Rajačka narodna škola zdravlja – Pismo saradnika
Uvodne napomene
Imam 53 godine, redovno se bavim sportom, ne pušim, ne pijem alkohol jako dugo, vodim računa kako se hranim. Jednom rečju sve kako treba. Da, ne pijem nikakve lekove, tu i tamo kad se jave neke smetnje s godinama, ali radi se o epizodama. Radim u školi kao profesor fizičkog vaspitanja.
Moja supruga ima 46 godina, spada u rizičnu kategoriju zbog alergijske astme. Koristi pumpice, često pije anti-alergijske lekove i daleko manje se bavi sportom od mene. Mnogo više vremena provodi sedeći uz računar, veoma često i noću. Ima sklonost ka tome da se intelektualno, a nekad i fizički, pre svega mislim na nespavanje, napreže do krajnjih granica. Radi u muzeju kao viši kustos, istoričar umetnosti. Imamo dva sina, 18 i 15 godina.
U daljem tekstu neću navoditi imena, pre svega zbog toga što neki ljudi ne žele da im se imena spominju. Ne postoji opasnost da bih nekoga zaboravio u ovim okolnostima, naprotiv.
Još uvodnih napomena
Kao porodica poštovali smo mere o zaštite protiv korone. Od samog početka smo činili sve što možemo da se ne zarazimo. Da ne nabrajam sve. Čak i kada su krenule čuvene proslave osamnaestih rođendana, posle par žurki, kada su se javili prvi zaraženi, zabranili smo starijem detetu da ide na žurke tog tipa. Deca su bila ljuta zbog ograničenja, mi smo bili odlučni. Nosili smo i nosimo maske, posebno u zatvorenim prostorima.
Važni događaji pre korone
Sa temperaturom i lošim zdravstvenim stanjem (prehlada, groznica), u prvoj dekadi oktobra, supruga se javila u covid ambulantu. Nakon pregleda i snimanja pluća, rečeno joj je da ima upalu pluća. Testirana je i bila negativna. Na osnovu krvne slike lekari su zaključili da nije covid, ali da to ne mogu sa sigurnošću tvrditi, čak i ako je negativna na testu. Uzimali su u obzir to da se virus već spustio u pluća, ako ga je i bilo, pa ga zato test nije „uhvatio“! Jaka antibiotska terapija i mirovanje. Nije bilo nekih dramatično jakih simptoma. Moram napomenuti da je u to vreme u našem gradu bilo nekoliko slučajeva upale pluća, negativnih na testu za koronu. Lekari su nam, predostrožnosti radi, preporučili odvajanje. Pošto živimo u dvosobnom stanu, to nije baš lako išlo. Ja sam prešao u drugi krevet, supruga je jela sama, a deca i ja posebno. Redovno sam dezinfikovao kuću, ribao podove i kupatilo i radio sve što sam mogao da smanjim rizik. Ja sam imao prehladu, nos mi se zatvorio, što mi se retko dešava i sav pritisak sam osećao u gornjim disajnim putevima. Nisam imao temperaturu, pa nisam bio u protokolu za testiranje. Dok je supruga bolovala, ja sam preuzeo na sebe sav teret kućnih poslova, što nije bilo lako. Normalno radio sam bez prekida u školi, vodeći računa o merama zaštite više nego uobičajeno, predostrožnosti radi. Posle tri nedelje supruga je ozdravila i upala se povukla. Vratila se na posao u punom tempu, što je verovatno bila greška. Pored intelektualnog naprezanja, usled okolnosti, poslovnih, dosta se i fizički iznurivala. Ja sam se od prehlade oporavio i nastavio sa svim radnim, porodičnim i sportskim obavezama punom parom.
