Kulturna i narodna tradicija Boljevca i Crnorečja predstavlja dragoceno nasleđe koje se čuva i neguje kroz brojne manifestacije i običaje. Od festivala „Crnorečje u pesmi i igri“, preko dečijih sabora, do lokalnih slava i istorijskih obeležavanja, ove manifestacije pružaju priliku da se očuva identitet ovog kraja, promovišu stari zanati, narodne igre i pesme, ali i da se zajednica okuplja u duhu druženja i međusobnog poštovanja tradicije. Kroz njih se oslikava bogatstvo običaja, muzike i folklora koje su vekovima oblikovali žitelji Crnorečja.
„Crnorečje“ i brojne druge manifestacije koje se tokom godine priređuju na području Boljevca, predstavljaju priliku da se proslave kultura i tradicija ovog kraja, da se vidi i čuje ono što je u podneblju oko Rtnja vekovima stvarano i negovano.
Priređivanjem manifestacije „Crnorečje u pesmi i igri“ jedinstvenog festivala narodnog stvaralaštva, više od pola veka, svake godine, drugog vikenda u junu, u Boljevcu se neguje tradicionalna kulturna baština, čuvaju, podstiču, popularizuju i promovišu narodni običaji i tradicionalne vrednosti.
„Crnorečje u pesmi i igri“, osim očuvanja tradicije, predstavlja i mesto susreta, razgovora, pevanja, igranja, svirke“, navode organizatori koji se trude da očuvaju i visoke estetske vrednosti narodne muzike i njen autentičan karakter.
Folklorne grupe iz gotovo svih naselja boljevačke opštine svojom živopisnom narodnom nošnjom više od pola veka dočaravaju nekadašnji kolorit crnorečke doline, a sama manifestacija doprinela je da narodno stvaralaštvo i izvorni folklor boljevačkog kraja prevaziđu lokalne okvire i steknu punu afirmaciju na smotrama u zemlji i inostranstvu.
Turistička organizacija opštine Boljevac promoviše i izložbu pod nazivom „Zlatne ruke Crnorečja“, koja obuhvata stara jela timočkog kraja pripremljena i servirana na tradicionalan način, izložbu proizvoda starih zanata, suvenira, meda i proizvoda od voća i lekovitog bilja.
CRNOREČJE: MUZIKA I IGRA
Muzička tradicija crnorečkih Vlaha se razlikuje u muzičkom izrazu, načinu izvođenja u odnosu na sabraću u homoljskom, podunavskom, stiškom i pomoravskom području. Nešto veće sličnosti može se naći u vlaškim selima na gornjoresavskim terenima. Muzička tradicija se zasniva na raznovrsnoj i bogatoj vokalnoj i instrumentalnoj muzici jednostavnih ritmičkih obrazaca. Cmorečki dudučari su dostigli vrhunac majstorstva u muzičkoj primeni duduka, naročito u sviranju iz gornje oktave, sa preduvavanjem, dok su pevači, sa specifičnim načinom ukrašavanja melodija koji je svojstven samo ovom podneblju, vlaškom melosu dali posebnu umetničku vrednost. I vokalna i instrumentalna muzika izvođene su unisono. Muzika i igra је zauzimala, kako je rekao dudučar Aleksa Nikolić, „,polovinu našeg bića“.
Pevanje je imalo veliki značaj i ulogu u čuvanju predanja i usmenog stvaralaštva… Pesme su sastavljali muškarci. То su bili pevači, ujedno i svirači. Okolini su ih saopštavali na skupovima kroz pevanje. Žene su pevale na ženskim radnim skupovima ili na mešovitim kada nije bilo instrumentalne pratnje, a u pevanju za mrtve bile jedini izvođači. Pojedine žene ili muškarci nadareni za pevanje, jednostavno nisu mogli da pesmu zadrže u sebi. Oni su pevali tokom obavljanja poljskih radova, za ovcama, po putu, na sedeljkama i u svim drugim prilikama. Žene su često pevale „bez reči“. Kada nisu znale tekst pesme, kad su pevanje htele da koriste kao oblik komunikacije, kad su bile same ili je „tako lepše“, pevale su samo „ariju“. Pevanje „bez reči“ se izvodilo na slog „lâ-lâ“.
