Promocija knjige „Rukomet u Brusniku 1968-1982“, autora Slobodana Cvetića, priređena je u petak u restoranu „Vijena“, u Zaječaru.
Ova knjiga, kako je na samom početku istakao autor Slobodan Cvetić, ne bi postojala da nije bilo Srbislava Marinkovića, dugogodišnjeg rukometnog trenera i profesora u penziji, koji je radio u O.Š. „Đura Jakšić“, a zahvalnost je iskazao i svom prijatelju Stanimiru Đukiću, koji je pomogao oko nastajanja knjige. Promocija je priređena, prema rečima Cvetića, između ostalog, i da bi se vratila sećanja na jedan sportski kolektiv, na jedan mali rukometni klub, na jedan seoski klub koji je duže od jedne decenije uspevao da sportski i takmičarski opstane u borbi sa mnogo jačim, materijlno bolje stojećim, bolje organizovanim gradskim klubovima iz istočne, centralne i južne Srbije.
Autor knjige podseća da je Brusnik nekada bio veliko selo, da je 1910. godine imao je 265 kuća i 1.639 stanovnika, da je imao osmogodišnju školu koja je otvorena 1868. godine, zemljoradničku zadrugu, poštu, nekoliko prodavnica, kasapnicu, nekoliko bravarskih radnji i više mlinova. Danas u Brusniku ima 98 kuća sa 106 stanovnika (struja se čita u 208 kuća, a sa onima koji rade u inostranstvu ima 165 stanovnika).
„Brusnik je jedno od retkih sela, ako ne i jedino u ovom delu Srbije, koje je imalo ženski i muški rukometni klub u vreme kada su takvi rukometni klubovi postojali samo u većim gradovima. Znao sam da je klub veoma uspešno vodio nastavnik Srbislav Marinković dok je radio u Osnovnoj školi „Branko Perić“ u Brusniku i bilo mi je poznato koliko je ljubavi, entuzijazma, napora i ličnih troškova imao dok je to radio. Takođe mi je bilo poznato da je bezgrešno, ažurno i zakonito vodio svu dokumentaciju i da je istu sačuvao, još iz vremena kada sam bio inspektor SUP-a Zaječar. Tada su nepoznati brusničani napisali anonimnu prijavu protiv Marinkovića u kojoj su ga besramno optužili za finansijske malverzacije. Igrom slučaja ja sam postupao po toj prijavi. Tada sam utvrdio da navodi iz prijave apsolutno nisu bili tačni i da je klub opstajao zahvaljujući ličnim sredstvima Marinkovića. Zbog toga je prijava bila odbačena, a Marinkoviću sam uputio pohvale na način kako je vodio dokumentaciju“, istakao je autor knjige Slobodan Cvetić.
Cvetić dodaje i da je to ostavilo traga na Marinkovića i pojačalo njegovu ljutnju i bes na ljude iz Brusnika koji su tada vodili mesnu zajednicu i zemljoradničku zadrugu, kao i na roditelje čija su deca igrala u klubu jer su svi mogli da pomognu, a nisu. I još su pokušali da mu napakoste.
„Zato je po odlasku iz Brusnika, kada se klub ubrzo ugasio, dokumentaciju odložio i ljubomorno čuvao do današnjih dana. Pre nekoliko godina sam ga pitao za tu dokumentaciju i on mi je potvrdio da je ima ali je „Brusničanima nikada neće dati“. Ispred Pošte u Zaječaru smo se posle kraćeg razgovora rastali uz njegove reči: „Ako ti hoćeš nešto da napišeš, tebi ću dati sve, Brusničanima ne dam ništa“.
I prošlo je više godina. Nismo se više sreli. Srba je doživeo i ličnu tragediju, umro mu je sin od korone. I ja sam zbog toga odlagao susret sa njim. A imao sam želju i u sebi sam doneo odluku da ja pogledam tu dokumentaciju i napišem nešto o Rukometnom klubu „Branko Perić“ a kasnije „Broki“ iz Brusnika i o samom selu. Zašto? Zato što se tu uglavnom spominju moji školski drugovi i prijatelji sa kojima sam bio dobar, sada sam dobar i biću dobar i u budućnosti jer nas vezuju lepe uspomene iz detinjstva, školskih dana, naše mladosti i sadašnjih dana kada smo zreli, ozbiljni i porodični ljudi. Smatrao sam da treba da ostane trag i o selu i o ljudima jer je veliko pitanje šta će na ovim prostorima biti za 30, 50, 100 i više godina.
I zato sam početkom 2023. godine, odlučio da potražim „nastavnika Srbu“, kako su ga svi zvali u Brusniku ali kasnije i u Zaječaru, gde je pored rada u školama takođe radio i u rukometnom sportu“, objašnjava Slobodan.
Znao je da je Srba otišao u penziju, te je, kako bi došao do materijala za knjigu, potražio nekad njegovog učenika u Osnovnoj školi „Đura Jakšić“ u Zaječaru, a sada zajedničkog prijatelja dr Dejana Krstića, etnologa i antropologa Narodnog muzeja u Zaječaru i zamolio ga da on pozove Srbu.
„Želeo sam da mu objasni da i dalje želim da pogledam dokumentaciju o rukometnom klubu iz Brusnika i da o tome nešto napišem. Razgovor je prihvaćen, dva susreta, potpuno razumevanje, puno poverenje i evo ja imam materijal koji je sačuvao Srba iz vremena kada je on vodio klub“.
Usledilo je čitanje, tumačenje, pojašnjavanje, povezivanje podataka, i knjiga, koja predstavlja i jednu trajnu uspomenu na mladost mnogih Brusničana i Brusničanki, ugledala je svetlost dana i našla se pred izuzetno zainteresovanom publikom.
Na žalost, kada je Srba napustio školu, Brusnik i rukometni klub, ni jedan papir ili dokumenat posle njegovog odlaska iz kluba, autor knjige, kako sam kaže, nije uspeo da pronađe, te se ova priča i završava njegovim odlaskom.
Posebnu vrednost knjizi daju brojne fotografije aktera tadašnjih događaja, zapisnici sa utakmica, tabele.