A sada nastupa korona
Možda je prethodna epizoda šta god bila, oslabila naš imuni sistem. Suprugin sigurno jeste. Početkom novembra supruga je u par navrata išla da pomaže svom ocu oko nekih privatnih poslova. Četvrtog dana smo otišli svi zajedno sa decom, da pomognemo oko nekih fizičkih poslova. Bili smo celog dana u kontaktu. Neko vreme smo nosili maske, ali jedan deo vremena nismo. To je bio petak. Za par dana rezultat njegovog testa pokazao je da je pozitivan. Zavod nas je kontaktirao i obavestio da smo kao kontakti u izolaciji dve nedelje. Deca su bila očajna. Obavestili smo školu i muzej i ostali u kući. U ponedeljak su se kod supruge javili simptomi. U utorak se testirala i bila pozitivna. Da vam kažem, svi su nam pričali još kod upale pluća da smo pregurali covid. Kad su nas strpali u izolaciju opet su nam govorili da ćemo sad da ga preležimo i da smo onda mirni neko vreme. I vi sami mislite kako je dosta panike i straha i kako ćete kad tad da se susretnete sa surovom koronom. Ali psihološki, ceo sistem vrednosti se promeni kad vam rezultat testa kaže da ste pozitivni. Taj osećaj je neobjašnjiv. Prosto psihički preokrene igru. Mi smo se dobro držali, moram priznati. Barem u početku. Žene su hrabre tu nema dileme. One to drugačije podnose. Supruga ovog puta nije imala upalu pluća, imala je groznicu, temperaturu i fizički je bila nemoćna. U sredu je mene uhvatila groznica, bez temperature, u četvrtak sam se testirao i dobio pozitivan rezultat u petak. Otac moje supruge, kao čovek u ozbiljnim godinama, sa hroničnim oboljenjima, ubrzo je nakon testiranja primljen u bolnicu. Uz stalan nadzor kolega lekara (on je lekar u penziji, ali i dalje radi), za manje od tri nedelje je izašao iz bolnice. Imao je težu kliničku sliku i sačuvalo ga je to što je bio pod stalnim nadzorom svojih kolega. O detaljima u njegovo ime nije pristojno da pišem. Supruga i ja nismo kašljali niti kijali. Imali smo miris i ukus i apetit? Dakle jeli smo! Bili smo funkcionalni. Što u prevodu znači da smo mogli da obavljamo neke poslove po kući. Ali većinu vremena smo ležali. Decu smo odmah odvojili. Oni su sedeli u svojoj sobi mi u našoj. Napominjem radi se o dvosobnom stanu i tu nemate baš mnogo mogućnosti za odvajanje. Dezinfikovali smo kupatilo redovno, odvojili sve što se odvojiti može, četkice za zbe, peškire i dr. Deca su jela sama, a mi odvojeno od njih. Kad su ulazili u našu sobu nosili su maske. I evo do dana današnjeg, a izašli smo iz karantina, nisu se razboleli. Nadamo se da će tako i ostati.
Ali da se vratim ja zagrljaju korone. Supruga je pet dana imala temperaturu 38,6. Posle toga temperatura se povukla. Ali je ostala bez snage. Žalila se da je boli kosa? Svaki dodir, na bilo kom delu tela bio je bolan. Bolele su je slepoočnice i glava. Iako je ona sklona glavoboljama, ovog puta je bilo intenzivnije. Do dana kada ovo pišem, još se nije skroz oporavila, oseća umor, ima periodično groznice (toplo-hladno) i boli je grlo. Na ponovljenim rezultatima, posle isteka karantina, nije uočen nikakav problem, tako da lekari zaključuju da su to sve posledice virusa. Po malo šetamo, kad nam vreme dozvoli, ona dosta radi na računaru, ali i dalje njen organizam traži odmor i mirovanje.
