DruštvoSlobodno vremeVestiZaječar info

JOVAN ANIĆ IZ ZAJEČARA POSLEDNJI OPANČAR U TIMOČKOJ KRAJINI – Na hiljade pari opanaka, priznanja van granica Srbije – Nedavno sa zadovoljstvom izradio i opanke za orkestar Gorana Bregovića

Iako je opančarski zanat nekada bio zlata vredan, a nošenje opanaka od kvalitetne kože stvar prestiža, danas se u Timočkoj krajini time bavi jedan čovek koga smo zatekli u jedinoj opančarskoj radionici u Zaječaru. Jovan Antić (82) decenijama čuva ovu staru majstoriju od zaborava, a kako kaže, to radi sa puno ljubavi i pažnje, pa i ne čudi što ga van granica Srbije smatraju umetnikom.

Majstor Jovan se sa setom priseća dana kada je prvi put uzeo alat u ruke i počeo da uči kako se pravi tradicionalna obuća na ovim prostorima.

“Ja sam rodom iz Jabukovca i tamo sam se prvi put susreo za opančarskim zanatom i zavoleo ga. Već sa 13 godina sam počeo da radim kao šegrt. Radio sam četiri godine, a onda sam počeo kao učenik u privredi. Nakon toga sam polagao ispit u okviru opančarskog zanata i počeo da radim kod majstora po učinku, sve do vojske. Posle vojske sam otvorio radnju u Negotinu. Međutim, došlo je neko čudno vreme kada su svim privatnicima zatvorili radnje, pa i meni, tražio sam posao ali ga nije bilo. Otvorio sam radnju ovde u Zaječaru, kod pijace, gde sam radio dve godine. Izrađivao sam opanke ali sam više radio popravku cipela, to se tražilo. Ta radnja je bila skučena, pa sam posle otvorio veću radnju i tamo radio sve do penzije. Međutim, penzija me nije sprečila da nastavim da se bavim zanatom koji polako ali sigurno, na moju veliku žalost, iščezava“, ispričao nam je Jovan, danas jedan od retkih koji se zalaže za očuvanje ovog tradicionalnog zanata.

Opanke danas izrađuje u radionici, u svojoj porodičnoj kući, a od početka njegove opančarske karijere do sada se, kako kaže, puno toga promenilo, kako u proizvodnji, tako i u prodaji. Jovanova posvećenost ovom zanatu ogleda se i u tome što sa svojom suprugom, bez čije pomoći se, kako kaže, ne bi moglo, štavi kožu, a to je majstorija koja je takođe u izumiranju.

Nekada se radilo drugačije, prostije. Opanci su se pravili od svinjske kože koja često nije bila štavljena, a najprostiji i najjeftiniji opanci izrađivali se od unutrašnje gume. Vremenom je sam proces proizvodnje dobijao drugačiji izgled. Samo štavljenje kože je težak i dug proces, i danas su svi moji modeli od štavljene, jareće i teleće kože. Nekada su pletene opanke nosili oni koji su imali novac, bili bogati, a sirotinja je nosila neštavljene opanke i gumene. Po opancima se moglo znati koliko je neko imućan“, kaže Jovan.  

NA HILJADE PARI OPANAKA, PRIZNANJA VAN GRANICA SRBIJE

Deo tradicionalne srpske narodne nošnje i danas je tražen, ali više kao suvenir koji stranci ponesu. Letnji festivali kako u Srbiji, tako i u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Sloveniji, dobra su prilika da se svet upozna sa ovom tradicionalnom obućom, pa je majstor Jovan uvek rado dočekan u pomenutim zemljama, gde i najviše proda svoja umetnička dela, ali i stiče nove prijatelje.

