U cilju prevencije nasilja u školama, od 2005. godine u Srbiji se realizuje program “Škola bez nasilja”. U projekat je uključena i Osnovna škola “Ljubica Radosavljević Nada“. Program se realizuje pod okriljem Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, odnosno Jedinice za prevenciju nasilja, a u partnerstvu sa UNICEF-om.
Put do sertifikata “Škola bez nasilja” je put od sedam koraka. Toliko, naime, prema Agendi ima modula kroz koje se realizuje ceo projekat. Jedna od komponenti ovog programa – edukativna, podrazumeva obuku nastavnika i zaposlenih u školi koji će tako stečena znanja kasnije primeniti u radu sa učenicima i roditeljima, kako bi svi zajedno radili na stvaranju bezbednije i stimulativnije sredine u kojoj deca uče, rastu i razvijaju svoje potencijale.
Cilj priključivanja ovom projektu, prema rečima Gorana Manojlovića, koordinatora projekta u osnovnoj školi Ljubica Radosavljević Nada, je pre svega da se bezbednost dece u školi podigne na viši nivo.
„Projektom „Škola bez nasilja“ želimo da doprinesemo da škola bude jedno bezbedno okruženje za naše učenike. Naš prvi zadatak bio je da izmerimo koliko je naslje u školi Ljubica Radosavljević Nada izraženo i zastupljeno, zapravo da sprovedemo inicijalno testiranje kako bi znali u kom pravcu treba delovati. Ciljna grupa prvog inicijalnog testiranja bili su učenici od četvrtog do osmog razreda, kao i zaposleni u školi. Rezultati testiranja poslati su Institutu za psihološka istraživanja, od kojih smo nakon tri meseca dobili materijal sa analizom onoga šta je u našoj školi dobro, i gde i kako treba usmeriti naše dalje delovanje“, ističe Manojlović.
Naredni korak bilo je formiranje školskog tima koji je nosilac svih aktivnosti koje se u okviru projekta realizuju.
Projekat “Škola bez nasilja” podrazumeva i formiranje vršnjačkog tima za prevenciju nasilja.
U ceo program uključeni su i roditelji, čija je uloga velika. Oni moraju biti upoznati sa svim oblicima i nivoima nasilja i na koji način škola prema protokolu treba da reaguje na zlostavljanje i zanemarivanje. Takođe, roditelji moraju biti upoznati i sa tim koja je njihova uloga, odgovornost, prava, dužnosti, obaveze itd.
Kako kaže, Manojlović istovremeno su održavane radinoce i za učenike i za njihove roditelje.
„Na roditeljskim sastancima održali smo radionice na kojima se govorilo o tome kako poboljšati bezbednost u školi i kako smanjiti nasilje. Takodje, sa učenicima smo na časovima organizovali posebne radionice i na taj način, možemo reći, negovali jedan vid timskog rada radioničarskog tipa i upravo u okviru tih radionica mi smo dolazili do boljih rezultata. Brojne aktivnosti su potom usledile. Nakon svih aktivnosti i obuka koje smo prošli zajedno sa nastavnicima i decom, moram da kažem je ovo bilo novo područje za nas i sigurno je da smo naše vidike kroz ovaj projekat proširili“, kaže Manojlović i objašnjava da je poboljšanje, nakon testiranja, uočljivo.
Učiteljica u Osnovnoj školi Ljubica Radosavljević Nada, Marija Konstandinović, kaže da su kroz radionice u okviru projektu „Škola bez nasilja“ prošli i učenici, nastavnici, nenastavničko osoblje, kao i roditelji.
„Kroz radionice naučili smo proceduru rešavanja nasilja. Zapravo definisali smo pet vrsta nasilja i tri nivoa. Kod pojave prvog nivoa, nasilje rešava razredni starešina. Naime, ukoliko se desi da u odeljenju neko nekoga uvredi, šutne, gurne ili uštipa podrazumeva se da je to prvi nivo nasilja i u tom slučaju ja kao učitelj pozivam roditelje oba deteta. Potom se vodi razgovor sa decom i roditeljima, nalazimo rešenje i nastojimo da se taj problem više ne ponovi. Ukoliko dodje do nasilja drugog nivoa, u tom slučaju reaguje takozvana unutrašnja zaštitna mreža, odnosno pedagog i psiholog. I na kraju, ako dodje do većih problema, odnosno ako se pojavi treći i najteži oblik nasilja, onda se u proces rešavanja uključuje i spoljašnja zaštitna mreža, koja podrazumeva policiju, Centar za socijalni rad i druge ustanove koje su nadležne za rešavanje ovakve situacije“, objašnjava Konstandinović.
Ona kaže da su, zahvaljujući projektu „Škola bez nasilja“, uspeli da najteže oblike nasilja suzbiju.
„U našoj školi nema slučaja drugog i trećeg obilka nasilja. Zahvaljujući projektu „Škola bez nasilja“ uspeli smo da to suzbijemo. Naime, sa procedurom ponašanja upoznati su i roditelji i učenici, nastavnici i nenastavno osoblje i u tom smislu znamo kako treba da se ophodimo u takvim situacijama. I upravo na taj način uspeli smo da nasilje u našoj školi svedemo na prvi nivo, u okviru kojeg reaguju razredne starešine, zajedno sa učenicima i njihovim roditeljima“, kaže Kostandinović.