A sada kako sam se ja rvao sa koronom
Sve je počelo sa groznicom prve večeri. Bilo mi je hladno i ruke i noge nisam mogao da zagrejem. Prvih 36 sati nisam mogao da spavam. Tj. Spavao sam po par minuta, pa se probudim, pa malo dremam i sve tako u krug. Drugog dana sam dobio temperaturu 37,2, ponekad 37, 4 i tako je to trajalo 12 dana!!! Krvna slika mi je bila relativno dobra, saturacija i kod mene i kod supruge odlična. To nas je tešilo. Prva tri dana su prošla u magnovenju ali nije bilo mnogo strašno. Ja sam čak obavljao neke sitne poslove po kući. Ponavljam, sportista sam, mom telu i mozgu je najteže kad ih terate da leže i ne kreću se. Meni je prijalo svako ustajanje i makar šetanje do WC-a. Pošto mi je bila niska temperatura, lekari su me savetovali da još uvek ne pijem antibiotike. Od trećeg dana sam počeo da pijem hemomicin! Više iz straha. Zamolio sam lekare da mi uvedu antibiotik. Četvrtog dana sam bio bolje. To odmah psihološki deluje pozitivno i vi se nadate da ste pobedili. Petog dana se sve vratilo. Dobio sam dijareju, koja je trajala skoro sedam dana, možda i više. Ne intenzivno, da veliki broj puta u toku dana idete u WC, ali svaki put kad idete radi se o dijareji. I supruga je imala isti problem, ali kod nje je kraće trajalo. Groznica, nema spavanja, preznojavanje, neki smrdljivi znoj, presvlačenje noću nekoliko puta. Morao sam da popijem bensedin da bih mogao da spavam. U gornjim disajnim putevima osećao sam kao da nisam progutao tabletu. Stalna iritacija, koja me terala da se zakašljem, čak sam i promukao, promenio mi se glas. Narednog dana temperatura je bila stabilna 37,2 – 37,4. Užas. Po savetu virusloga uveo sam pronizon ujutru i uveče. Sedmi dan, groznica, preznojavanje, bensedin… Deseti dan isto, a onda sa temperaturom sve do dvanaestog dana ujutru. Tada sam osetio poboljšanje. I od tada su stvari krenule u pozitivnom smeru. Jednostavno telo mi je reklo da je bolje. Iako sam sve vreme jeo, sada sam osetio pravu glad. Popio sam dve kutije hemomicina, a posle toga jednu kutiju pancefa. Pronizon sam pio četiri dana, a onda počeo da izlazim iz terapije, i to je trajalo par dana. Pio sam probiotike redovno zbog dijareje, a u okviru terapije pronizonom i kontrolok. I naravno kad nisam mogao da spavam bensedini su tu! Dakle meni je najgore bilo to što je dugo trajalo. Sa potpuno pozitivnim stavom ušao sam u klinč sa koronom, kako je vreme odmicalo, korona me je više psihički nego fizički savladavala. Spomenuh kritične dane, kada se sve vrati svom silinom u trenutku kad se vi nadate da je prošlo. To vas slomi. I svaki put se gore osećate, mislite nikada neće proći. Merili smo temperaturu supruga i ja po dvesta puta dnevno. Jedanaestog dana sam svečano izjavio da više ne merim temperaturu i tačka. Bio sam slomljen. Spremili smo knjige za čitanje, ja sam imao posla oko pisanja, tu je bila i muzika. Ništa! Ništa od toga. Jedva sam jednu knjigu pročitao. Buljili smo u mobilne telefone i razgovarali sa prijateljima kad bi nas zvali. Većinu vremena ležite i ne, niste sposobni ni za šta. Čak ni TV ne možete da gledate. Da vam psihičko stanje bude još gore, pošto ste sada koronaši??? A svi vas zovu i pričaju kako je neko drugi prošao, šta je sve preživeo, ali i ko nije preživeo! I tako ležite, zatvorenih očiju, ne mrdate, ne spavate i nadate se da će nekad proći. Velika je stvar što smo ipak bili funkcionalni. Šta to znači? Pa mogli smo da jedemo, idemo u WC i što je psihološki važno, da se kupamo i tuširamo i na par dana menjamo posteljinu. Uh! To je bilo osveženje. Neki čudan smrdljivi znoj, kao što rekoh, vi se okupate, legnete u čistu posteljinu i onda se opet oznojite k`o čovek. Neponovljivo! Morao sam malo da se našalim. Ja sam morao i da ložim, imamo etažno grejanje u stanu, i hrabrilo me je to što prilikom takvih fizičkih aktivnosti nisam osećao umor. Deca su se uključila u sve kućne poslove i pomagala koliko su mogla i znala. Sve ovo navodim kao pozitivno u čitavoj priči. Bilo je puno ljudi čije su priče bile daleko teže i tragičnije. Ležanje u krevetu po mesec dana. Bez snage, potpuno nepokretni, bez mogućnosti da bilo šta rade. Strašno! Naravno, bilo je i prijatelja koji su se provukli sa beznačajnim, ili skroz bez simptoma. Da li je u pitanju sreća, ili količina virusa kojom se neko zarazi, ja na to nemam odgovor.
