Za sve one koji požele domaće nezaboravne ukuse, Boljevac i istočna Srbija su prava destinacija
Tradicionalnu kuhinju Boljevca i istočne Srbije odlikuju čobanske pite, čorba od koprive, kačamak, vlaška pogača, proja, a pasulj prebranac je poseban gurmanski ugađaj. Ovde je sir onaj pravi, punomasni – jer se na ovom području ne pravi kajmak. Ono što je ostalo isto i nije se menjalo od davnih do današnjih dana su: gostoprimstvo i izuzetan ukus. U restoranima i registrovanim seoskim gazdinstvima specijaliteta domaće kuhinje ima za svačiji ukus, međutim, identitet ovog kraja čine ajmokac, vlaške palačinke – plašinte, krivovirski sir, vlaški kačamak.
Krivovirski sir je specifičan po tome što se pravi prvenstveno od mleka autohtone rase ovaca poznate kao krivovirska žuja, koja je tipična planinska ovca izuzetno otporna na uslove ovog podneblja. Ova rasa daje mleko posebnog kvaliteta, što se direktno odražava na ukus i teksturu sira.
U selu Krivi Vir svake godine održava se Krivovirska sirijada, manifestacija posvećena tradicionalnoj proizvodnji sira, naročito poznatog krivovirskog sira, ali i drugih koji se prave na tradicionalan način u domaćinstvima ovog kraja.
Kačamak
Najpre se u manji bakrač sipa voda, posoli i stavlja na vatru. Kad počne da vri, stavi se šaka kukuruznog brašna. Vri još 5 – 6 minuta, doda se još brašna, kuva 2 – 3 minuta, isćurka (miksuje), vri još 5 – 6 minuta, doda brašno i meša (oklagijom) oko pola sata. Kačamak ne sme da bude nepečen i suviše gust. Kad počne da se odvaja od bakrača smatra se da je pečen, sipa na sofru i seče kanapom.
Izvor: Tradicionalna kultura Vlaha Crnorečja, Filip Paunjelović
Ajmokac je tradicionalno jelo koje se najčešće priprema od piletine i povrća sa zaprškom od brašna i ulja, odnosno masti. Priprema uključuje kuvanje piletine i povrća, zatim pravljenje zaprške u koju se dodaje tečnost – bujon ili voda, i mleko, a na kraju se sve sjedinjuje i krčka uz dodatak seckane piletine, začina i belog luka.
Vlaške palačinke, poznate plašinte, su tradicionalno jelo koje se lako priprema i karakteristično je za vlašku kuhinju. Ovo jelo se pravi od jednostavnih sastojaka i ima miris bakine kuhinje i detinjstva.
Priprema plašinti je jednostavna, što ih čini popularnim tradicionalnim jelom. Iako recepti variraju, osnovni sastojci su slični kao kod klasičnih palačinki (brašno, jaja, mleko), ali se često dodaju i drugi začini ili sastojci specifični za vlašku kuhinju. Plašinte mogu biti slane ili slatke, zavisno od toga kako se pripremaju i čime se filuju. Mogu se služiti kao glavno jelo ili desert.
ISHRANA ŽITELJA CRNOREČJA
Osnova prehrane je bio kukuruz od koga se kuvao kačamak i pekla proja. Pre početka gajenja kukuruza, proso je bio osnovna žitarica od koje је dobijeno brašno za kačamak i proju. Period sazrevanja prosa od oko šest nedelja, omogućio je stanovništvu da brže i sigurnije dođe do hrane. Pšenica je sejana u neznatnim količinama. Zbog urodice i žitne gljive koje su je pratile, pšenicu je trebalo prati i sušiti, što je otežavalo njenu pripremu za ishranu. Za pripremanje hleba korišćena je raž. Zbog toga što je raž jara kultura, urodica je bila neznatna. Odvajanje zrna žitarica od slame i pleve vršeno je mlaćenjem ili trljanjem, а od početka XX veka za vršu su korišćene životinje. Za mlevenje je korišćen žrvanj ili se zrna, za manje količine brašna, tucala u stupi. Kukuruz je mleven u potočarama.
