Dok odbrojavamo poslednje dane juna 2026. godine, vraćamo se kroz vreme i podsećamo na najznačajnije događaje koji su se tokom ovog meseca kroz istoriju odigrali na istoku Srbije
Jun je kroz vekove donosio događaje koji su ostavili dubok trag u istoriji istočne Srbije – od epidemija i buna, preko važnih političkih odluka, do velikih privrednih poduhvata koji su menjali lice ovog kraja. Pred vama je pregled najznačajnijih događaja koji su se tokom juna dogodili na istoku Srbije – od epidemije kolere koja je sredinom 19. veka pogodila Krajinu, preko Koprivničke bune i doseljavanja Crnogoraca na Miroč, do početka rada Rudnika bakra Majdanpek i izgradnje hotela „Lepenski vir“. Putovanje kroz vreme može da počne:
1960. godine 1. juna prvi put je uveden brzi voz na relaciji Zaječar – Beograd.
Prvog juna 1962. godine, osnovana je Industrija i rudnici nemetala u Zaječaru. Industija je nastala od Kombinata za eksploataciju i preradu nemetala, preduzeća u izgradnji Rudnika kvarcnog peska u Rgotini i fabrike porcelana u Zaječaru.
Novostvoreno preduzeće imalo je samo dva stručnjaka sa viskom spremom i bilo je bez inženjera. Rudnik je radio onako kako je radio skoro kao pre rata, a fabrika je bila obična, neopremljena zanatska radionica kakvu je napravio njen osnivač Stojan „Domišljan“. Napredak započinje pomenutom integracijom kada su nabavljani i osposobljavani kadrovi koji su pripremili i rekonstrukciju pogona.
Nakon poboljšanja organizacije i tehnologije korišćenjem savremene opreme, Rudnik kvarcnog peska u Rgotini započeo je proizvodnju finog kvarcnog peska koji je za potrebe industrije stakla i livnice u zemlji kakav je uvožen iz Holandije i Istočne Nemačke, i proizvodnju finog kaolina za potrebe fabrike porcelana u Zaječaru.
Kada je reč o zaječarskom porcelanu, nakon poboljšanja snabdevanja sirovinama i tehnologije, uz više ruda započela je proizvodnja lepšeg, kvalitetnijeg i skupocenijeg porcelana koji je ubrzo zadovoljio potrebe tržišta u zemlji i inostranstvu.
(Dragan Stanojević: Industija i rudnici nemetala – preduzeće u punom razvoju, „Razvitak“ broj 3-4, Zaječar, l968.)
2. juna 1848. godine, započela je epidemija kolere u Radujevcu. O koleridnoj zarazi izvestio je okružni fizikus u Negotinu dr Andrija P. Ivanović smatrajući da se bolest naročito širi i zadržava pored obala Dunava i na vlažnim mestima. Tokom letnjih meseci od kolere su bolovali u Korbovu, Kostolu, Kladovu i Vajuzi, kao i u selima pored Timoka, u Kobišnici, Mokranju i Bukovču. Epidemija kolere nije su tu zaustavila jer su se slučajevi oboljenja pojavili u Grljanu i Knjaževcu. Kada je krajem juna od kolere umro ambrađžija radujevačkog karantina, dr Andrija P. Ivanović iz Negotina i dr Šauengel iz Knjaževca, okružni fizikusi uzeli su odsustva i otputovali iz zaraženog područja. Krajem septembra meseca epidemija kolere se završila u Salašu.
Epidemija kolere u Krajinu stigla je iz VlaSke i Moldavije, sa ušća Dunava, gde je u Galcu i Braili obolelo stotinak i vi5e ljudi još u aprilu mesecu 1848. godine. Tokom nekoliko meseci ona se nezadrživo širila uz Dunav i Timok jer nije bilo lekova koji bi mogli da se daju obolelima. Drugo, Dunav je bio skoro uvek njen prirodni put širenja tokom XIX i u XX veku, od njegovog ušća prema izvorištu, odnosno zapadnoj Evropi.
Kada se radi o merama koje su primenjivane u borbi protiv kolere, Radujevački karantin je igrao važnu ulogu i stalni nadzor nad njenim kretanjem i izveštavanje o njenom širenju.
(Petar Paunović: Istorija narodne zdravstvene kulture Timodke krajine u XIX veku, Beograd 1987. godine)
2. juna 1961. godine posle ponoći izbio je veliki požar u Zaječaru, u Ulici Brkovića Crnog, u pogonu „Timočanke“ za izradu jorgana, kada je, između ostalog, igoreo i krov Muzičke škole i bioskopa „Jadran“.
