Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas obeležavaju Vidovdan.
Vidovdan je nepokretni verski praznik koji praznuje Srpska pravoslavna crkva 28. juna i jedan od najvećih srpskih praznika. Značaj Vidovdana za srpski narod proističe iz istorijskih događaja koji su vezani za taj datum, a od svih je najznačajniji Kosovski boj, pogibija kneza Lazara (1371-1389) propast Srpskog carstva. Sudar dveju vojski na Kosovu polju trebao je da se desi na dan kada će se jasno videti ko je vera, a ko nevera. Po tom mitu, od tada se taj dan naziva Vidovdanom. Po jednoj, ovaj praznik je nastavak slavljenja slovenskog paganskog božanstva Svetovida, koji je bio bog obilja i rata i koji je možda bio srpski vrhovni bog. Po drugoj, poštovanje prema Svetom Vidu doneli sa sobom nemački katolički rudari Sasi, a njihov svetac je prilagođen lokalnom stanovništvu. Po trećoj interpretaciji, najverovatnijoj, u pitanju je ostatak Zapadnog hrišćanstva iz vremena dok je među Srbima bio jači uticaj Rima nego Carigrada.
Po crkvenom kalendaru na ovaj dan slave se sveti: Vid, Modest i Kriskentije, svi rođeni na Siciliji, proslavljeni kao borci nove vere, čudotvorci i iscelitelji. Vidu se pripisuju čudotvorne moći da leči vid. Njegove mošti se čuvaju u Pragu. U narodnim predanjima sv. Vid leči od svih očnih bolesti i omogućava slepima da progledaju. Po svim ostalim običajima vezanim za ovaj dan, može se naslutiti da se radi o mnogo starijem božanstvu kome su naši preci našli zamenu u hrišćanstvu.
Na ovaj dan se izbegava raditi. Priča se u selu Srezovici, blizu Takova, da je poginuo neki Čeda sa ženom mu Jovankom i to od groma sv. Vida jer je u nedelju kosio, a na Vidovdan plastio. Veruje se i da nije dobro jesti i brati trešenje pre Vidovdana. Stariji svet na ovaj dan ne igra i ne peva, niti to odobrava mlađima. Svuda se oživljavaju priče o Kosovskoj bici, caru Lazaru i ostalim srpkim junacima. Stariji tvrde da se u ponoć vode promene, pa iz bistre pređu u crvene, jer je mnogo srpskih junaka iskrvavilo na Kosovo do danas. Po crkvama se daju parastosi kosovskim borcima, a ponegde i svim izgunulim ratnicima. Narod kaže da i kukavica na ovaj dan prestane da kuka za izginulima na Kosovom polju.
Jedan od običaja nalaže da danas ustanete pre zore, pogledate ka suncu i kažete „Oj Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ!“. Smatralo se da je veoma važno ono što ćete danas videti jer ćete u tim stvarima kasnije imati uspeha.
Danas, kaže narodno predanje, treba započeti nešto od ručnih radova, poput pletenja i vezenja. Pre nego što prionu na posao, žene treba da pokvase oči vodom u kojoj je prethodnu noć provela biljka vidovčica i da kažu: „Vidi, Vido kako pletem“, „Vidi, Vido kako vezem“, „Vidovčice, po bogu sestrice, što očima ja videla, to rukama i stvorila“.
Ako je vedro sa naznakama da će i ostati vedro, treba izneti napolje svu odeću i provetriti je kako bi se napunila dobrom energijom. S druge stane, ukoliko je oblačno, treba prekrstiti oblake da bi kiša koja padne bila dobra za useve.