Znanje o kulturnoj baštini temelj je njenog očuvanja, a jedan od načina da se mladi edukuju o lokalnoj i nacionalnoj baštini jesu radionice namenjene njima. Oko 60 polaznika iz Srbije i inostranstva imalo je priliku da na radionicama, održanim minulog vikenda u Tehničkoj školi u Zaječaru, nauči više o srpskim igrama Crnorečja i igrama Vlaha iz Gornjeg Poreča.
Seminar u Zaječaru, namenjen umetničkim rukovodiocima i igračima, organizovalo je Udruženje za čuvanje kulture i tradicije „Unikat dag“,
„Polaznici radionice su došli u kraj odakle su ove igre, posebno srpske igre iz Crnorečja, i oni prolaze kroz kraj gde su se te igre igrale nekada. Zašto se te igre igraju na punom stopalu a ne na prstima? Zbog samog terena, koji je brdovit. Igre Gornjeg Porečja su zastupljene kod Majdanpeka i taj predeo je sličan ovom kraju. I kod njih se igra na punom stopalu“, objašnjava David Georgiev, umetnički rukovodilac Udruženja za čuvanje kulture i tradicije „Unikat dag“.
Jedan od predavača, Zoran Katić, samostalni stručni radnik u kulturi Srbije, koji je polaznicima držao radionicu o Srpskim igrama Crnorečja, podseća da Crnorečje obuhvata oblast od mesta gde izvire Crni Timok podno Rtnja, pa do uliva, do Belog Timoka, kraj Zaječara.
„I Zaječar pripada tom Crnorečkom načinu igre Srba. U Crnorečju žive Srbi starosedeoci, Srbi doseljenici, kosovsko-resavska struja i Srbi doseljenici dinarske struje. Postoje velike razlike u igranju kod jednih i drugih ali su se lepo slili u jednu lepu celinu Crnorečja. Mi to zovemo srpske igre Crnorečke kotline. Ja sam zapisao 48 igara koji gravitiraju ovde u Crnorečju, zapisao od starih nekih ljudi po selima, i kao takvu igru moramo da prenesemo ovim mladim ljudima, da bi je tako sačuvali i prenosili dalje. Dok igra živi, dok je mi čuvamo i prenosimo u takvom obliku kako je narod odigrao, tradicija se čuva, u suprtnom se gubi, a gubljenjem tog našeg korena, gubimo sve naše“, navodi Katić.
Dragana Lazarević, jedna od osnivača Udruženja za čuvanje kulture i tradicije „Unikat dag“, ističe da su ovakve radionice veoma značajne za mlade ljude jer je prenošenje znanja njima upravo jedini način da se nasleđe sačuva.
„Na taj način čuvamo od zaborava našu istoriju, to je naša tradacija, naši koreni koje bi trebalo da sačuvamo baš u izvornom obliku i zato gledamo da radimo nešto što je vezano za naš kraj, da bi mladima preneli nešto što će uskoro nestati sa ovog područja“, ističe Dragana Lazarević.
Prema mišljenju stručnjaka, u kulturi je veoma važno da sve ono što se radi, mora negde i da se ostavi kao trag, kako bi se sačuvalo od zaborava.
„Ja sam istraživala igre Gornjeg Poreča, radila, prikazivala, prenosila na scenu i na ovakvim edukacijama, i moram da kažem da je mnogo važno da se čuva sve ono što je nekada bilo. Čuveni filozof je rekao „sve što nije zapisano, kao da nije ni postojalo“. Mi koji se bavimo izučavanjem narodne igre, beleženjem, trudimo se da to bude sačuvano na papiru, da se svaki taj zapis, tonski koji napravimo, sa sviračima na starim instrumentima, prenese i da se zabeleži notno, da bilo kada to može ponovo da se zasvira. Mislim da je ovaj region po tome i specifičan. Umiru svirači, igrači, umire igra. Samo u tragovima ostaje po neka igra. To nije dobro. Mora da se zabeleži, neki video, skripte, knjige, mora da postoje, kako bi ostao trag“, kaže Dejana Kostić iz Stare Pazove, koreografkinja i predsednica stručnog Saveta udruženja koreografa narodnih igara Srbije.
Radionice održane u Zaječaru pokazuju koliko je važno aktivno prenositi znanje o lokalnoj i nacionalnoj kulturnoj baštini na mlade generacije. Kroz učenje o srpskim igrama Crnorečja i igrama Vlaha iz Gornjeg Poreča, polaznici su dobili priliku da direktno upoznaju tradiciju područja sa kog ove igre potiču. Stručnjaci ističu da se kulturno nasleđe može sačuvati jedino ako se autentično prenosi – kroz rad sa mladima, zapisivanje igara, beleženje tonskih i video materijala i očuvanje izvornog načina izvođenja.
Svakako, bez ovakvih edukativnih programa, mnoge bi tradicionalne igre nestale zajedno sa starijom generacijom koja ih pamti. Zato radionice poput ove imaju neprocenjiv značaj: one ne samo da čuvaju kulturu od zaborava, već osiguravaju da tradicija ostane živa, vidljiva i dostupna budućim generacijama.