo da svira gitaru, bavio se sportom i više je izlazio sa društvom.  

Uskočio je umesto Ljube Tadića u naslovnu ulogu i ušao u legendu

Godine 1964, zbog odustajanja Ljube Tadića, Radmilović uskače u naslovnu ulogu u “Kralju Ibiju” (na sceni Ateljea 212), predstavi koju pretvara – razotkrivajući potpuno izuzetnu glumačku nadarenost – u trijumf improvizacije (veliki uspeh ostvaruje i na gostovanjima u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji i dr.) , u „svoju scenu“ koja će trajati (zajedno s kasnijim “Radovanom III” Dušana Kovačevića) dve decenije.

Iako je ostvario niz uspelih uloga u pozorištu (stalni je član Ateljea 212 od 1968. godine do smrti), na filmu, televiziji i estradi, sve su one ostale u seni „uloge života“ u “Kralju Ibiju” (čak i kad se radi o briljantnom ostvarenju – ulozi Molijera u istoimenom komadu M. A. Bulgakova, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda).

JEDINSTVEN ČOVEK, NEPONOVLJIV UMETNIK
-Zoran Radmilović je sigurno jedinstveni rekorder u broju otkazanih predstava a još jedinstveniji po tome što su mu svi to opraštali: od upravnika i kolega do publike koja se vraćala praznih ruku sa otkazane predstave. Svi oni su verovali onom iskazu Zoranovom da je to veče posumnjao da će odigrati dobro i da nije lepo da podvaljuje publici, već da je poštenije da odustane. Ni jednom drugom glumcu nije oprošten taj luksuz koji je bio zapravo mučno preispitivanje sebe, poštena skepsa i bolna odluka.
Okrugli sto 10. Dana Zorana Radmilovića, za Razvitak br. 207 – 208, 2002. god. pripremio Milutin Mišić

Radmilović je na filmu debitovao 1962. godine („Čudna devojka“, „Jovana Živanovića“) i odigrao oko dvadeset uloga. Glavne je ostvario u filmovima „Glineni golub“ (T. Janić, 1966), „Ram za sliku moje drage“ (Mirza Idrizović, 1968), „Pogled u noć“ (N. Stojanović, 1968), „Paviljon 6“ (L. Pintilije, 1978), „Srećna porodica” (Gordan Mihić, 1980). Pamte se njegove glumačke bravure u filmovima: „Majstori, majstori“, „Šesta brzina“, „Maratonci trče počasni krug“, „Šećerna vodica“…

Igrao je u brojnim TV serijama, od „Ceo život za godinu dana“, preko „Više od igre“ i „Priča iz radionice“ do „Priče iz Nepričave“.

Četiri decenije od kako nas je napustio Zoran Radmilović
U ponedeljak 21. jula ove godine obeleženo je 40 godina od smrti jednog od najvećih i najvoljenijih srpskih i jugoslovenskih glumaca Zorana Radmilovića. Direktori Pozorišta Atelje 212 i Pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ iz Zaječara, položili su cveće u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
U znak sećanja na slavnog Zaječarca, 21. jula je na letnjoj sceni Pozorišnog muzeja u Zaječaru prikazan je televizijski dramski film ,,Prokleta avlija“, reditelja Marinka Maričića, u kome Radmilović tumači lik upravnika zatvora Karađoza

Svoje poslednje, 299. po redu izvođenje predstave „Radovan III“, Zoran je održao 9. juna 1985. godine uz velike bolove. Međutim, opet uz njegovu veliku želju, predstava je održana do kraja. Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio.

U bolničkoj postelji je primio nagradu

Dobio je nagradu za životno delo „Dobričin prsten“ 1983. godine.

1983. godine Zoran Radmilović je dobio najveće pozorišno priznanje, „Dobričin prsten“. Bio je posle Ljube Tadića, Mire Stupice i Mije Aleksića četvrti dobitnik tog prestižnog priznanja o kome je brinuo reditelj Dragovan Jovanović, tadašnji direktor Muzeja pozorišnje umetnosti. Tog dana, dan uoči uručenja, Dragovan je podigao prsten iz Zlatarne Majdanpek, koja ga je uradila, i pošao na svečanost u centar „Sava“ povodom 29. novembra, Dana republike SFRJ. Kasno uveče se njegovoj supruzi Vesni javila upravnica Ateljea 212 Mira Trailović i tražila Dragovana. Kada je čula da nije kući, počela je povišenim zbunjujućim tonom da priča Vesni kako je Dragovan izgubio „Dobričin prsten“. Ubrzo je stigao kući i Dragovan, veoma zabrinut i ne znajući gde mu je ispao prsten – u Centru „Sava“ ili u taksiju. Te noći nije bilo spavanja, a Vesna je reagovala proverenim novinarskim instiktom – predložila je da Studio B, u to vreme najslušanija beogradska radio-stanica, obavesti slušaoce o nestanku prstena i apeluje na pronalazača da ga vrati. Uz pristojnu novčanu naknadu, naravno. Ujutru se Dragovanu javio taksista koji je našao prsten u kolima kojim ga je vozio u Centar „Sava“. I umesto bilo kakve nagrade, samo je molio da uveče bude na dodeli prstena svom najdražem glumcu. Tako je dotični Toma Mihajlović bio počasni gost Zorana Radmilovića u hotelu „Metropol“, a prsten je sijao na Zoranovoj ruci.
Deset godina kasnije, Zoranova udovica Dina prodala je prsten jer nije imala novca za život.
Izvor: Ovo je Beograd 

U bolničkoj postelji primio je Sedmojulsku nagradu. Umro je u 52. godini života.

Danas u njegovom rodnom gradu Zaječaru njegovo ime nosi ulica u kojoj se rodio, Pozorište Timočke krajine i značajan pozorišni festival „Dani Zorana Radmilovića“, na kome se svake večeri dodeljuje nagrada „Zoranov brk“ za glumačku bravuru. Kompanija Novosti je 1988. godine ustanovila Nagradu „Zoran Radmilović“, koju dodeljuje poseban žiri na Sterijinom pozorju. U Mileševskoj ulici u Beogradu 21. jula 2010. godine postavljena je spomen-ploča u čast Zorana Radmilovića u organizaciji Ateljea 212 i opštine Vračar. Ispred Ateljea 212 se nalazi skulptura – Zoran u ulozi kralja Ibija, a njegova bista je u foajeu pozorišta. Spomenik Zoranu Radmiloviću u Zaječaru, nedaleko od pozorišta, je postavljen 23. aprila 2008. godine i predstavlja jednu od uloga koje je ostvario, Radovana III.

Sadržaj je objavljen u okviru projekta „Nasleđe za budućnost“. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.