Kačamak je pripremam kada je porodica bila na okupu i obedovala u kući, а proja prilikom obavljanja poljskih radova i odlaska na put. Hleb je pripreman u izuzetnim prilikama: za slavu i neku svečanost. Osnovne namirnice su bile sir i mleko, kojih je uvek bilo u dovoljnim količinama. Sir je bio sastavni deo svakog obroka. Mleko se jelo kuvano i drobljeno sa kačamakom ili projom. Maslac је dodavan jelima kao masnoća, а najčešće stavljan u kačamak. Od surutke je spravljan jogurt i urda. Mast je korišćena u ishrani u zimskom periodu, ali masti je retko bilo dovoljno zbog velikog broja članova u porodicama. Svinjsko meso se pržilo na masti ili kuvalo sa povrćem, dok se od ovčijeg mesa kuvala čorba, а moglo i peći u crepulji ili na ražnju. Konzerviranje mesa zа zimu vršeno je u zemljanim ćupovima ili čabrovima tako što je jako soljeno i dodavan mu je beli luk. Za kuvanje jela su korišćeni grnčarski sudovi.
Povrće koje je bilo zastupljeno u ishrani je: krompir, grah, pasulj, bob, sočivo, boranija, kupus, paprika, krastavac, paradajz, praziluk, crni i beli luk. Od začina, pored soli, korišćena je mirođija, bosiljak, majčina dušica, čubor i selen. Sirće se dobijalo od svežih trnjina, divljih jabuka i divljih krušaka previranjem u ćupovima, ili od vina. Za zimu su pripremani turšija i kupus koji je kiseljen u zemljanim sudovima ili kacama. Konzerviranje voća kuvanjem nije bilo poznato, ali se za zimu čuvalo u svežem stanju u trapovima, u turšiji ili sušene. Jabuke i krompir su utrapljivali sa slamom ili komušinom, а kruške i dunje stavljali u turšiju. Nizanjem na kanap sušili su oskoruše, jabuke i divlje kruške, a grožđe na peteljkama. Bundeva je čuvana zа zimu i jela se sa mlekom. Najčešće je kuvana ili pečena u žaru ili crepulji, а kasnije u rerni. Tako su pečene i sveže dunje, jabuke i krompir.
Opšta navika je bila da se u letnjem periodu jede tri puta dnevno. Prvi obrok je oko devet sati kada se jelo nešto prženo, sir, salata i proja ili kačamak. Jutarnji obrok se mogao sastojati samo od mleka i proje ili mleka i kačamaka. U podne, kada je senka najkraća, prekidalo se sa radom i pristupalo ručku. Za ručak je pripremana kuvana hrana od povrća sa zaprškom, sir i salata od svežeg sezonskog povrća. Jela sa mesom su pripremana sa piletinom. Ako se ručalo na njivi, ručak je bio postavljan na platnu zvanom „cianjik“ koje je tkano od konoplje. Večera je bila oko zalaska sunca. Domaćica bi pripremila kačamak, sir i mleko. Moglo je biti i nešto prženo, najčešće sir sa crnim lukom i jajima.
Zimi se jelo dva puta dnevno, „jer je dan kratak“. Prvi obrok je bio oko devet, a drugi oko pet sati posle podne. Obroci su se sastojali od kiselog kupusa, kisele paprike, kuvanog povrća, mesa, mlečnih proizvoda i kačamaka ili proje. Tokom zime se mleko ili surutka nisu kiselili.
Izvor: Tradicionalna kultura Vlaha Crnorečja, Filip Paunjelović
Brojne su gastronomske manifestacije koje se tokom godine održavaju na području Boljevca – „Rtanjski kotlić“ u Mirovu, „Krivovirska sirijada“ u Krivom Viru, „Čapkano fest“ u Jablanici, „Rudarski kotlić“ u Bogovini „Bukovska plašintijada“ u zaseoku Valakonje Bukovo, „Valakonjska kupusijada“ u Valakonju, samo su neke od njih.