3. juna 1847. godine, Avram Petronijević dostavio je vladici Crnogorskom Petru II, rešenje o preseljenju Crnogoraca u Srbiju i o njihovom naseljavanju na Miroču. U proleće 1848. godine pošlo je iz Crne Gore i Brda 700 čeljadi koji se naseliše na Miroču. Tako je došlo do stvaranja naselja Petrovog Sela blizu Kladova.
Doseljavanje Crnogoraca u Srbiju nastalo je 1847. godine zbog gladi koja je zavladala u Crnoj Gori. U početku, doseljavanje Crnogoraca u Istočnu Srbiju bilo je neorganizovano i u manjim grupama, a kasnije sve masovnije.
Državne vlasti u Srbiji nastojale su da doseljenike prihvate organizovano i planski, izdavanjem državnih rešenja, određivanjem mesta gde će se doseliti i davanjem nužne pomoći, kao i zalaganjem uglednih ličnosti za njih, kao što su bili Sima Milutinović i Avram Petronijević.
(dr Vidosava Nikolić-Stojančević: Petrovo Selo kao jedno od žarišta kolonizacionih i migracionih procesa u Istočnoj Srbiji u drugoj polovini XIX veka, „Razvitak“ broj 2, Zaiečar 1969.)
Koprivnička buna odigrala se 7. juna 1875. godine. Povod je bio odstranjivanje Adama Bogosavljevića kao deputata iz delegacije koja je trebalo da dočeka Kneza Milana Obrenovića prilikom njegovog dolaska u Negotin.
Toga dana 60 konjanika iz Koprivnice je krenulo u Negotin da vide čoveka koga su sami izabrali da izađe pred kneza i da vide u čemu se sastoji njegova krivica, istovremeno izjavljujući da ako je on kriv krivi su i oni što su ga izabrali. Kada su Adama izveli iz zatvora nekolicina pobunjenika ga je na rukuama prenela do spremljenog konja a onda su odjahali put Koprivnice.
Tako je odjednom mirni krajinski narod pritisnut nepravdama upro oči u Adama čije su se ideje o socijalnoj pravdi i borbi protivu birokratije bile raširile po narodu.
Priča o koprivničkoj buni pročula se po celoj Krajini i susednim okruzima. Ministar unutrašnjih poslovaje prozvao je „čudom“, a s obzirom na opasnost od sličnih pobuna po Srbiji, počeo je tražiti krivca, pogotovu što su Koprivničani bili u dogovoru sa seljacima drugih krajinskih sela u Brusniku, Smedovcu, Rogljevu, Maloj Jasikovi, a imali su za svoje postupke podrdku gradana u Negotinu. Krivac nije pronađen, namerno ili što je bilo teško okriviti nezadovljni narod, a pobuna u ovom krajinskom selu samo je nagovestila da će uskoro doći do Timočke bune.
(dr Tihomir Stanojević: Negotin i Krajina od 1859. do 1940. godine, Negotin 1980. godine)
7. juna 1890. godine zaječarski list „Timočanin“ objavio je jedan dopis u kome nekoliko zaječarskih trgovaca poziva ostale da bojkotuju Beč i Peštu za nabavku robe, jer ometaju izvoz naše stoke.
Za sprovodenje bojkota prema Beču i Pešti, naročito su se zalagali zaječarski trgovci Andra Miladinović koji se bavio izvozom svinja i Milutin Stanojević koji je trgovao marvenim i žitarskim proizvodima.
Petnaest dana posle objavljivanja tog dopisa zakazan je u Zaječaru trgovačko-zanatlijski zbor na kome je doneta odluka da se prestane sa uvozom robe iz Austrougarske dok se ne dozvoli izvoz naše stoke u Beč i Peštu.
(Zaječarski zbornik, broj 1, Zaječar 1919.)
Predveče, 7. juna 1961. godine, drug Tito je sa svojom pratnjom na nekoliko sati posetio Zaječar, a uveče prisustvovao drugarskoj večeri, koja je organizovana u bašti Turističkog hotela na Kraljevici, da bi oko 23 sata otputovao Plavim vozom.
„Zaječar je dočekujući Predsednika Republike pružao izvanrednu sliku. Od ulaza u grad, gde je na velikom slavoluku pisalo „Druže Tito vaša poseta – naša najveća radost!“ i gde je kolona automobila stigla u 18,45 časova, pa do Trga oslobođenja, ulica Maršala Tita bila je pravi ćilim od ruža i raznobojnog cveća, oivičen oduševljenom masom građana. Stojeći u otvorenom automobilu, nasmejan i raspoložen, Tito je otpozdravljao na klicanje“, ostalo je zapisano o njegovoj poseti u listu „Timok“.
Nakon obavljenih razgovora u Narodnom odboru sreza predsednik Tito se sa članovima svoje pratnje odvezao kroz gust špalir naroda u Turistički hotel na Kraljevici, gde je u njegovu čast Narodni odbor opštine Zaječar priredio drugarsko veče.
