Zavetovala se da će se nakon školovanja jednoga dana vratiti tamo odakle je potekla, što je i učinila
Aleksandra Todorović Rašković (33) magistar etnomuzikologije, iz Grljana, na doktorskim studijama na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, pre nekoliko godina odlučila je da se vrati mestu gde se nalaze njeni koreni, mestu koje za nju ima duboki smisao i veliku dragocenost. Aleksandrino rodno selo Grljan nije za nju obično parče zemlje gde se ne mogu ostvariti snovi, već mesto koje njoj i njenoj porodici pruža mir, sreću i sigurnost.
Otići tamo odakle su ti preci, hodati zemljom kojom su i oni, ući u staru kuću gde su oni živeli, otići do parčeta zemlje gde oni počivaju i odati im počast, za tridesettrogodišnju Aleksandru Todorović Rašković ima veliko značenje. Njeno rodno selo Grljan morala je da napusti zbog školovanja i daljeg usavršavanja, ali se nakon života u Beogradu, Italiji, Novom Pazaru, konačno vratila tamo gde joj je srce ostalo i gde su njeni koreni. Po zanimanju je magistar etnomuzikologije a njena muzička priča upravo je počela u njenom rodnom selu.
„Potičem iz sela Grljan i ovo je moja osnova odakle čitav moj život i počinje, ne samo moj život već i moja profesija jer sam sa samo pet godina započela svoju muzičku priču na Saboru frulaša u Grljanu, kada sam prvi put pevala. Dalje kroz život me je to motivisalo i vuklo da se vratim ovde i da se bavim onim čime se sada bavim, pevam na vlaškom i bugarskom jeziku. Posle dužeg vremena vratila sam se u porodičnu kuću moje majke i mog dede. Dedi sam dala zavet, pre njegovog upokojenja, da ću se jednog dana vratiti ovde. Pored svih odlazaka iz sela, srednje škole u Kraljevu, fakulteta i magistrature u Beogradu, boravka u Italiji, ja sam se jednog trenutka i vratila ovde, bila zaposlena kao stručni saradnik i etnomuzikolog pri Centru za kulturu grada Zaječara, ali sam opet otišla iz svog kraja, ovoga puta u Italiju, u potrazi za kvalitetnijim životom, a najviše sam otišla odavde zbog činjenice da sam ostala bez posla u trenutku kada mi je posao bio najpotrebniji i kada sam imala veliki entuzijazam i potrebu da doprinesem očuvanju nematerijalnog i materijalnog kulturnog nasleđa našeg kraja“, priseća se Aleksandra.
Ona je bila prinuđena da napusti svoje selo, pa i zemlju, ode u Italiju, ali sa sobom je ponela ono najvažnije što joj je u tom trenutku trebalo – mnogo energije i veru da će uspeti u svojoj zamisli.
„Otišla sam odavde ali me to nije obeshrabrilo, naprotiv dobila sam neku novu energiju i bila srećna što ću novcem koji tamo budem zaradila, moći da upišem magistraturu ovde i nastavim tamo gde sam stala. Iz Italije sam aplicirala za poslove u Srbiji i sve vreme sam imala tu potrebu i motiv da ću se jednog trenutka vratiti ovde i raditi u svom kraju. Tako je i bilo. Pred dolazak u Srbiju, pozvali su me, jer sam dobila posao u Novom Pazaru, opet daleko od mog rodnog sela i opet sam morala da odem. Radila sam tamo u Muzičkoj školi kao nastavnik solfeđa i teorije muzike, ali i kao stručni saradnik KUD-a Raška. Tamo sam upoznala svog supruga i mi smo 2017. godine stupili u bračnu zajednicu. Došli smo na ideju da bi možda bilo bolje da se vratimo u moj kraj, u Grljan, i tako je nastala ideja, da zapravo po onom zavetu koji sam svom dedi dala, obnovimo i renoviramo naše porodično domaćinstvo i tu se adaptiramo“, kazala nam je naša sagovornica.
NA SELU IMAM MOGUĆNOST DA OSTVARIM SVE ONO O ČEMU SAM SANJALA
I dok većina mladih beži „trbuhom za kruhom“ i posmatraju seosku sredinu kao mesto koje im ništa ne može dati, Aleksandra kaže, da dolaskom u selo njeni snovi polako počinju da se ostvaruju.
„Sada imam mogućnost da ostvarim sve ono što sam ranijih godina sanjala, tako da smo za početak, moj suprug i ja, pokrenuli našu bašticu koja će kasnije predstavljati organsku proizvodnju od koje ćemo, ako ništa drugo, bar mi živeti. Kupili smo kokoške, imamo domaća jaja“, rekla je Aleksandra.
Osim što je vrsni etnomuzikolog, o čemu ćemo pisati u nastavku teksta, Aleksandra je i dobra domaćica, a to duguje, kako nam je rekla, svojim bakama.
„Moje bake su mi ostavile u amanet puno toga, a pre svega činjenicu da žena kao žena može svačim da se bavi ali ako žena nije kičma kuće i ako ona nema u prstima sve ono što jedna domaćica treba da ima, onda je sve uzaludno. Ono što su mi ostavile u amanet je pripremanje svih tradicionalnih jela, vlaških i bugarskih, pripremanje ajvara, turšije, pekmeza i sve ono što je deo naše kuhinje, mešenja slavskih kolača po tradicionalnoj recepturi, mešenja običnih kolača“.
