Iako su mnoga ognjišta u planinskim selima istočne Srbije davno ugašena, a većina stanovnika sreću potražila u velikim gradovima, ima i onih (sve više u poslednje vreme) koji su se rado vratili i otškrinuli vrata stare, davno napuštene, uglavnom oronule kuće. Jedna od njih je Slavica Marinović iz sela Crni Vrh kod Knjaževca, koja je priču o svom životnom putu rado podelila sa nama
Slavica je život u Zaječaru zamenila životom na selu i, kako kaže, nije se pokajala ni jednog trenutka, jer je u svojoj rodnoj kući pronašla mir i sreću. Ali, krenimo redom.
Nakon završetka tekstilne škole i 30 godina radnog veka u Kožarsko-tekstilnom kombinatu u Zaječaru, sedamdesetpetogodišnja Slavica Marinović otišla je u penziju. Kako je suprug ostao bez posla, a njena penzija je mala, Slavica je došla na ideju da se vrati kući gde je i rođena. Razmišljala je šta može da radi u svom rodnom selu – Crnom Vrhu i shvatila da može da radi, kako nam je rekla SVE. Priroda kakva je na Staroj planini čoveku pruža sve, samo je potrebno znati i želeti iskoristiti takve blagodeti.
„Suprug nije baš želeo da dođemo ovde, ali kažem mu ja opstaćemo u planinu. Hotel je počeo da radi, ja ću da mesim pogače, radiću u bašti, čuvaćemo životinje. On je i dalje odbijao, kaže kuća je oronula, šta ćemo da radimo. Ja nisam odustajala, predložila sam da kuću okrečimo, sredimo, napravimo kupatilo, renoviramo i započnemo miran i lep život, da udišemo čist vazduh i sjedinimo se sa prirodom. Uspela sam u svojoj ideji i došli smo u Crni Vrh“, počinje priču naša sagovornica.
Priseća se dana kada je selo u kojem je rođena bilo puno meštana, a onda je došlo vreme koje je sa sobom donelo ružnu sliku seoskih ulica.
„Tužna slika sela. Crnim Vrhom nikog niste mogli da sretnete, šetate ulicom, divite se nestvarnoj prirodi, a nigde čoveka da sretnete“, kaže Slavica.
Međutim, život ispisuje stranice, a često ume da bude nepredvidiv, pa je sada situacija u selu nešto drugačija. Stara planina sa svim svojim lepotama postala je jedna od najposećenijih destinacija u Srbiji, pa su se mnogi vratili svom ognjištu i sada se već uveliko bave seoskim turizmom.
„Sada je malo drugačije, gradi se, vraćaju se ljudi i puno mi je srce kada vidim da je selo malo oživelo. Stara planina postala je turističko mesto, priroda je nestvarna, ali ljudi se sami snalaze jer nema vode, kanalizacije, pa bi trebalo neko da obrati pažnju na nas koji smo se odlučili da se vratimo i živimo na selu, treba i nama da pomognu, da obrate pažnju na ovo neverovatno mesto“, kaže naša sagovornica.
U RADU JE SPAS
Slavica, kao i svaka žena koja se ne plaši posla na selu, latila se motike i vrlo brzo nakon povratka počela je da proizvodi, kaže, organsku hranu. U bašti ima od svega po malo.
„Sve sadim, brokoli, luk, paradajz, krastavac, krompir, ama sve. Fali mi veliki plastenik, to mi je baš želja da imam, ali nemamo baš mogućnosti da to i napravimo. Kao što vidite imamo i životinje, prasiće, kokoške. Koliko god možemo, trudimo se. Moraš da budeš vrlo aktivan na selu i da se snalaziš, radiš ali, verujte mi, meni nekako ništa ne pada teško. U gradu bi mi bilo loše, ovde je vazduh čist, lepo je, ništa nije teško. Ma odlično, ne žalim se“, kaže naša gostoprimljiva sagovornica.
PRIRODA JE NAJBOLJI LEK
Kada se vratila iz grada u selo, Slavica je sa svojim suprugom, nakon renoviranja kuće, izdavala sobe i bavila se seoskim turizmom. Kaže, voli ljude pa joj nije bilo teško da ih ugosti, popriča sa njima, isprati put vrha Stare planine. Međutim, bolest supruga je zatvorila vrata turistima.
„Izdavali smo sobe, ali od kada mi se suprug razboleo to ne radimo više. Posvetili smo se nama, životu na selu. Trudila sam se da mu pomognem, da u ovakvom okruženju ponovo stane na svoje noge, verovala sam da će ga sama priroda izlečiti i uspeli smo u tome. Da smo u gradu, sigurno bi bio u krevetu, ovako smo ovde, na čistom vazduhu, malo po malo šetala sam sa njim, hranila ga domaćim proizvodima koji nisu prskani, i eto, sada je mnogo bolje, stao je na noge. Ovako bi ostao nepokretan“, kaže Slavica.
Ona dodaje da ne pravi mesta u životu za probleme, kada nalete, rado ih „očas posla“ isprati.
„Trudim se da nam bude dobro, da prođu muke „očas posla“, ja volim ljude, volim da mi dođu ljudi, da se smejem. Ono što proizvedemo, prodajem, pa se susrećem sa ljudima, razgovaram sa njima, volim da se družim. Uveče pletem čarape, novine ne čitam, televiziju baš slabo gledam, ponekad pogledam neki dnevnik“, kaže Slavica.
Ističe da je njena velika radost kada je posete ćerke. Tada je srce puno.
„Radost mi je kad me obiđu ćerke. Kada slavimo našu slavu – Petkovicu. Okupimo se oko trpeze, uživamo, pričamo, smejemo se. Uskoro moj deda (kako naziva supruga) i ja slavimo 50 godina braka, ljudi, pet decenija braka“, kroz smeh nam kaže Slavica, koja na kraju našeg druženja šalje jasnu poruku:
„Nikada se ne bih vratila u grad, uživam ovde, vazduh je čist, priroda je neprocenjive lepote, a hrana zdrava. Pa ovde je zdravlje. Priroda leči, daje, ona je lek koji nema cenu“.
Sadržaj je objavljen u okviru projekta “U fokusu: Žene u Knjaževcu i knjaževačkim selima”. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Knjaževac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