Ne pamtim koliko sam do sada napravio opanaka, na hiljade pari. Ko će brojati, ali je svaki napravljen sa puno ljubavi jer ovaj zanat i jeste moja ljubav. Ima 15, 16 modela opanaka – makedonski, cincarski, srpski, turski, mađarski… Ja uglavnom radim šta mi traže, a najčešće su to bugarski i vlaški modeli, a van manifestacija najčešće prodajem kulturno-umetničkim društvima. Manifestacija gde sam uvek rado dočekan, zajedno sa Dejanom Krstićem iz Narodnog muzeja u Zaječaru, koji se inače zalaže za očuvanje i promociju tradicionalnih veština, je ona koja se organizuje u Gabrovu, u Bugarskoj. Tamo smo četiri godine promovisali opančarski zanat, na toj manifestaciji sam osvojio prvu nagradu za doprinos i očuvanje tradicije i narodnog zanata. Tamo me doživljavaju umetnikom, a ne običnim opančarom, a njihovo gostoprimstvo vam ne mogu opisati. Tamo se i najviše prodaju opanci, a najčešće ih kupuju turisti. Osim te nagrade, dobio sam priznanje i u Makedoniji. Nagrade su usledile, prema oceni žirija, između ostalog i zbog drugačije tehnike. Na primer, ja krojim kožu nožem, a drugi makazama, što meni daje veliku preciznost u izradi“, objašnjava Jovan.  

Da se o njegovom umeću pročulo nadaleko, govori i podatak da je nedavno izradio i opanke za potrebe orkestra Gorana Bregovića.  

„Da, tačno je da sam izradio opanke za potrebe „Orkestra za svadbe i sahrane“. Kontaktirao me je Bokan iz Bregovićevog orkestra i ja sam sa zadovoljstvom prihvatio tu ponudu i napravio opanke. Šta reći, čast je da i to imam u svojoj radnoj biografiji. Moji opanci su stigli i do Amerike, pa mi je posebno drago i zbog toga“, sa zadovoljstvom kaže Jovan.

200 PARI OPANAKA ČEKA KUPCE

Ranije bi, svaki par opanaka, brzo pronašao put do kupca. Međutim, trenutna situacija sa korona virusom dovela je do toga, da Jovan u svojoj radionici trenutno ima oko 200 pari opanaka koji čekaju neke bolje dane.    

„Niko nije očekivao da će nas zadesiti ova situacija, pa je moja prodaja stala i sada se čekaju neki bolji dani. Kada govorimo o ceni jednog para, ona zavisi od veličine opanaka, pa tako imate modele od 30, 50 evra. Najveći opanak koji sam napravio je broj 46, a najmanji je za dete od dve godine“, priča Jovan.   

ZANAT NEMA KO DA NASLEDI

Poslednji čuvar opančarskog zanata u Timočkoj krajini sa tugom kaže da posle njega nema ko zanat da nasledi jer mlađe generacije nisu zainteresovane za taj, ne tako lak posao.

Kako obećava, dok god ga ruke i oči služe, kod njega u radionici će biti opanaka.  

„Čuvam tradiciju i nastaviću dok me oči i ruke služe jer mi je ovaj zanat ušao u krv. Kada bi ponovo birao zanimanje, opet bih izabrao da budem opančar, to je ljubav, to je moje zadovoljstvo. Žao mi je što mlađe generacije neće to da rade, pa ovaj zanat nema ko da nasledi. Ne može ni svako ovim da se bavi, ovo je neka vrsta umetnosti“, kaže Jovan.

On smatra, da će svaki opanak od onih prodatih, nadživeti i vlasnika i majstora, ali će pre svega nesumnjivo sačuvati tradicionalnost i istoriju jednog naroda. Možda jednog dana, što je želja ovog čuvara tradicije, opanak ponovo bude modni detalj kojim će se ponositi svaki vlasnik kada se prošeta gradskim ulicama, kakav je to slučaj bio nekada. A do tada „kom opanci, kom obojci“.   

Prikaži više

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pročitajte i ovo
Close
Back to top button