Sedamdesetsedmogodišnja Mirjana Stanojević iz zaječarskog sela Selačka, staračke dane provodi sama u svom domaćinstvu okružena životinjama koje su se brojčano, iz godine u godinu smanjivale. Kako kaže, nije lako kada čoveka stignu i godine i bolest, ali smatra, da se boriti kroz život mora. Kako je selo napušteno, a mladih gotovo da nema, Mirjani, kao i većini u selu, problem je nabavka hrane i odlazak u grad kod lekara, pa su, kako nam je rekla, meštani prinuđeni da se snalaze kako umeju, ali i onako kako moraju.
Kako žive stariji u ruralnim sredinama, u kakvim uslovima, i da li su im dostupne usluge socijalne i zdravstvene zaštite, pitanja su koja se stalno nameću, a čini se, odgovori bivaju uvek isti. Na teritoriji grada Zaječara koja obuhvata 42 sela, seoska domaćinstva, posebno u udaljenijim planinskim selima, su uglavnom napuštena, a većina onih koji su ostali verni svojoj dedovini, imaju preko 65 i 70 godina starosti. U šestoj, sedmoj, osmoj, pa i devetoj deceniji, živeti na selu, nije ni malo lako, a najteže je onima koji su ostali sami. Jedna od njih je i baka Mirjana (77) iz Selačke.
„Muž mi je umro pre 15 godina, sin živi sa detetom i suprugom u Knjaževcu, obilazi me i pomaže, ali i oni rade i imaju svoje obaveze, pa sam ja sama na selu. Nemam kupatilo, to je veliki problem, ali snalazim se. Do prošle godine sam čuvale koze, kokoške, ćurke, plovke, baštu sam radila, vinograd, ali sada ne mogu. Pala sam, zavrtelo mi se u glavi i nisam više sposobna kao ranije. Uspela sam nekako da pozvem komšiku kad mi je pripalo teško, došla je, nije ni ona baš blizu, pozvala mi sina, hitnu, dobila sam injekciju, doktor mi prepisao terapiju. I reumu imam, pa mi je teže da hodam i radim“, priča nam baka Mirjana.
Za sebe kaže da je uživala u radu dok joj je snaga bila verni saveznik u tome. Sada kada je noge i ruke izdaju, a tlo pod nogama joj se često izmakne, Mirjana je smanjila obim posla. Ima veoma malu baštu a i malo živine. Društvo joj prave i po neki pas i jedna mačka.
„Ja volim da radim i da imam, ali snaga me izdaje. Pre sam imala papriku, krompir, posadim od svega po malo, pa ne kupujem. Stoku smo imali mnogo više. Sada imam plovke, kokoške, eto čisto da imam neko jaje, da ne kupujem sve. Od male penzije, 16.000 dinara, odvojim pa kupim od svega po malo, ne oskudevam mnogo, ali je teško nabaviti hranu. Ja ne mogu često da idem u grad da kupim namirnice, a ovde nemamo prodavnicu, to je velika muka. Kad neko ide u grad zamolim ga da mi donese nešto, i obično kupim brašno i šećer u većim količinama“, objašnjava Mirjana.
Mirjana je 20-ak godina radila u zaječarkom „Kristalu“, živela je u gradu, ali nakon svog radnog angažovanja morala da se vrati u selo, gde sada čeka duboku starost. Iako je teško, navikla je sama.
„Plašim se kad mi nije dobro, nemate koga da pozovete, svi smo ostali stari, mladih ljudi nema, a iz Doma zdravlja u našu ambulantu dolaze samo četvrtkom. Drugačije je bilo kad je suprug bio živ, pomognemo jedno drugom, ovako ste sami. Dođe mi komšika, popijemo kafu, ali nije ni ona blizu, a ni toliko mlada. Ali, šta ćete, moramo da se borimo, volimo ovo selo, pa smo zato i ovde“, kaže kroz osmeh baka Mirjana.
Ova meštanka Selačke, samo je jedna od mnogih koje smo posetili u zaječarskim selima i popričali o njihovoj svakodnevici na selu. Gde god smo postavili pitanje „šta je najteže na selu“, rekli su nam da je to nabavka osnovnih životnih namirnica, ali i nedostatak snage da se završe kućne obaveze, nahrani to malo stoke što je ostalo, jer su mladi ukućani odavno otišli u gradove „trbuhom za kruhom“ i tamo ostali da žive. Oni koji su ostali na selu, ili su na to bili prinuđeni raznim životnim okolnostima ili, kako su nam rekli, nisu želeli da se odreknu svoje dedovine.
Žene žive i na selu – Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.