U nepoznate ili manje poznate krajeve putuje se radi mnogobrojnih motiva – estetskih, rekreativnih, naučnih, istraživačkih … a u poslednje vreme i radi odmora i zabave. Istočna Srbija je oduvek bila početak novih pustolovina. Kroz neobičnosti njenih prostora vekovima su putovali još neobičniji gosti. Njenim šumama i planinama, njenim putevima i stazama prolazile su mnoge legije vojnika na ratnim pohodima, šume su postale domovi mnogih hajduka, po njoj su se kretali mnogi istraživaći i pustolovi, mnogi su u nju dolazili i iz čiste radoznalosti, radi istraživanja i radi želje za novim saznanjima.
Ako izuzmemo retke istraživače, filozofe i pesnike koji su u šume i planine zalazili u potrazi za novim otkrićima, raznoraznim inspiracijama i spoznajama, o organizovanom odlasku u prirodu može se govoriti tek od sredine 18. veka, sa pojavom filozofa Jean Jacques Rousseaua (1712-1778) i njegove poznate ideje o povratku prirodi.
Jean-Jacques-Rousseau
Sve do tog vremena bilo je teško zainteresovati obične ljude za odlazak u prirodu čisto radi odmora, zabave i putovanja. Za mnoge je to je bilo samo traćenje vremena i glupiranje. Drugačije su razmišljali samo školovani ljudi, kojih je u tom vremenu bilo vrlo malo.
Krajem 18. i početkom 19. veka nauka u zapadnim evropskim zemljama dolazi do saznanja da se ljudska civilizacija razvijala u etapama i da se te iste etape mogu odrediti i rekonstruisati samo putem ličnih posmatranja. Zbog toga je u gradu svetlosti, u Parizu, krajem 18. veka osnovano „Društvo za proučavanje čoveka“. Njegovi članovi izričito su tvrdili kako su posmatranje i poređenje običaja, jezika, ponašanja i radnih navika različitih naroda „posebno onih koji nisu civizilovani“ najbolji načini da se osvetle tadašnji „najtamniji problemi rane ljudske istorije“. Tih istih godina i „necivilizovani narodi“ sa balkanskih prostora postaju interesantni za istraživanje, pa stoga mnoge aristokrate, filozofski nastrojeni stranci i putnici željni novih saznanja, putuju kroz Srbiju i upoznaju narode, prirodne pojave i istoriju ovog dela Evrope.
Jedan od takvih putnika po Srbiji bio je izvesni kapetan Šad, oficir habzburške vojske, koji je na Balkanu boravo 1740. godine i detaljno beležio šta mu se tokom puta dešavalo. Nekoliko godina kasnije (1783. g) u Srbiji boravi i veliki poljski putnik, naučnik i romanopisac,vitez Malteškog reda i pisac čuvenog „Rukopisa nađenog u Saragosi“ – Jan Potocki. Njegovo interesovanje bilo je usmereno na kulturu i običaje balkanskih naroda. Između putovanja kapetana Šada i Jana Potockog dosta toga se promenilo zahvaljujući pre svega razvoju naučne misli. Ali, ni sama nauka nije mogla da nove putnike na tada velikim putovanjima (Grand Tour, kako su ih nazvali) liši nadmenosti i kompleksa više vrednosti. Pogotovu ako su ti putnici bili plemenitog roda .. i sami ili u društvu putovali kroz Srbiju.
Englez Aleksandar Kinglejk je jedan od takvih primera plemenitog roda. Putovao je po Srbiji 1834/35. godine i nakon svog putovanja ostavio putopis koji je u to vreme bio veoma čitan u čitavom aglosaksonskom svetu. Naravno, taj rukopis samozadovoljnog stranca, o tuđini koju nije dovoljno poznavao, po povratku kući, omogućio mu je i brojne pozive na prijeme samog vrha tada otmenog sveta Britanske imperije. Tu je svoje doživljaje mogao i usmeno da prepričava i svojim pričama zabavlja prisutnu publiku.
Tridesetih dodina 18. veka kroz Srbiju je putovao i poznati francuski pesnik, političar i diplomata Alfons Mari Luj de Lamartin. Nakon putovanja zapisao je svoje utiske u knjizi „Putovanja na Istok“, knjizi koja se u to vreme puno čitala i dobro prodavala, uprkos oprečnom pisanju kritike. Pošto je oboleo od teške groznice, Lamartin se na tom svom putovanju zadržao duže nego što je nameravao. To mu je dalo priliku da bolje upozna i zavoli obične ljude sa ovog prostora i upozna način njihovog žiota. Lamartin je prvi od velikih intelektualaca Evrope koji je tvrdio da su narodi koje je upoznao (Srbi i Bugari) već tada bili zreli za nezavisnost i sposobni da postave temelje budućih evropskih džrava.
