Ljiljana Živković (73) iz Novog Korita nadomak Knjaževca jedna je od retkih koja se zalaže za očuvanje tradicije. Ona je svoj život u gradu, nakon sticanja penzije, zamenila životom u selu, renovirala seosku kuću u kojoj se rodila, izradila mnoge autentične predmete i izdala knjigu na torlačkom dijalektu. Kaže da je jedva dočekala da se vrati onome što joj je u srcu i duši, a mir koji ima na selu, ne bi menjala ni za šta na svetu.
Svoj radni vek, sedamdesettrogodišnja Ljiljana Živković iz Novog Korita, provela je radeći kao babica u zdravstvenim centrima u Majdanpeku i Knjaževcu. Najlepši poziv nju je, kaže, ispunjavao tokom čitavog radnog veka, ali nije mogla da se povesti drugim interesovanjima koja su joj bila u srcu. Nakon penzionisanja, vratila se ognjištu pokraj koga je odrastala i posvetila se davno zapostavljenim željama.
„Jedva sam čekala da dođem u selo, ono mi je u duši, jedva sam čekala da radim ono što nisam mogla dok sam radila u zdravstvenim centrima. Sredila sam kuću u kojoj sam rođena, tkala sam, to sam naučila u Školi tkanja, i kupila sam razboj, slikam, pišem priče na torlačkom dijalektu, heklam, cveće negujem, a imam i baštu. Pravim i rakiju i vino, ali samo za prijatelje koji dođu u moj dom, uživam u svemu tome, na taj način pronalazim svoj mir. Odmaram se od jednog posla, radeći drugi“, priča nam Ljilja.
Flaše sa motivima grožđa i cveća, dekorisane tehnikom imitacije rišelje veza, autentični su predmeti koje Ljilja sa puno ljubavi i pažnje izrađuje i predstavlja na nekim kulturno-umetničkim manifestacijama, najčešće na području Knjaževca, ali i šire.
„Život na selu je za mene raj, predstavlja mir, za penzionere je to idealno mesto, pa imam dosta vremena da se posvetim svemu onome što zaista želim. Volim i da čitam, uzimam knjige iz biblioteke ali se i družim sa ljudima koji me posete na selu. Tada pečemo prase, jagnje, bude veselo i lepo. Malo nas je zimi u Novom Koritu, stalnih meštana ima oko 60, ali ja ne volim da idem u grad. Ovo je, kako sam već i rekla, za mene raj, samo mi je žao što se u sela ne ulaže i što ona već odavno propadaju“, sa tugom kaže naša sagovornica.
DIRE I BELEĐE
Ljiljana je stalno čitala raznovrsna književna dela, a i sama je od malena imala literarni dar, ali njen talenat je došao do izražaja tek nakon što je 1991. godine u Knjaževačkim novinama zapazila rubriku „Timočki đerdan“, u kojoj su objavjivane šaljive priče na lokalnom dijalektu. Ideja joj se dopala, pa se latila pisanja i za kratko vreme napisala četiri šaljive priče na maternjem jeziku svog sela – Novog Korita. Njene priče su objavljene, ali ne pod imenom i prezimenom, već onako kako je ona napisala: „Da znajete, ja sam iz Novo Korito“.
„Direktorka Narodne biblioteke Njegoš u Knjaževcu Vladana Stojadinović pripremala je „Timočki đerdan 2“ ali nije znala ko sam ja i kako da dođe do mene. Ona je u razgovoru sa dr Dejanom Krstićem iz Zaječara, koji će kasnije biti i glavni „krivac“ za izadavanje moje knjige, saznala ko sam, pozvala me je i pitala da li može da objavi moje priče, na šta sam naravno pristala i one su tada objavljene pod mojim imenom i prezimenom. Ja sam videla da sam na pravom putu, sve mi se to jako dopalo i počela sam da pišem dalje. Za početak sam pisala za svoju dušu i prijatelje, ali zahvaljujući pomenutom Krstiću, došla sam i do svoje prve knjige, u izdanju Zavičajnog društva Timočana-Torlaka, pod nazivom „Dire i beleđe“, što u prevodu na književni srpski jezik znači „Tragovi i belezi“, priča nam Ljiljana.
Ova Novokorićanka nije nadarena samo za pisanje šaljivih priča, možda, čak i više dara ima za one nostalgične. Kako kaže, slike iz detinjstva nikada nisu izbledele, sakrivene su duboko u njenom srcu, pa pretočene sada u pisanu reč.
„U knjizi je pesma o Staroj planini, o mojoj porodici, trešnji i ognjištu. Pesma „Ognjište“, koja govori o domu koji je napušten, izazvala je suze kod publike na promociji, a i ja često zaplačem“.