Zabeleženo je i da je rukovodiocima grada kazao da su im planovi za razvoj isuviše skromni, rekavši: „Treba ovde pomoći. Treba što pre stvoriti perspektivu Zaječara“.
Poznato je da je tom prilikom Jovanka na dar dobila srebrne naušnice iz 14. veka.
Poseti Zaječaru prethodila je poseta Boru gde je drug Tito pustio u pogon postrojenja nove topionice. Livac prve anode bio je tom prilikom sam predsednik Tito. Pored nove topionice tog dana puštena je u rad i fabrika sumporne kiseline, koja će koristiti kao osnovnu sirovinu za proizvodnju dim iz metalurških pogona.
9. juna 1839. godine rođen je Milutin Velimirović u Pirotu, jedno od osmoro dece Miloša i Jelene Velimirović. Studirao je medicinu u Pragu i diplomirao 1921. godine, a svoje službovanje započeo je kao sreski lekar u Knjaževcu. Tokom 14 godina rada u Knjaževcu ispoljio je svoju prirodu humaniste i zaljubljenika u lekarstvo, prilazeći ljudima požrtvovano sa oduševljenjem i samoodricanjem. Najveću pažnju posvetio je zdravstvenom prosvećivanju naroda Zaglavskog sreza.
1923. godine sprečio je epidemiju velikih boginja u Istocnoj Srbiji što je zabeležila istorija srpske medicine. Kada se ova tako opaka boljka pojavila u Vasilju i Balanovcu kod Knjaževca, Velimirović je pravovremeno sve obolele izolovao u kućama i smesta započeo vakcinaciju stanovništva knjaževačkog kraja. Svakodnevno jašući na konju od sela do sela vakcinisao je 56 hiljada žitelja zaglavskog sreza. Požrtvovanim lečenjem obolelih uspeo je da od sedmoro obolelih petorici spase život.
U Boljevcu se 19. juna 1873. godine rodio Vladimir Petković, geolog. Gimnaziju je završio u Zaječaru a filozofski fakultet u Beogradu. Za geologiju se usavršavao u Beču i Grenoblu. Nakon završenih studija, jedno vreme je radio kao nastavnik u negotinskoj gimnaziji. 1908. godine je doktorirao kao prvi na filzofkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Za vreme I svetskog rata bio je na raznim vojnim dužnostima. Oktobra 1915. godine postavljen je za načelnika Prosvete na kojoj dužnosti je ostao sve do 1920. godine, kada je izabran za redovnog profesora geologije Univerziteta u Beogradu.
Još kao student pisao je stručne radove. Radio je najviše na geologiji Istočne Srbije. čiju je preglednu kartu znatno dopunio. Izradio je detaljnu geološku kartu Timočkog basena. Kao upravnik Geološkog zavoda beogradskog Univerziteta izradio je detaljnu geološku kartu Srbije. Bio je i glavni urednik Geooloških anala Balkanskog poluostrva.
(St. Stanojević: Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Zagreb 1928.)
20. juna 1975. godine, započeta je zemljanim radovima izgradnja hotela „Lepenski vir“ u Donjem Milanovcu. Izgradnja hotela je započeta na padinama Papreničkog brda, na nadmorskoj visini od 160 metara iznad Donjeg Milanovca u veoma živopisnom ambijentu Đerdapskog jezera.
U izgradnji hotela „Lepenski vir“ učestvovali su Regionalna zajednica za odmor i rekeraeiju radnika i omladine Timočke krajine, „Komgrap“, Skupština opštine Majdanpek, HE „Đerdap“ i SO Majdanpek.
Hotelski kompleks „Lepenski vir“ bio je jedan je od najmodernijih u Velikoj Jugoslaviji i sastojao se od sledećih objekata: glavni hotelski objekt, nacionalni restoran, sportski tereni, mini golf, trim staza kroz šumu i zatvoreni bazen sa toplom vodom.
U hotelu je bilo 269 soba, šest apartmana, četiri salona, kongresna sala, bar, dragstor, otvoreni vidikovci, automatska kuglana i disko klub.
U vreme izgradnje hotela ukupna vrednost objekta iznosila je 150 miliona novih dinara.
22. juna 1860. godine stigla je carska zapovest iz Carigrada da se buntovnici Vlasi u vidnskom pašaluku pohvataju i kazne egzaktnim kaznama. Razlog je što su se maja meseca 1860. godine, vidinski Vlasi pobunuli zbog potharačivanja.
