KnjaževacKulturaVesti

NESVAKIDAŠNJI SUSRET U OPUSTELOM STAROPLANINSKOM SELU: Proslava zavetine Sveti Ćirik u Drvniku

Selo Drvnik nalazi se u opštini Knjaževac, dvadesetak kilometara od centra opštine, u staroplaninskim vrletima, u sample viagra oblasti Zaglavak. Iz antropogeografskih monografija čuvenog istraživača Timočke krajine Marinka Stanojevića – „Zaglavak“ (objavljene 1913. godine) i „Timok“ (objavljene 1940. godine) saznajemo, između ostalog, i sledeće podatke o Drvniku. Ovo selo je veoma staro, ali je uvek bilo malo, jer konfiguracija terena nije dozvoljavala njegovo širenje, pa su se iz njega stanovnici stalno iseljavali („Zaglavak“, str. 134, 146). Iz njega potiče Jakov, osnivač sela Jakovca u oblasti Timok, od kojeg potiče većina Jakovčana („Timok, str. 470). Najstarija free levitra sample pack familija u Drvniku su Rkmanje ili Rkmanovci, koji su početkom 20. veka brojali 7 kuća i čija je slava Mitrovdan („Zaglavak“, str. 146). Od ove familije je familija Strainjiči, koja je osnovala zaglavsko selo Balinci, koje se nalazi u susedstvu Drvnika, koje je kasnije od njega bilo mnogo veće i kojem je on pharmacy purchase viagra u prvoj polovini 20. veka gravitirao. Strainjiči su na mestu današnjeg Balinca imali svoje kolibe, te se njihovim stalnim preseljenjem na njih formiralo selo.

Početkom 20. veka ova familija je brojala 29 kuća i već je bila razgranata na niz manjih familija. I njihova viagra in the united kingdom slava je Mitrovdan. („Zaglavak“, str. 134, 146) Od odseljenika iz Drvnika iz familije Rkmanje potiče i familija Perkiči u selu Štipina kod Knjaževca, u oblasti Timok, koja takođe slavi Mitrovdan, i koja je između dva svetska rata brojala 7 kuća („Zaglavak“, str. 146, „Timok“, str. 510). Takođe, od odseljenika iz Drvnika, iz familije Rkmanje, je i, kako Marinko Stanojević kaže, vrlo jaka i razgranata familija Šýjinci ili ordering cialis from canada Tabákovci iz sela Mali Izvor, u oblasti Timok. Ona je između dva svetska rata brojala 13 kuća, a viagra delivered one day njeni pripadnici takođe slave Mitrovdan. U vezi sa ovom familijom Marinko Stanojević kaže da su se iz Drvnika u Mali Izvor između 1815. i 1833. godine doselila tri brata – Paun, Miša i Pavle, po kojima se i delovi ove familije zovu i Paunovci, Mišinci i Pavlovci, a po slavi ih u Malom Izvoru zovu i Gmitrovci. („Zaglavak“, str. 146, „Timok“, str. 483).
Iako su se preci Šujinaca iz Drvnika u Mali Izvor, kao što smo videli, doselili između 1815. i 1833. godine, dakle pre oko 200 godina, kod njih je, začudo, do danas ostala veoma živa uspomena na to da su poreklom iz ovog sela. Kod mnogih od njih je postojala, a i danas postoji, želja da posete ovo selo svog porekla. Pošto se kao etnolog i antropolog već decenijama bavim tradicijom i prošlošću, ali i sadašnjošću Timoka i Zaglavka, a i zbog toga što po babi po ocu imam poreklo iz Drvnika, upravo od familije Rkmanje, već niz godina neki od Šujiaca mi se obraćaju sa predlogom da ovo selo zajedno posetimo. Najuporniji u tome bio je Petar Pavlović (1926), koji je kod mene zbog toga dolazio više puta i koji je, nažalost, pre izvesnog vremena umro, ne ispunivši životnu želju da poseti selo svog nekadašnjeg porekla.
Tokom jula 2022. godine obratio mi se Milorad Stojanović (1951) iz Zaječara, rodom iz Malog Izvora, takođe rodom od Šujinaca, i iskazao nepokolebljivu nameru da ove godine organizuje posetu pripadnika ove familije Drvniku na dan zavetine ovog sela – Sveti Ćirik, koji se proslavlja 28. jula. Iskazao je i želju da se i ja priključim grupi i budem svojevrsni vodič (s obzirom na to da sam u Drvnik, doduše ne često, već odlazio i da sam o prošlosti ovog sela sakupio i znam dosta podataka). Ideju sam zdušno prihvatio. Milorad Stojanović je ovaj pohod besprekorno organizovao.