Da slika o tadašnjim svetskim putnicima kroz Srbiju bude još lepša, potrudio se i jedan čuveni bajkopisac – Hans Kristijan Andersen. On je kroz našu zemlju putovao koju godinu posle Kinglejka i Lamartina, krajem maja 1841. godine. Na tom svom putovanju sastavio je belešku, koja je izašla u putopisu „Pesnički bazar“ i koja na najbolji način oslikava njegovo iskreno oduševljenje zemljom koju je imao prilike da tom prilikom upozna. Ta njegova beleška glasi: „Koliko je lišća na drveću u Srbiji, toliko je i pesama na usnama tog naroda. U toj šumovitoj zemlji, na nekadašnjem osmanlijskom stablu, izrasla je nova zelena grana koja ima svoje vlstite korene i koja će smelo razvijati kao jedno od najlepših drveća Evrope“.
Krajem 18. veka u evropske predele i planine počinju da odlaze i pojedninci koji izučavaju prirodu, a za njima i prvi alpinisti, kojima je glavni cilj bilo osvajanje još neosvojenih vrhova.
Kao datum početka obilaska planina radi zabave i zadovoljstva, uzima se 8. avgust 1786. godine, kada su se francuski lekar Michel Gabriel Paccard i vodič Jacques Balmat popeli na najveći planinski vrh u Evropi – Mont Blanc (4.810 m). Upravo su se na Alpima i organizovale prve planinarske ture obilaska neispitanih vrhova.
Već početkom 19. veka svi najviši evropski alpski vrhovi bivaju osvojeni, a počinju se formirati i organizovne grupe radi odlaska u prirodu i penjanja na planine. Uporedo sa razvojem društvenog standarda, sredinom 19. veka, razvija se i organizovani pokret koji se po planinama naziva – planinarenje. Prvo planinarsko društvo osnovano je u Londonu 1857. godine, pod nazivom Alpine Club. Razvijalo se pod geslom poznatih penjača Hudsona i Kennedyja: „Gde ti je volja, tu ti je i put“. Prvih godina svoga postojanja bilo je sačinjeno od planinara penjača i članova engleske aristokratije.
U drugoj polovini 20. veka planinarstvo se širi i omasovljuje, snažno se razvijaju sve planinarske specijalnosti kao i tehnička oprema, sve su češće ekspedicije u najnepristupačnije krajeve svijeta.
Ali, i pored toga – još uvek postoje mesta koja treba istražiti i mesta na koja još uvek nije stupila ljudska noga!
Poslije niza manje uspešnih ekspedicija osvojen je i najviši vrh sveta – Mont Everest. Osvojili su ga Edmund Hillary i šerpas Tensing Norgay, sredinom 20. veka, 1953. godine.
Sa osnivanjem prvog Liceja kao najviše visoke škole u Srbiji (Liceuma Knjaževsva serbskog, otvorenog oktobra 1838. g. u Kragujevcu, a 1841. g. premeštenog u Beograd) javljaju se i prvi njeni naučnici – istraživači, a istovremeno i ljubitelji prirode. U čitavoj drugoj polovini 19. veka, njegovi profesori obilaze istočnu Srbiju, zainteresovani za njene prirodne i kulturne vrednosti. Osim obilaska prirodnih znamenitosti, zanimali su se i za život i običaje njenog stanovništva. Iz plejade takvih putnika – srpskih naučnika mogu se izdvojiti: Josif Pančić biolog svetskog glasa, Jovan Žujović otac srpske geologije, Jovan Cvijić najpoznatiji srpski geograf, Jovan Mišković istraživač i putopisac, ali i mnogi tadašnji srpski književnici-putopisci: Ljubomir Nenadović, Milan Đ. Milićević i mnogi drugi. Njima dugujemo ne malu zahvalnost za usmenu i pisanu reč kojom su učinili mnogo da šira javnost više sazna o tome šta se sve nalazi u istočnoj Srbiji, kao i o potrebi za upoznavanjem novih krajeva i užitka koji oni pružaju svojim posetiocima. Tako Ljubomir Nenadović u svojim zapisima navodi: „Putovanje, to je naveća i najlepša škola“, ali dodaje i sledeće: „Ko jedno leto na planini provede, dva leta sebi produži život“. Milan Đ. Milićević, nešto kasnije, svoje oduševljenje prirodom iskazuje sledećim rečima: „Kad oči svu tu lepotu sagledaju, onda duša oseća potrebu da se divi nečemu neznanom, nečemu beskrajnom, nečemu što srce ume da oseća, a jezik ne uspije da iskaže!“.