Neposredno pred pobunu u Vidin je stigao pisar carskih popisnih knjiga Ishak koji je uradio popis sandžaka i započeo prikupjanje prihoda za riznice turskog sultana od onih koji do sada dažbine nisu plaćali. Kako je postojalo neslaganje izmedu carskog pisara Ishaka i Sandžak-beg Muzafera oko sakupljanja harača, jer je Sanđžak-beg podgovarao Vlahe da se žale sultanu i da ne daju harač dok ne dobiju odgovor na žalbu iz Carigrada, starešine vidinskih Vlaha nagovoriše narod da se pobuni.
Uskoro se okupilo oko šest stotina pobunenjih Vlaha koji su smerali da učine veliku pometnju u vidinskom sandžaku. Videći šta je učinio, Sandžak-beg Muzafer požuri k njima brže bolje, da ih smiri. Tom, prilikom Vlasi se počeše među sobom prepirati, okrivljivati i svađati toliko da jedan od vlaških knezova pogibe. Nakon toga krvavog događaja izbi pobuna.
U to vreme Turska je bila veoma snažna i na svaki pokušaj pobune reagovala je promtno i enregično. U vom slučaju sultan je iskoristio priliku da narodu vidinskog sandžaka, zbog neposlušnosti ispoljene prema carskom pisaru Ishaku, ukine povlastice koje je ranije imao i pretvori ga u raju carskog hasa.
(GEM, broj 42, strana 45. do 46.)
23. juna 1948. godine, posle obilnih kiša Tmok je nabujao a velika poplava je ugrozila radove na izgradnji Hidroelektrane Sokolovica. Bilo je potrebi brzo raditi i sprečiti štetu na gradilištu, koja bi usporila dalju gradnju i produžila vreme puštanja u pogon hidroelektrane.
Najveću zaslugu u sprečavanju pustošenja gradilišta poplavom imaju radnici iz Gradskova koji su se uhvatili u koštac sa nabujalim Timokom. Uz velike rizike i ogromne napore spasavali su oborene skele, građu i drugi materijal. Vodenu stihiju je pobedila velika želja, besprekorna radna disciplina, nesebično zalaganje radnika i rešenost da se ova hidroelektrana što pre završi. Zahvaljujući požrtvovanju radnika kako tokom izgradnje tako i u borbi da se savlada vodena stihija Hidrolektrana „Sokolovica“ završena je u rekordnom roku.
24. juna 1889. godine, Nikola Pašić je u Požarevcu uhvaćen, sproveden u Beograd i odmah zatvoren i okovan. Razlog hapšenja šefa radikalne stranke bio je pokušaj atentata na Kralja Milana Obrenovića.
Zajedno sa njim je uhapšeno još nekoliko prvaka radikalne stranke. Uskoro, 28. juna, zavedeno je vanredno stanje u Srbiji i uveden preki sud, pa je zbog toga u narodu zavlado strah.
Pre tačno 65 godina, 25. juna, počeo je da radi Rudnik bakra Majdanpek.
Prve tone koncentrata bakra isporučene su u Bor 25. juna 1961. godine, a tada je svečano obeležen i početak proizvodnje u RBM-u. Istoga dana u borskoj topionici izlivene su prve anode od majdanpečkog koncentrata.
Tokom šest i po decenija rada, Rudnik bakra Majdanpek postao je simbol rudarske tradicije, stručnosti i posvećenosti generacija zaposlenih koje su svojim radom gradile njegovu istoriju.
Na Belom bregu, u vinogradarskoj kućici porodice Vаsiljević, 30. juna 1941. godine održan je sastanak Okružnog komiteta za Timočku krajinu i doneta Odluka o podizanju ustanka u Timočkoj krajini i formiranju tri partizanska odreda – Boljevačkog, Zaglavsko-timočkog i Krajinskog.
30. juna 1942. godine povučena je iz opticaja tzv. „okupacijska“ ili „vojnička“ marka koja je štampana za nemačke vojnike širom Srbije kao jedna od najrasprostranjenijih vidova pljačke okupiranih krajeva.
Taj novac je štampan u pokretnim štamparijama pri nemačkim divizijama i nije imao nikakvo pokriće. Kurs „okupacijske“ marke je bio 1: 20 u odnosu na dinar.
Plan o iscrpljivanju privrede okupiranih krajeva Srbije bio je unapred pripemljen a srpskim zakonima u to vreme dobio je i pravnu osnovu za realizaeiju. On je počivao na stavovima najvišeg rukovodstva Nemačke što se vidi iz jedne izjave Geringa da nemački vojnici u okupiranim krajevima nisu poslati u druge zemlje da rade za blagostanje potčinjenih naroda, nego da od njih oduzmu sve što je moguće.
Na sprovođenju takvih okupacijskih planova i opredeljenja, u Zaječaru su radili major Švajcer i podoficir Peter Roje.
(Ljubomir Pavle Ljubinović: Borba partizana Timočke krajine u 1943. godini, „Razvitak“ broj 6/1977.)