Posle poziva pripadnicima Šujinaca, nekim Drvničanima iz Zaječara i Knjaževca i, s moje strane, nekim istraživačima Zaglavka, ekipa se iskristalisala. Na dan seoske zavetine Drvnika Sveti Ćirik konvoj od tri automobila, posle okupljanja u Malom Izvoru, uputio se ka ovom staroplaninskom selu. NJegovi članovi bili su pre svega, pripadnici Šujinaca: osim organizatora Milorada Stojanovića, i Slavoljub Božinović (1946), Dragomir Pavlović (1947) i Miodrag Živković (1960). Tu su bili i: maloizvorac Dragiša LJupković (1953), koji nije iz ove familije ali je ljubitelj ovakve vrste društvenih dešavanja; Zoran Ilić (1957) iz Zaječara, koji je tu, na molbu Milorada Stojanovića, bio logistička podrška sa svojim džipom, a koji je inače poreklom iz Jakovca, upravo iz porodice iz koje je i istraživač Marinko Stanojević, zahvaljujući kome imamo pomenute podatke o Drvniku i Šujincima; Bojan Ristić, istraživač i ljubitelj Zaglavka, koji se na moj poziv priključio u Knjaževcu; i ja. Posle Trgovišta, prvog zaglavskog sela i predgrađa Knjaževca, na mestu Baranica, pored česme, usledio je odmor i fotografisanje. Zatim je put nastavljen uz klisuru Aldinačke reke (kroz sela Žukovac, Gornja Sokolovica i Gradište), sve do putokaza za skretanje za Drvnik, gde je takođe obavljeno fotografisanje. Konvoj je zatim krenuo 2,5 km dugim nesvaltirnaim putem uzbrdo, i to sa zebnjom da li će svi automobili uspeti da izađu, jer je put u veoma lošem stanju. Bez obzira na kritične momente, ipak su svi izašli.

Kada smo stigli u Drvnik, iznenadio sam se – zbog nabujale vegetacije vizura sela više nije bila ista kao pre. Pre desetak godina jasno su se videle kuće, a sada se iz zelenila naziru samo krovovi i zidovi, od kojih su mnogi pali i nakrivljeni. Stameno je samo, na istaknutom mestu, nedaleko od stare školske zgrade, stajala jedna novosagrađena vikendica (kasnije smo saznali da ju je napravio Vekoslav Antić /1973/, iz sela Cerova kod Kruševca, koji tu sa svojim društvom redovno dolazi u lov). Zgrada stare škole (koju su nekada Drvničani izgradili sa mnogo truda i muka) i dalje stoji na isturenom mestu, ali sa ruiniranim krovom i zidovima. Selo je ovog puta na dan svoje zavetine Sveti Ćirik, koja je ranije u okolini bila poznata po svom veselom proslavljanju i povodom koje je mnogo ljudi iz okolinih sela ovde dolazilo u goste, bilo potpuno pusto.

Zaustavili smo se na jednom širem mestu, raskrsnici, gde nije bilo mnogo vegetacije, i izašli iz automobila. Ispod nas je bila ruinirana školska zgrada, a iznad jedna stara kuća ispod čijeg krova, videlo se, ima života. Iz nje je ispred nas izašao Branimir Živković (1963), zvani Maradona, koji u njoj živi sam. Stao je ispred nje iznenađen i zbunjen – otkud odjednom toliko nepoznatih ljudi u opustelom selu. Rekli smo mu ko smo, da smo poneli hranu i piće i da želimo da proslavimo seosku zavetinu. Pitali smo ga da to učinimo ispod šupe njegove plevnje, ispred kuće, i pozvali ga „u goste“. Zbunjen je pristao. Od njega smo saznali da u selu, osim njega, trenutno živi još samo jedan stanovnik: Milorad Marković (1960), koji je, u stvari, ovde prizećen iz susednog sela Dejanovci (1986. godine) i rekli mu da i njega pozove „u goste“. To je odmah i učinio, pa se i drugi stanovnik sela ubrzo pojavio.