Prva organizovana naučna putovanja po Srbiji započeo je Josif Pančić, tako što je na svoje naučne izlete vodio grupe svojih licejaca. Jedno od takvih putovanja organizovao je i u istočnoj Srbiji 1863. godine („Put licejaca po Srbiji“). Njegovi naslednici su se početkom 20. veka pojavili i kao prvi zagovornici planinarstva u Srbiji i angažovali se u osnivanju prve planinarske organizacije u zemlji.
Drugi krug ljubitelja putovanja i obožavalaca planina javio se u redovima školaraca koji su studirali u inostranstvu. Neki od njih su svoje planinarsko krštenje doživeli na planinama u Austriji, Švajcarskoj, Sloveniji, Nemačkoj i Francuskoj. U tim zemljama je ideja o potrebi ljudi za putovanima radi zabave i osvajanja planina bia prisutna već više decenija ranije. Po povratku sa studija oni su nastojali da svoja iskustva prenesu svojim prijateljima u Srbiji i da zajedno sa njima nastave takve vrste putovanja. Takvih je najviše bilo među geografima, geolozima, biolozima i drugim predavačima prirodnih nauka. U tome su prednjačili geolozi dr Jovan Žujović i Aleksa Stanojević. Prvi je upoznao koristi putovanja i planinarenja za vreme školovanja u Švajcarskoj, dok je drugi bio nekadašnji Pančićev učenik.
Pošto su oko sebe uspeli da okupe dvadesetak istomišljenika Žujović i Stanojević su 27. maja 1901. godine osnovali i Srpsko planinarsko društvo. Prvi i najčešći njihovi izleti bili su organizovani na planinama Avala, Kosmaj i Bukulja, a potom i na udaljenije srpske planine. Godine 1903. Srpsko planinarsko društvo je organizovalo i svoj prvi uspon na planinu Rtanj u istočnoj Srbiji. Izlet je veoma uspeo i o njemu se, kao o nezaboravnom doživljaju, dugo pričalo u Beogradu.
Na prelazu između 19. i 20. veka zemlja Srbija je još uvek bila privredno i kulturno nerazvijena, a u mnogim društvenim pitanjima i aktivnostima u zaostatku za Evropom, pa se ideja o organizovanim putovanjima u njenim istočnim delovima nešto teže razvijala.
Krajem 19. veka putovanja radi novih saznanja i zabave počinju da se organizuju i u Zaječaru. Dana 6. jula 1891. godine organizovano je putovanje iz Beograda specijalnim vozom do Praga, na izložbu (o „Zlatnom pragu“) na kojoj je bio prikazan ukupan razvoj Češke u proteklih 100 godina. U Zaječaru je prijave za ovo putovanje primao apotekar Franjo Vavriček.
U avgustu iste (1891.) godine Streljačka družina iz Zaječara priredila je izlet sa oko stotinu učesnika, uglavnom iz seoskih naselja, na kojem su svi njeni članovi gađali u metu.
U decembru iste godine, u Velikoj kafani u centru grada, đačka družina „Napredak“ iz zaječarske gimnazije drži književno veče. U prvoj tačci „o koristi putovanja“ govorio je učenik VIII razreda Vlada Petković.
Pred kraj 19. veka (1898. g) planinu Tupižnicu su posetili učenici niže Gimnazije iz Negotina. Zanimljiv opis ovog putovanja ostavio je (u to vreme gimnazijalac, a kasnije učitelj) Nikola Kasapić. U jednoj rečenici on je tom prilikom iskazao i svoje impresije i lepotu čitavog predela: „Na Tupižnici doživesmo nezaboravne časove posmatrajući područje Belog Timoka oivičene sa svih strana planinskim visovima“. Istu ovu planinu, 22. aprila 1939. godine, posetili su i učenici Gimnazije iz Knjaževca. Oni su se na Tupižnicu popeli sa učiteljem Stevanom Đorđevićem i težakom Ranđelom Petrovićem, koji je sa sobom nosio doručak za sve učesnike izleta. Nakon dvočasovnog penjanja, razgledali su jamu Ledenicu, nakon čega im je učitelj pokazao granicu tadašnje Kraljevine Jugoslavije i Bugarske, ostake starog grada Koželja i održao predavanje iz oblasti geografije, geologije i istorije, a sve u vezi sa planinom Tupižnicom.
