Vršnjacko nasilje itekako postoji i treba pričati o njemu. Tragični slučajevi vršnjačkog nasilja gotovo svakodnevno ispunjavaju novinske stupce. Decu treba naučiti da poštuju druge, jer sva ta deca će sutra biti ljudi. Kakvi – to zavisi od nas, od roditelja, odnosno porodice i okruženja u kom deca odrastaju.
O nasilju u porodici, koje stvara mogućnost za nastajanje novih žrtava i nasilnika, razgovaramo sa primarijusom dr Petrom Paunovićem, specijalistom socijalne medicine, koji kaže da je neophodno najpre definisati pojam nasilja.
„Imam utisak da kada bi raščlanili pojam nasilja, onda bi svima bilo lakše da nešto primene protiv nasilja i da prilagode svoje ponašanje, kako ono ne bi bilo nasilno“, ističe doktor Paunović i dodaje:
“Da bi definisao šta je nasilje uzeo sam naše rečnike. U njima piše da je nasilje primena sile, nasilno, surovo postupanje protiv prava i volje onoga protiv koga se primenjuje, tiranija, kao i zulum. Zapravo, to je jedan pritisak, prisiljavanje ili postupak kojim se protivi prirodi, to je usiljeni ili veštački postupak koji se vrši pod nekom prinudom, postupak koji može da dovede do ubijanja, a nasilnik je onaj koji nameće svoju volju, sklon je agresiji i sam je takav, agresivan”.
Kako objašnjava doktor Paunović, veliki problem nastaje kada roditelji svom detetu nameću svoju volju.
“Recimo, imamo roditelje koji stalno hoće da nameću volju deci, ali pod jednim vidom, koji je zapravo zamaskirano nasilje. Oni često kažu da to što čine za dobro svog deteta. Proglašavaju dete da je neposlušno, hoće da ga povuku za uvo, da mu udare šamar, hoće da ga kazne u smislu da ne smeju da koriste televizor, kompjuter ili telefon. Sve su ovo vrste nasilja, ali pod izgovorom da se to čini za dobro deteta”, navodi doktor Paunović i dodaje:
“Jedan američki sociolog kaže da se na tri načina može pristupiti vaspitanju, odnosno komunikaciji. To je pristup –ti nisi ok, ja sam ok, -ti si ok, ja sam ok i –ja nisam ok, ti si ok. Prvi i posledni pristup nisu dobri, jer stavljaju nekog u podredjenu ulogu u samoj komunikaciji. Najbolji je drugi pristup, koji ukazuje da su i dete i roditelj u istoj poziciji”.
Doktor Petar Paunović skreće pažnju da nasilje u porodici nije uvek fizičko, ono može biti i nasilje rečima, odnosno verbalno.
“Postoje slučajevi kada majke ili očevi grde svoju decu i nazivaju ih najpogrdnijim imenima. Oni decu nazivaju ološima, djubretom i drugim pogrdnim imenima. To zapravo govori da su ti roditelji skloni agresiji, odnosno nasilju nad decom.
Konkretno, slučajno sam prisustvovao situaciji kada je majka na sred ulice vikala na svoje dete i tom prilikom rekla da je neposlušno. Ja sam joj prišao i rekao da je dobro ako je dete neposlušno, jer ono na taj način pokazuje svoj stav. Zapravo, dete koje je neposlušno ima svoj stav, što znači da se dobro razvija i raste. Takodje, dete na taj način pokazuje šta o nekom odredjenom problemu misli. A ako detetovo mišljenje ili stav nisu u skladu sa onim što misli roditelj, ne znači da je dete neposlušno”, ističe doktor Paunović.
Setimo se reči legendarnog Duška Radovića koji je značajn deo svojih aforizama posvetio deci: „Samo deca koja ne slušaju mogu postati bolja od svojih roditelja“
“Svaki roditelj bi na kraju dana trebalo sebe da upita da li je njegovo dete danas bilo zadovoljno. Ne radi se tu o novcu ili nekim drugim materijalnim stvarima. Dete će biti zadovoljno ako roditelji nisu bili nasilni prema njemu, a to važi i za učitelje ili nastavnike u školi. Deca koja su u razredu zadovoljna, spremna su recimo odmah da odgovaraju na času iako možda nisu baš spremni. Sa druge strane, deca koja su nezadovoljna, utučena su, povučena u sebe, a to nije dobro. Zapravo, to je pokazatelj da u razredu ili porodici vlada neki oblik nasilja”, objašnjava doktor Paunović.
Često se, postavlja pitanje šta možemo da učinimo ili na koji način možemo sprečiti nasilje.
„Svoju pažnju pre svega možemo usmeriti na porodicu i na ponašanje pojedinaca u porodici, školi ili na ulici. Na taj način zaista bi se ponašanje moglo promeniti, odnosno nasilno ponašanje u komunikaciji moglo bi da se izbegne“, zaključuje doktor Petar Paunović i na kraju ukazuje na jednu zanimljivu i poražavajuću činjenicu.
„U 20. veku samo 16 dana nije bilo rata, što predstavlja najjače izraženo nasilje koje može da postoji, dok u ovom veku nijedan dan nije bio bez rata”.
Projekat sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja
Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.