Trpeza je vrlo brzo bila postavljena i druženje je počelo. Na početku sam prisutnima rekao neke podatke o selu i pročitao izvode iz pomenutih monografija Marinka Stanojevića. A onda se sve nastavilo u veoma opuštenoj i pozitivnoj atmosferi. Kada je konačno shvatio šta se u njegovom dvorištu dešava, Branisalav Živković nije mogao da sakrije radost. Pitali smo preostalu dvojicu Drvničana da li očekuju da još neko toga dana dođe u selo. Rekli su da će sigurno doći Brane Milenković (1963), zvani Šaban, koji je poslednji Drvničanin koji održava i unapređuje svoje domaćinstvo u Drvniku i koji se bori za ovo selo – koji je, prema njihovim rečima, „predsednik sela“. Ubrzo se na seoskom drumu pojavio automobil Braneta Milenkovića i skrenuo ka seoskom groblju. Brane je išao tamo da svojim precima na dan seoske zavetine zapali sveće. Brzo se vratio. Stao je iza naših automobila, koji su bili na putu do njegove kuće. Pozvali smo i njega „u goste“. Ni on nije mogao da sakrije iznenađenje, a kasnije i neizmernu radost. Uz trpezu se dosta u veselom tonu razgovaralo, a onda uz moju svirku na harmonici i dugo pevalo. Čak i kolo zaigralo. I Šujinci su bili prepuni emocija.

Druženje su prekinuli grmljavina i prve kapi kiše. Brane Milenković Šaban je insistirao da odemo svi i do njegovog domaćinstva i razgledamo ga, što smo i učinili. Sa mnogo entuzijazma nam je pričao šta je sve tu uradio i šta namerava da uradi. Zatim smo se, on ispred nas, a mi za njim, uputili ka Knjaževcu. Insistirao je da se ne rastajemo odmah, već da u Knjaževcu svratimo na piće u poznati restoran Mali predah, čiji je vlasnik čuveni ugostitelj Slaviša Jevtić (1961), takođe rodom iz Drvnika. To smo i učinili, a nastavku druženja, koji je protekao u prijatnom razgovoru, pridružio se i pomenuti vlasnik restorana.

Već isto veče, zahvaljujući Bojanu Ristiću, putem fejsbuka mnogi Drvničani i drugi ljubitelji Zaglavka i Stare planine saznali se šta se tog dana u Drvniku desilo. Narednih dana, u međusobnim kontaktima, u koje je uključen i Brane Milenković Šaban, sumirana su dešavanja i emocije. Dogovoreno je da ovo bude samo početak – s jedne strane da ovo druženje na dan Svetog Ćirika postane tradicionalno, a s druge da svi uložimo snage da i nešto dodatno učinimo za ovo selo svog porekla. Predložio sam da za početak pokušamo da spasemo školsku zgradu, simbol Drvnika, koja je sada u veoma lošem stanju i, ukoliko se nešto ne preduzme, uskoro može da bude izgubljena. Ona bi trebalo ponovo da postane centar okupljanja ljudi u ovom selu. Svi su se u tome složili i određene inicijative vezane za realizaciju ove ideje već su pokrenute. Razgovaralo se i o tome da se u dogledno vreme objavi monografija Drvnika, za koju već imam dosta sakupljenih podataka, a dosta dragocenih podatka je u svojoj hronici ovog sela ostavio i čuveni zaglavski učitelj Dragoslav Prvulović.

dr Dejan Krstić
etnolog i antropolog

Prikaži više

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pročitajte i ovo
Close
Back to top button