NAJDUŽA TRADICIJA U SRBIJI – SOKOBANJA OVE GODINE OBELEŽILA 188 GODINA ORGANIZOVANOG TURIZMA
21. juna 1837. godine, na nalog Knjaza Miloša Obrenovića, zvanično je napisan prvi turistički uput ili vaučer u Srbiji, kojim je zastavnik Lazarević iz Kragujevca upućen na odmor i upotrebu lekovite vode u Sokobanju. Ovaj datum označava početak organizovanog turizma u Sokobanji i Srbiji. Originalni vaučer čuva se u Istorijskom arhivu Kragujevca.
Opština Sokobanja 21. jun obeležava kao Dan opštine, a tim povodom i ove godine je u hotelu „Moravica“ održana Svečana sednica SO Sokobanja, kao i prigodan program, a najzaslužnijim organizacijama i pojedincima dodeljena su najviša godišnja priznanja.
Sokobanja je oduvek privlačila različite ljude svojom lepotom i istorijom, a uticaj poznatih ličnosti je doprineo njenom razvoju i renomeu. Među njima su književnici Ivo Andrić, Isidora Sekulić i Branislav Nušić, književnik i putopisac Zulfikar Džumhur, i brojni drugi umetnici i javne ličnosti.
Sve do Drugog svetskog rata, banja pod Ozrenom bila je poznata po umetnicima i boemima koji su je posećivali i važila je za najboemskiju banju na Balkanu. Jedan od njenih najčešćih posetilaca, Stevan Sremac je u Sokobanji i preminuo, u leto 1906. godine. Najčešće su do rata i posle rata dolazili Branislav Nušić, Ivo Andrić, Rodoljub Čolaković, Meša Selimović i Vasa Čubrilović.
I danas se često čuju Nušićevi stihovi: «Sokobanja, Sokograd, dodeš mator, odeš mlad», koje je naš komediograf smislio za svog prijatelja fotografa Sinišu Ristića iz Sokobanje. Nušic je oduševljen ovom banjom, napisao „nešto“ na Ristićevim fotografijama, ne bi li ih bolje prodavao, kao razglednice. Prodaja te razglednice je cvetala narednih 27 godina, a Nušićeva izreka verovatno nikada neće biti zaboravljena. Andrić je, takođe, rado dolazio u Sokobanju. Prvi put je u Sokobanji boravio 1942. godine, a zatim je ponovo došao 1971. godine. Ivo Andrić i Meša Selimović u Sokobanji su zajedno boravili 1972. godine.
Iz 1942. godine ostala je skica koju je Andrić nacrtao u vreme kada je u Banji boravio kao ilegalni posetilac. Slikar, beogradski umetnik, Sokobanjčanin, Dušan Micković, seća se kako je nastala: «Jednom prilikom, dok sam skicirao stari sokobanjski grad, Ivo me zamolio za papir. Zeleo je da nacrta isti motiv koji sam i ja radio. Iznenadio me je prijatno, uspelim crtežom».
„Sokobanjski spomenar“ Todorović S., 1998
U «Znakovima pored puta» Andrić je ovekovečio i dva motiva iz Sokobanje: «Na visovima Ozrena, iznad Sokobanje, raste i cveta božur; njegovi cvetovi liče zaista na krupne rane i imaju boju teške, tamno-crvene boje» i «Sokobanja je jedna od retkih klimatskih naših stanica gde se danju i noću oseća da na ovom svetu ima vazduha i da u vazduhu ima svežine i mirisa».
Ivo Andrić je boravio u hotelu ’’Moravica’’ uvek u istom apartmanu broj 144. U Sokobanju je dolazio jer je u njoj nalazio mir za pisanje, kvalitetan vazduh i mnogo prostora za šetnju.
Po kazivanju samog Andrića, u Sokobanji je započeo pisanje romana „Na Drini ćuprija“ i „Gospođica“, i napisao celu pripovetku „Jelena, žena koje nema“ i pripovetku „Zmija“.
Stalna muzejska postavka u hotelu ’’Moravica’’ prezentuje Andrićev bogat život pisca i diplomate, koji je zahvaljujući sjajnom obrazovanju, inteligenciji i sposobnostima, iznad svega književnom daru, bio jedan od najblistavijih umova dvadesetog veka na jugoslovenskim i evropskim prostorima. Postavkom je predstavljen muzejski materijal iz obimne zaostavštine Ive Andrić – fotografije, dokumenta, knjige i rukopisi. Posebno je osvetljen vremenski i životni isečak koji se odnosi na piščeve dolaske i boravke u Sokobanji, po čemu ovo mesto i samo postaje deo Andrićeve nevidljive iscrtane životne staze.
