Čitaonica sajta alekmed.rs i Rajačka škola zdravlja (dr Petar Paunović) osmislili su Leksikon zdravstvene kulture Timočke krajine, kako bi se čitaoci bolje upoznali sa zdravstvenom kulturom ovog regiona, kako bi doprineli čuvanju kulturne baštine u toj oblasti, kako bi se definisalo zdravlje i odnos stanovništva prema životu i zdravlju, pojam zdravstvene kulture, ali i kako bi se doprinelo zdravstvenom prosvećivanju i zdravstvenom napretku uopšte.
Evo i narednog teksta:
Septembra 1969. godine radioizotopna laboratorija Medicinskog centra u Zaječaru započela je rad. Skromni uslovi i oskudni kadar, jasno su ukazivali na činjenicu da je to bio probni rad. Za dr Nebojšu Paunkovića bio je to utoliko veći izazov da laboratorija radi i jednog dana, postane samostalna služba u Medicinskom centru u Zaječaru.
Bilo je to u vreme kada se medicina razgranavala u nekoliko desetina novih medicinskih specijalizacija i subspecijalizacija, kako u mnogim gradovima, tako i u Zaječaru, daleko na istoku zemlje, zahvaljujući ambicioznim zaječarskim lekarima. Započinjući svoj put od „radioizotopne laboratorije“ pri internom odeljenju u zaječarskoj bolnici, posle 45 godina postojanja i rada, postala je znamenita i širom zemlje poznata Služba za nuklearnu medicinu Zdravstvenog centra u Zaječaru.
Bilo je tada ambicioznih zaječarskih lekara, a pre svih mogao se izdvojiti dr Bata Stanojević, šef radiološke službe zaječarske bolnice, najodgovorniji za radiološku dijagnostiku. On je u otvaranaju radioizotopne laboratorije video mogućnost inovacije u radu i mogući doprinos u poboljšanju, te je pedložio tada mladog lekara dr Nebojšu Paunkovića da se zauzme oko otvaranja i početka rada radioizotopne laboratorije. Naslutili su mogućnost poboljšanja dijagnostike u svome radu i dr Rade Paunović, šef ginekološke službe i dr Gruja Milutinović, šef internističke službe kojoj je dr Nebojša Paunković pripadao. Kada je tolika zainteresovanost najboljih lekara u Medicinskom centru u Zaječaru za otvaranje radioizotopne laboratorije bila jasna, a rešenost da se ona otvori nedvosmislena, blagoslov za otvaranje pomenute laboratojie dao je i dr Dragiša Filimonović, tadašnji direktor Medicinskog centra u Zaječaru.
Ovakve i slične inicijative o inovacijama u unutrašnjosti, teško je bilo ostvariti, mada ne i nemogućno. A kada je reč o medicinskoj praksi, trebalo je imati saglasnost klinika, instituta i laboratorija u Beogradu i drugim centrima koji su se bavili naučnim istraživanjima radioizotopa i njihovog korišćenja u kliničkoj praksi. Potrebna je bila ne samo njihova saglasnost već i pomoć, kako u edukaciji kadrova za rad sa radioizotopima, tako i kod upoznavanja sa metodologijom rada i nabavkom potrebne opreme.
Klinika za internu medicinu Medicinskog fakluteta u Nišu, „Institut Boris Kidrič“ u Vinči i Laboratorija za primenu radioaktivnih izotopa Medicinskog fakulteta u Baogradu ne samo da su dali saglasnost da se započne sa radom u korišćenju radioizotopa u zaječarskom Medicinskom centru, već su i obezbedili kratkotrajno obučavanje i osposobljavanje kadrova za rad u njoj. Dr Nebojša Paunković proveo je neko vreme u pomenutim ustanovama da bi uskoro mogao da radi sa radioizotopima u svojoj radioizotopnoj laboratoriji. Dr Stojadin Antić, iz Odseka za nuklearnu medicinu Interne klinike u Nišu, Nada Ajdačić iz „vinčanske škole“ i dr Petar Milutinović, Vladimir Bošnjaković, Kosta Kostić i Daka Gorkić iz Laboratorije za primenu radioaktivnih izotopa Medicinskog fakulteta u Beogradu, ne samo da su dali svoju saglasnost već su se prihvatili obaveze da rade na stručnom osposobljavanju kadrova, i pomognu oko nabavke opreme i snabdevanja laboratorije potrebnim materijalom. S druge strane dr Nebojša Paunković bio je odlučan da se u njegovoj laboratoriji, „maloj kući na krajnjoj periferiji tada velike zemlje“ radioaktivni izotopi koriste u medicnskoj dijagnostici i terapiji po istim princima kao što su radile pomenute ustanove i institucije.
