Program pod nazivom „Pesnički pozdrav Zoranu Radmilovićuˮ i ove godine je održan kod spomenika Zaječarcu, velikanu srpskog i jugoslovenskog glumišta, uoči svečanog otvaranja Festivala koji nosi njegovo ime.
Pozdravljajući prisutne, direktor zaječarskog teatra Vladimir Đuričić podsetio je da su na ovom mestu i ranijih godina gostovali najznačajniji domaći i strani pesnici, a potom je rekao:
„Od kad je ovaj spomenik Zoranu postavljen, a ima tome petnaestak godina, početak festivala posvećenog velikom Radmiloviću je baš na ovom mestu. Svakih nekoliko godina dopunjujemo knjigu koju je divno uradio Toma Mijović, Pesnici i likovni umetnici Zoranu Radmiloviću. To je naša zajednička ideja i, kako se dela nakupljaju, svakih nekoliko godina izdamo novu publikaciju. Iduće godine biće vreme da dopunimo i treće izdanje. Zahvaljujem se našim eminentnim pesnicima Verici Ilić, Živku Nikoliću i Milanu Đeriću, koji su napisali pesme posvećene Glumčini i iz Beograda došli da budu sa nama na otvaranju 35. Festivala Dani Zorana Radmilovića.”
Prisutni su imali priliku da čuju pesme, koje su ovi znameniti pesnici posvetili nezaboravnom majstoru improvizacije Zoranu Radmiloviću čije ime nosi zaječarsko pozorište: „U slavu umetnostiˮ Verice Ilić, „Priviđenjeˮ Milana Đerića i „26 Treptajaˮ Živka Nikolića.
Živko Nikolić
26 TREPTAJA
Zoranu Radmiloviću
Na stope koje si zauvek u Srpskoj kafani ostavio
jednom svoje poderane cipele stavih
u nadi da ću namah da budem Kralj Ibi,
Filip Filipovič, Radovan ili bar Vuk Rsavac.
Ali nije htelo na mene da pređe to,
uzalud sam u sećanje prizivaoTvoj osmeh,
uzalud ga, naglim pokretom, u levo rame udevao
i vajkao se da ni piće ne pomaže.
Sve mi je tada izmicalo
i sve me je u Tvoje uglove,
u Tvoje ćoškove teralo.
A posle, kada sam vani izišao,
celu sam vaseljenu pred sobom imao,
oblake da hvatam rukama,
a zvezdama bar psovku da uputim,
dugo sam na raskršću stajao,
u nadi da ćeš, nekim čudom,
s mnogima, i Ti da naiđeš.
Sve jedno što je 26 godina promaklo –
26 godina kao 26 treptaja.
Tvoje su mi reči te večeri nedostajale,
umesto melema,
da ih odmeravam i osluškujem.
Ali me nisu pohodile.
Gde si ih, zašto si ih sakrio?
Živko Nikolić rođen je 13. novembra 1958. godine u Koprivnici kod Zaječara. Završio je gimnaziju u Zaječaru i studirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je 23 zbirke pesama, od kojih su tri objavljene dvojezično — na srpskom i engleskom, srpskom i francuskom, odnosno srpskom i mađarskom jeziku — kao i dve antologije. NJegove pesme prevođene su na francuski, španski, ukrajinski, rumunski, švedski, italijanski, slovenački, makedonski i bugarski jezik. Član je Srpskog književnog društva i dobitnik književnih nagrada za svoj pesnički rad. Bavi se i fotografijom, a do sada je priredio osam samostalnih izložbi.
Iako živi i radi u Beogradu, Nikolić ne zaboravlja zavičaj i rado učestvuje u ovdašnjim kulturnim događajima.
Verica Ilić
U SLAVU UMETNOSTI
Kroz simfoniju svetlosti,
Putem zvezda sjaj,
Na krilima od snoviđenja,
Bleska u tami,
Sunca koje srcem svetli,
Večnost tajnu došaptava;
Ničeg umu pojmljivo,
Sve je beskrajno.
Treperi u žarkim bojama,
U treptavim notama,
U svevidećim rečima,
Obrisima senke,
Čak i u mašti.
Ptici koja kroz grom stremi,
Poput anđela put svoj znajući.
Mirnoćom i lepotom zrači,
Slavu umetnosti pronoseći kroz vekove.
Verica Ilić, pesnikinja, slikarka i istoričarka umetnosti, diplomirala je i završila master studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Piše poeziju i učestvuje na književnim večerima, pesničkim skupovima i multimedijalnim manifestacijama. NJeni radovi zastupljeni su u domaćim i međunarodnim zbornicima i antologijama poezije i umetnosti. Članica je ULUS-a i međunarodnog udruženja pesnika „Poetas del Mundo”. Dobitnica je „Zlatne značke”, prestižnog nacionalnog priznanja za trajni doprinos kulturi, koje dodeljuju Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo kulture, za 2024. godinu.
Milan Đerić
PRIVIĐENJE
(Zoranu Radmiloviću)
Pijan idem iz Srpske kafane, moj Zorane
Zaoravam godine i dane u stolnjake poderane
Naše čaše još po njemu zveče al stolice jedu gorosječe
Svaki ćošak tvoja senka prati suznom oku hoće da te vrati
Kralj se IBI pronašo u tebi, drugog kralja mi tražili ne bi
Sve je džabe nek se narod hrani, a jezici stari poderani
Tvoj bi presto vodenica bio, dok je Timok ne bi napustio
Na sve strane oglasi i table što sejemo IBI melje džabe
Sad smo sami tebi smejem reći, čeketalo ulicama zveči
Idu ovce ližu slanu ruku da bi gošće bile gladnom vuku.
Pijan idem brišem hladni znoj i čujem te: HEEEJ NARODE MOJ!
Milan Đerić je pesnik čije je stvaralaštvo zastupljeno u brojnim književnim zbornicima i predstavljeno na manifestacijama i pesničkim večerima širom Srbije. Rođen je 1949. godine u Užicu. Neko vreme živeo je u Rusiji i Libiji, a danas živi i stvara u Beogradu. Nedavno je iz štampe izašla njegova četvrta zbirka pesama Jastuk od papira.