Govoreći o saradnji sa roditeljima, Marija Konstandinović, kaže da je ta saradnja, konkretno u njenom odeljenju, dobra.
„U mom odeljenju saradnja sa roditeljima postoji i ona je dobra. Medjutim, imamo učenike koji imaju stariju braću ili sestre koji nisu prošli školu bez nasilja, a samim tim ni njihovi roditelji nisu prošli radionice i proceduru ponašanja u takvim situacijama. U tom smislu, možemo reći da roditelji i nisu navikli da ih razredne starešine zovu kada se pojave prvi znaci nasilja“, kaže Konstandinović i dodaje:
„Medjutim, mi kao prosvetni radnici moramo da poštujemo proceduru i da obaveštavamo roditelje kada dodje do nasilja. Takodje, moram priznati da je i u državi problem. Društvo nam je takvo da moramo voditi računa o nasilju, jer ga je sve više, i na ulici, i u školi, ali i u porodici. Zato je jako važno da nasilje suzbijemo još dok su deca mala, odnosno još u njihovom odrastanju“.
Učiteljica Melita Veličković, naglašava da su upravo radionice koje su organizovane za roditelje bile od izuzetnog značaja.
„Radionice sa roditeljima su itekako značajne i nama su puno pomogle. To je trenutak kada roditelji zajedno sa mnom postaju učenici. Imamo odredjene primere nasilja koje zajedno rešavamo. Nailazimo na neke situacije koje možda i nisu toliko opasne na prvi pogled, a mogu da predstavljaju veliki problem. To su neke nasilne situacije u smislu da je neko dete udaljeno iz igre jer možda baš i nije neki fudbaler. Ono što je bitno je to da budemo svesni da ne možemo svi da se bavimo podjednako fudbalom, ili matematikom. Svako je za nešto nadaren, i svako mora da uzme učešće onoliko koliko mu to njegove mogućnosti dozvoljavaju. Upravo to deci treba objasniti“, ističe Veličković i dodaje da su se roditelji rado odazivali radionicama.
Pedagog u školi Ljubica Radosavljević Nada i član školskog tima za zaštitu učenika od nasilja, zlostavljana i zanemarivanja, Mirjana Milosavljević, kaže da je njena uloga da se uključi u proces kada dodje do nasilja.
„Od mene se očekuje da ako je potrebno obavestim roditelje o nekom slučaju ili da pomogne ako se neko povredi. Takodje, razmatramo slučaj u smislu da li je to neki ozbiljan prekršaj ili slučaj koji se ponavlja i da li treba da se ostale institucije uključe u rad“, objašnjava Milosavljević i dodaje da je saradnja njihove škole sa ostalim institucijama dobra.
„Naša škola ima dobru saradnju sa Centrom za socijalni rad, Domom zdravlja, ali i sa policijom. Oni su uvek tu da se uključe u proces ukoliko je to potrebno i mi na njihovu pomoć računamo“, dodaje ona.
„U ovom procesu jako je bitna dobra saradnja izmedju nastavnika, roditelja i učenika. Ako taj trougao funkcioniše možemo da rešimo bilo koji problem. Nakon testiranja mi smo uvideli da poboljšanja ima, što zapravo pokazuje da je naša škola postala bezbedno okruženje. Naime, kada roditelji pošalju decu u školu znaju da su ona na bezbednom i sigurnom mestu. Postoje još segmenti na koje možemo delovati i upravo zbog toga napravili smo jedan akcioni plan, ne bi li i ta polja koja su bila lošija, doprinesemo da budu koliko toliko bolja. Na taj način učinili bi da škola bude jedno zaista zdravo i bezbedno okruženje“, objašnjava Goran Manojlović, koordinator projekta.
Sledeći korak je kaže Manojlović sertifikat koji bi pokazao kvalitet škole.
„Zaključnu ocenu daće Ministarstvo prosvete i UNICEF. Mi se nadamo da smo projekat „Škola bez nasilja” uspešno odradili i nadam se da smo pokazali da je naša škola sigurno okruženje. Potvrdu za to, odnosno sertifikat, čekamo i upravo taj sertifikat potvrdio bi da je naša škola bezbedno okruženje za učenike“, zaključuje Manojlović.
Učenici OŠ Ljubica Radosavljević Nada
Inače, procene su pokazale da se većina dece u školama oseća sigurnije zahvaljujući programu “Škola bez nasilja”. Smanjeni su teži oblici nasilja, u mlađim razredima ima znatno manje svih oblika nasilja, a broj učenika koji učestalo trpe nasilje smanjen je u nekim školama i do 50 odsto.
Dobijanjem zvanja “Škola bez nasilja”, škola “Ljubica Radosavljević Nada” dobija priznanje da može samostalno da radi na daljem razvoju sigurne i podsticajne sredine za decu.
Dobijanje sertifikata ne znači da je nasilje u potpunosti iskorenjeno, već da su svi u školi obučeni da reaguju preventivno, da reaguju pravovremeno i odgovarajuće.
Projekat sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja
Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.