Ljiljana je delić pesme, sa tugom i setom, podelila sa nama:
„Izgroma rezata kad otpe katanacat, zaskrcaše vratata, zacvileše, zajedno zajecamo za tija dom, za tija prag, za toj ugaslo ognjište, za toj pepelište …“
KULTURNO BLAGO SE ČUVA OD ZABORAVA
Ljiljana se odlučila da pesme piše na dijalektu svog voljenog sela, jer se on, kako kaže, mora čuvati od zaborava.
„Ukoliko ne bi čuvali jezik, kulturu, tradiciju, šta bi ostalo od nas? Zašto na dijalektu? Zato što je važno sačuvati naš lokalni govor, sva sela umiru, posebno planinska, daleko od saobraćajnica, grada, samim tim umire i naš govor, običaji, tradicija, antologija. Ja sam upravo htela nekako to da sačuvam, nadam se i verujem da će moju knjigu neko čitati“, kaže ona.
Ljilja već dugo ima jednu ideju kada je njeno stvaralaštvo u pitanju. Želja joj je, kaže, da najpoznatiju ljubavnu tragediju „Romeo i Julija“ prevede na torlački.
„Možda bi Romeo bio Radomir, a Julija – Julka, videću na zimu, počeću rad i na tome, jer mi je odavno to želja, a pišem i drugu knjigu. Kada će knjige ugledati svetlost dana, to još uvek ne znam“, kroz smeh nam kaže Ljilja.
Ova čuvarka tradicije nagrađivana je više puta, neke od najdražih nagrada su joj nagrada u Sokobanji za pesmu o bilju, naravno na dijalektu njenog kraja i nagrada na manifestaciji „Momčilova frula“ u Donjem Milanovcu.
Ono što nije bas svakidašnje, a što će Ljilja uskoro dobiti kako bi lepše i lakše stvarala, je tastatura na torlačkom.
„Jedan prijatelj mi trenutno izrađuje tastaturu na torlačkom. Ja sam njemu, koji živi i radi na Floridi, zabeležila sva slova, akcenat i to će mi uskoro biti izrađeno. Zaista je teško pisati na dijalektu, najviše zbog akcentovanja, ali će mi svakako, kada dobijem tu tastaturu, biti olakšan „posao“ za koji je potrebna, pre svega, velika ljubav“.
O vrednosti onoga što Ljiljana stvara i koliki doprinos daje očuvanju kulture i tradicije jednog naroda, svedoči i etnolog i antroplog dr Dejan Krstić, urednik Ljiljine prve knjige „Dire i Beleđe“ i predsednik Zavičajnog društva Timočana-Torlaka iz Minićeva, koje je izdavač knjige. Između ostalog on beleži:
„Knjiga „Dire i beleđe“ ima izuzetnu dijalektološku vrednost, jer je govor Novog Korita specifičan, umnogome različit od govora drugih sela timočko-torlačkog kraja. Iako je u dijalektologiji davno ukazano na njegovu specifičnost, on do sada nije istraživan, tako da je ova knjiga do sada jedini objavljeni izvor o njemu. S obzirom na to da su i autorka i urednik knjige želeli da knjiga bude spomenik ovom specifičnom govoru, mnogo pažnje je posvećeno da ona bude priređena i kao dijalekatski izvor. Ona sadrži mnoštvo specifičnih dijalekatskih reči i rečeničnih konstrukcija, a svi tekstovi su i akcentovani, čime su ne samo dijalektologiji ostavljene važne informacije, već je i čitaocima značajno olakšano pravilno čitanje njenih priča. Knjiga sadrži i rečnik u njoj sadržanih manje poznatih dijalekatskih reči i izraza. Ovaj rečnik, takođe, ne samo da čitaocima olakšava razumevanje priča, već predstavlja prvi rečnik specifičnog novokoritskog govora. Osim dijalektološke, ova knjiga ima i etnografsku vrednost, jer priče koje sadrži predstavljaju i izuzetan i veoma dragocen spomenik tradicionalnom životu Novog Korita i uopšte staroplaninskog kraja, pa i šire, centralnobalkanskog područja. U njima oživljavaju slike nekadašnjeg života, zalazeći u sve njegove kutove. Autorka je etnografskoj građi udahnula život. Ovom etnografskom karakteru doprinosi i to što je knjiga ilustrovana starim fotografijama, uglavnom autorkinim porodičnim, ali i onim koje je pronašla u drugim novokoritskim domovima. Prikazujući tradicionalni život, autorka je veoma obilno i slikovito predstavila i prirodni ambijent tradicionalnog sela, jer se u tradicionalnom društvu život odvijao u snažnoj interakciji sa prirodom. Osim o životu tradicionalnog sela, u ovim pričama nalazimo i obilje slika o njegovom savremenom propadanju, i praktičnu i psihološku dimenziju tog propadanja“.
Sadržaj je objavljen u okviru projekta “U fokusu: Žene u Knjaževcu i knjaževačkim selima”. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Knjaževac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