Ove godine, u Rujištu, u podnožju Rtnja, organizovana je gastro manifestacija „Podrtanjski susreti“, koja afirmiše tradicionalna jela, pripremana za dane praznika i druge prilike kada se okupljao veći broj
ljudi. Učesnici su na otvorenim vatrama pripremali paprikaš od svinjskog mesa i kačamak. Inače, revitalizacija bogatog nasleđa ovog sela počela je ponovnim okupljanjem folklorne grupe, koja je inicirala i organizaciju gastro događaja, koji je sada uključen u kalendar gastro takmičenja na području opštine Boljevac.
Kuhinja začinjena čajem sa Rtnja
Sa čudesne planine Rtanj, čudesan je i rtanjski čaj, koji se vekovima spravlja upravo od biljaka koje rastu ovde, a pije širom Srbije, pa i sveta, jer je toliko slavan postao. Na padinama Rtnja raste biljka planinski čubar ili vrijesak, čiji je latinski naziv “Satureja montana“, a čijim se sušenjem i pravilnom upotrebom dobija rtanjski čaj odličan, pre svega, za disajne puteve, ali i organe za varenje i mokraćni sistem. Predivni roze, beli i purpurni cvetni vrhovi ove biljke, čiji su resursi u prirodi poslednjih godina veoma umanjeni, prema nekim narodnim travarima imaju svojstva opšteg tonika koji jača organizam. I mada to nije dokazano kliničkim ispitivanjima, većina ljudi veruje u to, jer je rtanjski čaj zaista – magija u šoljici koja leči. Ako se igde vidi i oseća moć bilja, to je u biljkama od kojih nastaje upravo rtanjski čaj.
Vrijesak je toliko dragocena biljka da je zaštićena i zakonom. U obliku žbuna raste tek iznad 1.000 metara nadmorske visine, na širokim pašnjacima i obodima šuma, i visine je do 40 cm. Njeni cvetovi su prijatnog mirisa i beru se u kasno leto, u avgustu i septembru, a potom se suše.
Po hemijskom sastavu herba rtanjskog čaja sadrži 2 % etarskog ulja, timola i karvakrola, i 7 % tanina, koji ima izraženo antibakterijsko dejstvo. Prisutni su i vitamini A, E i B, kao i niacin, tiamin i piridoksin.
I ne pomišlja se ni na kakvu drugu geografsku odrednicu osim na planinu Rtanj kada se pomene rtanjski čaj, što i jeste logično. Ipak, čudu od biljke vrijesak pogoduju travnate i kamenite površine, kao i pretežno krečnjačka podloga. Upravo zbog takvih karakteristika zemljišta, ova biljka je, osim na Rtnju, rasprostranjena i može se naći i na prostoru Sićevačke klisure, Stare i Suve planine, kao i Svrljiške planine.
Turistčka organizacija opštine Boljevac već dvadesetak godina organizuje izložbu tradicionalnih jela, proizvoda starih zanata i ručnih radova domaće radinosti, koja se održava drugog vikenda u junu mesecu, u vreme Festivala narodnog stvaralaštva „Crnorečje u pesmi i igri“ . Manifestacija okuplja izlagače iz svih krajeva Srbije, a posebno mesto pripada kulinarskim amaterima, predstavnicima lokalnih gastronomskih takmičenja, koja promovišu domaća jela crnorečkog podneblja.
Pokrovitelji gastro manifestacija su opština Boljevac, Ministarstvo za brigu o selu i Turistička organizacija, koja je prisutna na svim događajima, tokom čitavog leta.
Gastronomska ponuda Boljevca — spoj tradicije, domaćih specijaliteta i autentične seoske atmosfere — predstavlja značajan adut za razvoj lokalnog turizma. Kroz brojne manifestacije i promociju starih jela, Boljevac uspeva da sačuva i prezentuje bogatu gastronomsku baštinu, ali i da privuče goste koji traže autentično iskustvo. Time gastronomija postaje više od hrane — postaje deo identiteta, turističke ponude i ekonomske prilike.
Sadržaj je objavljen u okviru projekta “Pozdrav iz Boljevca”. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Boljevac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.