Značajna i karakteristična komponenta sviranja i pevanja je unisono izvođenje. To se odnosi na sve žanrove. U grupnom pevanju, svojstveno samo ženskom pevanju, jedna žena je vodila, dok su ostale pratile. To se, naročito, uočava u pevanju za mrtve koje se izdvaja ро muzičkim i tekstualnim sadržajima.
Tematski sadržaji pesama su veoma različiti i sveobuhvatni: mitologija, istorijski događaji i ličnosti, borba protiv nepravde, hajdučki podvizi ili zločini, borba i patnja u ratovima, čežnja za porodicom ili voljenom osobom, lepota ljubavi i voljene osobe, priroda, godišnja doba, krajolici i dr. Pesme se mogu svrstati u obredne, mitološke, istorijske, junačke, hajdučke, pastirske, ljubavne, šaljive i lascivne. Balade su imale kazivački karakter. Izvođene su rubato i rubato-parlando kao „tužne pesme“. Ljubavne, šaljive i lascivne su izvođene „u ritmu“ samo ako su sadržale tekst veselog ili šaljivog sadržaja.
Ovu oblast je naučno obradio profesor dr Dragoslav Dević u knjizi „Muzika Cmorečja u svetlu etnogenetskih procesa“, Beograd 1990, uz napomenu da je podela koju sam naveo izvršena na osnovu tematskih sadržaja, а ne na osnovu drugih merila, najmanje muzičkih.
Obredne pesme su vezane za godišnji ciklus običaja. Pevane su i izvođene kolektivno. То su, prvenstveno, koledarske pesme za Badnje veče i ,,Krdaljesa“ uoči Bogojavljenja, zatim lazaričke i dodolske pesme, pevanje u izvođenju običaja „mati kiše“, a u životnom ciklusu na svadbi prilikom dočeka mladoženje i u posmrtnim običajima.
U mitološkim pesmama se peva о dogadajima čije su vreme i mesto događanja nepoznati. Akteri i izvršioci su božanstva, sveci, natprirodne sile i personiflkovana nebeska tela. One imaju snažan pripovečki sadržaj i vaspitnu poruku.
Izvor: Tradicionalna kultura Vlaha Crnorečja, autora Filipa Paunjelovića
Među brojnim manifestacijama koje neguju identitet žitelja Boljevca i Crnorečja je „Sveta Petka u pesmi i igri“. Naime, Osnićani ovom manifestacijom svoju slavu obeležavaju svake godine 7. avgusta. Trnova Petka ili Petkovica, kako se još zove, dan je kada se ne mesi hleb, kada se ne prede, ne pere rublje i ne iznosi pepeo iz kuće, kako ne bi utrnula snaga u telu. Cilj organizovanja manifestacije jeste da se na što svečaniji način obeleži slava sela ali i da se u isto vreme od zaborava sačuvaju najveće vrednosti crnorečkog kraja.
Kulturno bogatstvo crnorečkog kraja ogleda se upravo u bogatim običajima i narodnim igrama koje se tog dana izvode. Izvode se kola pod nazivima: batrna, košteljka, ungurjana, đe ođina, prorupta, tri pazašće, japura, tobašanka, micita, op zdrn zdrn, sojanca, pišoru al mare, škjopa i ropata. Manifestaciju upotpunjuje izbor najlepše čobanice, a bogatstvo narodnih nošnji posetioci mogu videti i prilikom defilea učesnika.
Sabor dečijeg narodnog stvaralaštva „Ilinsko vrelo“ održava se duže od jedne decenije u etno kompleksu zavičajne kuće Ljubinke Savić-Grasi u selu Ilino, svakog drugog vikenda u julu.
Sabor okuplja dečije folklorne grupe i društva iz istočne, južne i centralne Srbije. Učestvuju deca od 6 do 15 godina, koja kroz scensko izvođenje prikazuju svu lepotu izvornog stvaralaštva svog kraja. Kroz pesmu, svirku, igru, prikaz običaja i dečijih društvenih igara čuvaju narodnu tradiciju predaka. Organizuju se radionice Pokaži igru i Napravi igračku, kroz koje se najmlađima predstavljaju stare dečije društvene igre – klisa, svinjica, mice, školica, i igračke kojima su se deca igrala u davnim vremenima, a u okviru radionice Bakina kuhinja članice nekolilko udruženja žena deci prikazuju stara zaboravljena jela, a pojedina spremaju uz pomoć dece. Na saboru su takođe izloženi i predmeti iz prošlosti koji su služili za pripremu hrane.