U prvoj deceniji 20. veka veliki broj izleta organizovala je Zaječarska trgovačka omladina. Izleti su bili organizovani na obližnja uzvišenja u blizini Zaječara (Beli breg i Vrška čuka), do Brestovačke banja, dvodnevni izlet do naselja Zlot i višednevni izlet sa Vranjanskom trgovačkom omladinom u Solun i Svetu Goru.
Geografski položaj Zaječara uslovljavao je da se još pre Prvog svetskog rata u njemu na svojim putovanjima zadržavaju razna kulturna drustva i ekskurzije.
U periodu između dva svetska rata profesori i učenici zaječarske gimnazije napravili su više prirodnjačkih i arheoloških zbirki, koje svojom raznovrsnošću i kvalitetom nimalo nisu zaostajale za sličnim zbirkama u ostalim delovima Srbije. One su, zajedno sa istorijskim i kulturnim znamenitostima ove varoši, u tom vremenu privlačile i putnike iz udaljenijih delova zemlje, a i inostranstva. Zbog toga nije iznenađujuće što u listu „Timočka krajina“ (br. 4. od 31. marta 1924. g) nalazimo i ovakvu vest: „Zaječar je postao privlačna tačka za mnoge ekskurziste iz cele naše velike Kraljevine. Čujemo da nam u toku aprila dolaze učenici iz Više trgovačke škole iz Sombora, Ferijalnog saveza iz Sobmora i Vše gimnazije iz Novog Vrbasa. Nas sve ovo raduje, jer pokazuje da je Zaječar napretkom svojim ovu pažnju i zaslužio. Po svoj prilici imaćemo u toku aprila i goste iz Engleske, nastavnike njih oko 35.“
Sastavni deo nastave u tadašnjim školama bila su i putovanja i ekskurzije koje su se u tom vremenskom periodu kretale i ka najudaljenijim delovima tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Jedna od više takvih ekskurzija učenika zaječarske gimnazije izvedena je školske 1924/25. godine i trajala je od 9. do 27. juna. Sa učenicima je tada, na put „Od Timoka na Jadran“, putovalo i više nastavnika. I svi su imali svoja zaduženja. Pored razrednog starešine Milana Cvetinčanina koji je organizovao ekskurziju i bio njen idejni vođa, nastavnik Božidar Đerić bio je zadužen za tumačenje starih srpsko-slovenskih natpisa i davanje istorijskih podataka, nastavnica Danica Antić bila je zadužena za objašnjavanje flore i faune, sveštenik Miodrag Stamenković bio je zadužen za upućivanje u manastirske obrede i istorijsko-crkvene stvari, dok je doktor Viktor Milidijev (školski lekar) bio zadužen za davanje eventualnih lekarskih pomoći i ukazivanje na socijalno-higijenske prilike u pojedinim pokrajinama.
I mnogi drugi profesori i nastavnici u školama u to vreme imali su zaduženja da svoje učenike povremeno izvedu u prirodu radi izleta i zabave.
U tom istom vremenu, za duža organizovana putovanja radi zabave, odmora, zdravlja, uživanja u prirodi, ali i radi puke radoznalosti da se vide novi krajevi i upoznaju novi ljudi, u Srbiji se sve više koristi naziv – turizam. Sam ovaj termin (turizam) prvi put je zabeležen u rečniku francuskog filozofa, lekara, političara i leksiografa Emila Litrea, 1873. godine, dok ga je prvi upotrebio francuski književnik Anri Bel (poznat pod pseudenimom Stendal) u svom putopisnom romanu “Memoari jednog turiste”, 1838. godine. Prvo organizovano turističko putovanje organizovao je Tomas Kuk 1841. godine, za 570 osoba, železnicom od Lestera do Lafbara. Tada je prvi put dobijen i popust u ceni grupnog putovanja. Kuk je iznajmio celu kompoziciju voza i organizovao prevoz uz čaj i svečanu muziku, dok je cena po osobi iznosila samo 1 šiling. Prvo putovanje oko sveta Kuk je organizovao 1871. godine.
Ocenjujući da ova nova pojava može pozitivno delovati na privredni život u zemlji Srbiji i na njene ekonomske odnose sa inostranstvom, vlada Milana Stojadinovića je 1936. godine donela Uredbu za unapređenje turizma. Na osnovu te Uredbe ministar trgovine i industrije proglasio je i Zaječar za turističko mesto.
dr Miodrag Velojić
U sledećem nastavku:
Fijakeri i trgovci
