Stanu Ilić (66) rodom iz Tuzle, životni putevi su pre nekoliko decenija doveli u zaječarsko selo Vražogrnac. Iako je tokom studiranja, a i kasnije tokom svog rada kao medicinska sestra, živela i radila u većim gradovima, zbog ljubavi prema svom suprugu Ljubiši, novinaru, danas u penziji, ostavila je život u gradu i došla da živi na selu. Suprug joj je, kako kaže, predlagao gradski život, međutim, ona to nije želela. U Vražogrncu je zatekla pravo porodično domaćinstvo čiju životnu „šemu“ nije htela da razbije zarad gradskih ulica.
Da je život na selu privilegija za odabrane potvrđuje i priča Stane Ilić (66) koja se pre skoro tri decenije doselila u zaječarko selo Vražogrnac, ostavivši sve za sobom i slušajući svoje srce, koje je nije izneverilo. Rođena je u Tuzli, u velikoj porodici ali siromašnoj, pa za sve ono što je želela u životu morala je sama da se izbori. Prvu zaradu potrošila je na srednjoškolsko obrazovanje i životni poziv kojim se bavila sve do odlaska u penziju.
„Detinjstvo sam provela u Tuzli. Sa 16 godina sam počela da igram rukomet, išla u Medicinsku školu, zarađivala sam novac od rukometa, imala sam premiju, oko 20.000 dinara i u međuvremenu sam počela da radim u struci. S obzirom na to da moji roditelji nisu imali odakle da me školuju, jer imam dve sestre i brata, po svojoj želji upisala sam Višu medicinsku školu u Beogradu i počela vanredno da se školujem, radim u Hitnoj službi i plus sam igrala rukomet i učila. Od prve zarade plaćala sam školovanje. Diplomirala sam 1982. godine i nakon toga se udala. Međutim, u tom braku nije išlo onako kako je trebalo, pa sam se razvela i nastavila svoj rad u Požarevcu. Da bih opstala, prihvatila sam dodatno da čuvam baku po imenu Slobodanka, inače baku čuvenog našeg harmonikaša Danila Danilovića. Ta baka je upoznala mene i sadašnjeg supruga Ljubišu, novinara“, priseća se Stana.
Po prirodi prodorna i jaka žena, Stana se nije plašila da zbog ljubavi napusti sve i krene u nepoznato, spozna drugačiji mentalitet ljudi.
„Kada sam prvi put ugledala svog supruga, videla sam pravog gospodina. On je bio novinar – terenac i imao je sve ono što sam ja želela, pa sam i rešila da se udam za njega. Naša ljubav je blagoslovena našim sinom Slobodanom, koji je dobio ime po baki koja nas je upoznala. Sećam se, kada sam prvi put došla ovde. Ulazim i zatičem dve starije osobe, moj suprug kaže „ovo su moji roditelji“, a roditeljima kaže „ja sam se oženio“. Pomislila sam „ako ja sada ne ostanem na selu, dolaziću ovde kao gost i pokvariću im šemu života“. Prvo sam skuvala kafu i pogledala da li mogu da se snađem u jednom seoskom domaćinstvu. Rekla sam „mogu“, zasukala rukave i od tog momenta ja nisam nikad otišla odavde, niti imam nameru“, kazala nam je naša sagovornica.
Nakon udaje Stana je počela da radi u Boru kao medicinska sestra, ali nije želela da se sa suprugom tamo i preseli, već je odlučila da svakodnevno putuje i nakon posla se posveti seoskom domaćinstvu.
„U glavi sam imala da ću živeti na selu, a raditi u gradu, da ću žrtvovati sebe da svakodnevno putujem, ali sam imala podršku i oslonac od svekra i svekrve, suprug je bio na mojoj strani ali je tražio da živimo u stanu, u gradu i ja sam odbila. Radila sam na selu jer sam tako želela, jer mi je bilo žao da ovo ekonomsko domaćinstvo u neku ruku propadne. Rekla sam „održavaćemo koliko možemo“. Nisam bila za to da se bavimo poljoprivredom, ali ono što sam zatekla želela sam da to i održavamo. Moj svekar je imao vinograd i o njemu se brinemo, zatim imamo baštu za svoje potrebe i 50 ari zemlje, kako bi ubrali šta posejemo, kako bi imali za sitnu živinu. Koliko je moglo radilo se i radiće se jer ja ništa ne kupujem od voća i povrća. Sve što može da se proizvede u bašti, ja to imam“, kaže Stana i ističe:
„Za život na selu treba imati volju, treba biti vreden i da znaš šta hoćeš. Na selu može da živi onaj ko voli selo jer je drugačiji način života, a ako želiš da vidiš plodove, moraš da radiš“.
IAKO U PENZIJI, PRUŽA POMOĆ SVOJIM MEŠTANIMA I U SRED NOĆI
Stana je nakon rada kao medicinska sestra, a kasnije i glavna sestra hirurgije i bolnice u Boru, otišla u penziju, ali se svog poziva nije odrekla. Kako su na selu uglavnom ostala staračka domaćinstva, Stana često ima pozive svojih meštana da pritekne u pomoć.
„Zvali su me za razne probleme. Zamole me da izmerim pritisak, šećer, pa mi onda kažu „Stano, pobrkali smo terapiju“, pa ja onda pogledam, ispravljam. Bila su vremena kada nema autobusa, hladno je, zima, ne mogu da idu kod lekara, nema ko da ih odveze, ja priteknem u pomoć, ne možete tako da ih ostavite bolesne i iznemogle i da žmurite na njihove probleme. Pogledam ih, kada procenim šta je, pozovem Hitnu službu, predstavim se da sam zdravstveni radnik, kažem šta ih muči i tako međusobno sarađujemo. Oni su zahvalni, znate nije laka starost kad ne možete sebi da pomognete, pa zavisite od drugih“.
Stana je aktivista i zaječarskog Crvenog krsta, pa kako kaže, poznaje 70 odsto domaćinstava u selu. Poznaje i njihov mentalitet, a Vražogrnčani često Stanu pozovu i za neke druge, ne medicinske probleme.
„Desi se i kad me pozovi jer se neko sa nekim posvađao u porodici, pa da pomognem, da smirim situaciju. Znate, nikoga nisam odbila, pomogla sam koliko sam mogla“, kaže naša sagovornica.
Stana nam je obećala da sve dok je ruke i noge služe radiće na selu i pomagati svojim meštanima koliko god je u mogućnosti. Dodaje da svoju starost planira da dočeka u kući u kojoj je mlada došla zbog ljubavi i vere da je pronašla i da će imati sve ono o čemu je sanjala – dom pun ljubavi. Snovi su joj se ostvarali. Uživa sa svojim suprugom Ljubišom i sinom Slobodanom na selu i poručuje da svako treba da prati svoje srce i veruje u svoje snove, jer samo na taj način SNOVI POSTAJU REALNOST.
Žene žive i na selu – Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.