Turistička organizacija Sokobanje pre nekoliko godina, u okviru akcije ’’Stazama Ive Andrića u Sokobanji’’, postavila je 14 tabli na mestima koje je voleo Andrić, do kojih je stizao tokom dugih šetnji, na kojima je rado boravio.
Srpska književnica, pripovedač, romansijer, putopisac, esejista i prevodilac, profesor Druge ženske gimnazije u Beogradu, prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti je zabeležila: „Banja je planinama okružena, ima šuma, ima izvora; ali najlepšije u njoj i nad njom, njen osobiti vazduh, radostan vazduh, umiljat vazduh. Čovek oseti nepoznato dotle zadovoljstvo što ima pluća, što po prirodi neprestano diše. Tu čovek sazna da je i srcu mio vazduh. Negde kraj izvora, pod planinom, srce više ne poteže da pumpa i radi; ono se odmara, a grudi, prepune čistog vazduha, dižu i spuštaju srce kao na oprugama. Srce u Sokobanji ne tuče, ne lupa, nego se ljuljuška„.
U centru Sokobanje, na sadašnjem mermernom šetalištu, se nalazi Milošev konak. Izgradio ga je knjaz Miloš Obrenović, u prvoj polovini XIX veka, za potrebe svoje administracije.
Kada je reč o kulturno-istorijskim spomenicima, svakako značajno mesto zauzima tursko kupatilo “Amam”, koje se nalazi u centralnom banjskom parku, a izgradili su ga Turci na temeljima rimskih termi u XV veku. Prvi put je obnovljeno 1834. godine po naredbi knjaza Miloša Obrenovića, a poslednji put 2005. godine.
Jedino je tursko kupatilo u funkciji na teritoriji Srbije. Poznato je i po tome što je u njemu snimljena scena filma “Zona Zamfirova” reditelja Zdravka Šotre.
Galerija – Legat Miluna Mitrovića je otvorena 21. juna 2001. god., na inicijativu sokobanjskog akademskog slikara Miluna Mitrovića, koji je tom prilikom Sokobanji poklonio preko 150 slika.
U ovom objektu tokom godine održavaju se različite izložbe i književne večeri. Milun Mitrović bio je i jedan od osnivača Umetničke kolonije “Sokograd”. Preminuo je u Sokobanji 2010. godine.
Zavičajni muzej se nalazi u zgradi sagrađenoj u XIX veku u strogom centru Sokobanje. Izgrađena u srpskom moravskom stilu, uz manju rekonstrukciju, zgrada je u potpunosti sačuvala svoj prvobitni izgled.
Zbirka raspolaže eksponatima iz oblasti arheologije, etnologije i istorije, od rimskog perioda do savremenog doba.
Srednjovekovni grad Sokograd izgrađen je krajem XIII i početkom XIV veka na temeljima rimske tvrđave, koja datira iz perioda IV – VI veka. Pronađeni su i podaci da je utvrđenje postojalo još u doba Stefana Nemanje, u vreme proterivanja Bogumila, kada je prvi put razaran.
Kasnije se spominje u biografiji despota Stefana Lazarevića. Razoren je 1413. godine u borbama za turski presto između Bajazitovog sina sultana Muse Čelebije i odmetnika Hamuz bega. Nalazi se dva kilometra jugoistočno od centra Sokobanje, na steni iznad kanjona reke Moravice.
Sokobanja, sa svojom turističkom tradicijom dugom 188 godina, nije samo banjsko i klimatsko lečilište, već i čuvar bogatog kulturno-istorijskog nasleđa. Njena vrednost ogleda se u spoju prirodnih lepota, jedinstvene klime i znamenitih spomenika – od turskog Amama i Miloševog konaka, preko srednjovekovnog Sokograda, do muzeja i galerija. Uticaj velikih imena srpske književnosti i umetnosti, koji su u Sokobanji pronalazili inspiraciju i mir, dodatno naglašava njen značaj u kulturnom i društvenom životu Srbije. Sve to čini Sokobanju mestom koje ne samo da leči telo, već i oplemenjuje duh, potvrđujući da kulturno-istorijski turizam ovde ima ogroman potencijal za dalji razvoj i očuvanje identiteta ovog kraja.
Sadržaj je objavljen u okviru projekta „Pozdrav iz Sokobanje“. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Sokobanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.