Svinjica
je igra koju su igrali samo dečaci. To je kolektivna igra u kojoj učestvuje najmanje tri igrača. Svaki igrač je morao da ima štap sa zadebljanjem i krivinom na kraju i jednu „svinjicu“ veličine pesnice koja je odeljana od čvora nekog drveta. Igrači bi najpre odredili mesto i izdubili centralnu rupu, „svinjac“, u koji treba uterati svinjicu. Na rastojanju od dve do tri dužine štapa od centralne rupe, što je zavisilo od prethodnog dogovora učesnika, svaki igrač je sebi pripremao kućicu dubeći rupu u zemlji. Jedan od igrača nije imao kućicu. On je bio ,,čuvar“ i taj koji treba da svinjicu ubaci u centralnu rupu. Za izbor prvog igrača, korišćen je štap. Svaki igrač bi se jednom rukom uhvatio za štap, ruke su premeštali prema vrhu po redosledu kojim su odmeravanje započeli. Igrač koji ne bi imao mesta na štapu pri narednom hvatu, bio je čuvar svinjice, a ostali branioci kućice -svinjca. Čuvar se trudio da svinjicu utera u centralnu rupu, a ostali igrači su branili svinjac odbacujući snažnim udarcima svinjicu što dalje. Čuvar je mogao da se oslobodi teranja ukoliko štapom zauzme kućicu igrača koji je svoju kućicu oslobodio zbog udarca po svinjici. Ukoliko se svinjica igra na ,,ujed“, što je zavisilo od prethodnog dogovora o primeni ovog pravila, a to podrazumeva da drvena kugla, „svinjica“, tokom igre dotakne nogu branioca, takođe oslobađa čuvara ,,teranja“ „svinjice“. On je mogao namerno da tera „svinjicu“ na noge igrača da bi se oslobodio. Prema tome, sledeći čuvar bi bio onaj igrač kome je prethodni čuvar zauzeo kućicu, koga je ,,ujela“ „svinjica“, ili koji je poslednji udario svinjicu kada je čuvar ubaci u centralnu rupu.
Manifestacija „Markovi dani“ održava se u zaseoku Valakonje Bukovo i okuplja petnaestak folklornih grupa sa područja Boljevca, drugih okolnih opština, ali i okolnih zemalja koje izvode vlaške igre i pesme. Pre podne se održava takmičenje u kuvanju kačamaka – koljaša i nadmetanje u pastirskim igrama.
Manifestacija se održava u dvorištu osnovne škole, a njen karakter je pre svega prezentacioni. U početku je imala naziv „Dani berbe kukuruza“, a kasnije su promenjeni vreme održavanja manifestacije i naziv, i to na temelju lokalne legende vezane za Markov kamen.
Naime, na seoskom putu između Boljevca i Zaječara, u ataru sela Valakonje, postoji kamen Kraljevića Marka. Po legendi, tu je boravio Kraljević Marko, o čemu svedoče otisci kopita njegovog konja Šarca i nogu sokola, koji se mogu videti na tom kamenu.
„Timočka buna“ je manifestacija turističko-istorijske tematike koja se održava u drugoj polovini oktobra. Posvećena je obeležavanju godišnjice početka Timočke bune, koja je počela u Krivom Viru oktobra 1883. godine. Pored obilaska spomen ploča stradalih u Timočkoj buni organizuju se izložbe i kulturno-umetnički program.
Manifestacije i običaji Boljevca i Crnorečja ne predstavljaju samo kulturne događaje, već most između prošlosti i sadašnjosti. One čuvaju i prenose znanje, umetnost i vrednosti koje su oblikovale lokalnu zajednicu, istovremeno pružajući priliku mlađim generacijama da upoznaju i prihvate svoje korene. Ove manifestacije potvrđuju da tradicija i savremenost mogu živeti u harmoniji, stvarajući prostor za druženje, učenje i očuvanje kulturnog identiteta, koji je temelj ponosa i zajedništva Crnorečja.
Sadržaj je objavljen u okviru projekta “Pozdrav iz Boljevca”. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Boljevac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.