VELIKI GRADOVI SU LEPI SAMO U ILUZIJI, PUNOĆU ŽIVOTA I DUHOVNOST MOŽEMO OSTVARITI TAMO GDE SU NAM KORENI
Upoređujući život na selu sa onim u gradskoj vrevi, Aleksandra kaže da su razlike velike, ali da svako na kraju bira kakvim će životom živeti i na kojem prostoru. Zbog odluke koju su on i njen suprug doneli, nisu se pokajali.
„Živeti u urbanoj sredini je dobro, u onim trenucima kada mi sazrevamo, kada se osposobljavamo za život, ostvarujemo kontakte, stičemo znanje. To je u redu, do nekog trenutka. A ljudi često žive u zabludi da selo ne može da pruži kvalitet i ono što želimo. U mom slučaju to nije tako. Živela sam u Italiji, Beogradu gde vi imate drugačiju dinamiku i morate da se uklapate u tu kolotečinu, ako se ne uklapate, vi nećete moći da funkcionišete. Meni je to bilo u redu do jednog trenutka, a onda sam osetila prazninu jer ono što veliki gradovi imaju je lepo samo u iluzijama. Mi možemo da živimo na selu i da budemo povezani sa svime, ali punoću života i duhovnost možemo ostvariti samo tamo gde su nam koreni. To je mene pospešilo i motivisalo sve ovo vreme da se vratim iz takvih urbanih sredina gde sam mogla da ostvarujem velike rezultate“, navodi Aleksandra i dodaje:
„Ako mi svi odemo odavde, iz naših sredina, šta će ovde ostati? Smatram da je jako dobro da mladi ljudi odu, pokupe znanje ali se vrate ovde jer nama nedostaje stručni kadar. Nama nedostaju ljudi, ta vrsta inovativnosti. Život na selu pruža itekakve mogućnosti, naročito danas, kada putem tehnologija imate mogućnost da se povežete sa celim svetom i da ostvarite velike rezultate. Vi možete na selu da obezebedite sebi opstanak, prvobitno tako što ćete proizvoditi u svojoj bašti, čuvati određenu vrstu živine, nešto što će vam dati mogućnost i da prodate i da zaradite i živite od toga. Zdravije je i za odrastanje deteta, to je suprugu i meni takođe bilo važno, da nam dete odrasta u sredini u kojoj će moći da uživa u senu, travi, kiseoniku koje nam ovo naše predivno područje pruža, a ja i dalje smatram da nismo pogrešili što smo odlučili da živimo ovde“.
ETNOMUZIKOLOGIJA NIJE SAMO NAUKA, TO JE MODEL ŽIVOTA
Pored svega što joj selo pruža, a o čemu je maštala u velikim gradovima, Aleksandra, magistar etnomuzikologije, koja je na doktorskim studijama na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, konačno ima mogućnost da se bavi istraživanjem muzičke tradicije ovog kraja. Nedavno je postala i stručni saradnik Gradskog folklornog ansambla „Zora“ u Zaječaru, što je, kako kaže, posebno čini srećnom. Sa ponosom se priseća svojih dosadašnjih nastupa i nada se da će ih biti što više.
„Učestvovala sam na razim festivalima što u zemlji, što u inostanstvu. Ne volim puno da se takmičim, više volim da ostvarim rezultate tako što ću drugima prenositi znanje. Neki od značajnih nastupa su u Etnografskom muzeju u Beogradu, kada sam nastupala sa svojim kolegama, zatim pre pet godina u Kolarcu, ali i u Italiji gde smo predstavljali grad Zaječar. Jedan od takođe značajnih nastupa je u takmičenju Šljivik, koji je emitovan na RTS-u, predstavljala sam Grad Zaječar i stigla do polufinala“, kaže naša sagovornica.
Aleksandra ima i veliki broj objavljenih naučnih radova, a neki su tek u pripremi.
„Imam puno naučnih radova zasnovanih na istraživanju vokalne i instrumentalne prakse istočne Srbije. Neki od radova se nalaze na Fakultetu muzičke umetnosti, neki su u pripremi za objavu i u planu mi je da objavim knjigu koja će obuhvatiti sve moje radove jer su oni uzročno-posledično povezani. Počela sam od istraživanja vokalne prakse moje bake i mog deke koji potiču iz ovog sela, oni su se jako dugo bavili pevanjem, a kasnije se istraživanje razvilo i otišlo u praksu instrumentalne tradicije. Jako je važno da etnomuzikologiju ne posmatramo samo kao nauku, već da živimo taj model života. To je model ponašanja, i to je nešto što je postalo neizostavni deo mog života“, zaključuje naša sagovornica, koja nam je za kraj našeg razgovora održala mini koncert u svojoj porodičnoj kući, pokraj ikone i uspomena vezanih za drage ljude, koji su u velikoj meri doprineli njenom talentu i postignutom uspehu.
Žene žive i na selu – Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.