Izolacija
Naš karantin je trajao tri nedelje. Počeli smo karantin kao kontakti, a kasnije se produžavao kako se ko razboljevao. Kada živite u stanu karantin je strašno depresivna stvar. Nemate dvorište, ponekad zvirnete kroz prozor… Mislim, teško je kad ste zdravi, kao recimo naša deca. Kad smo se razboleli isto nam je bilo. Bili smo u krevetu, ponekad gledali tužno kroz prozor, ponekad, kad je lep sunčan dan izlazili smo pomalo na terasu. I ne zaboravite, u karantinu, izolaciji, morate da imate nekog ko će vas redovno snabdevati. Pisaću i o tome, ali prvo da vam kažem: IZOLACIJA je jako važna stvar u ovoj epidemiji. Ako ste bili u kontaktu sa zaraženom osobom, ako imate bilo kakave simptome, izolujte se i od svojih ukućana, i ne IZLAZITE NAOPLJE! To je svakako jedan od načina da se smanji obim zaraze. Bolje je da kontakti i bolesni budu izolovani dve nedelje, nego da se ceo grad razboli i svi budu zatvoreni. A postoji realna opasnost da će se to i desiti. Nas je Zavod redovno kontaktirao, bili su ljubazni i kulturni i davali su nam potrebna uputstva. MUP je redovno zvao, čak su nas dva puta i kontrolisali, što je dobro, jer ima puno nedisciplinovanih ljudi. Da se vratim na diskusiju od pre par rečenica. Nemojte da dozvolite sebi da neko mora da vas kontroliše i tužaka, valjda ste dovoljno pametni i svesni da morate ostati u kući! Jeste ili? Službenici MUP-a su bili ljubazni i vrlo korektni. Za boravak u izolaciji, sa malim zakašnjenjem dobili smo i pismena rešenja. Moram reći da sa povećanjem obolelih na dnevnom nivou, ove vrste kontrola nisu baš najbolje funkcionisale, po rečima ljudi u karantinu sa kojima smo se mi čuli. To nije dobro! Nažalost broj ljudi u izolaciji se rapidno povećavao i verovatno nije bio moguće sve to ispratiti.
Život u izolaciji
Tokom izolacije, u doba korone, i kad ste samo kontakti, ali i kad ste bolesni, saznaćete mnoge stvari o sebi i svojoj porodici. (Ovo naravno važi za oženjene ljude kao što sam ja).
– Prvo ćete otkriti svoje psiho-fizičke granice izdržljivosti. Videćete od kakvog ste materijala zaista napravljeni i kako ćete se ponašati u ovim potpuno vanrednim okolnostima, kad između ostalog osećate napad straha i panike zbog bolesti koja vas je napala!
– Drugo, videćete kako zaista funkcionišete kao porodica. Recimo supruga i ja, zbog prirode profesija kojima se bavimo, vrlo malo vremena provodimo zajedno u stanu. Sada smo stalno bili zajedno i izdržali smo! Ustvari bili smo jedno drugom podrška i to je mnogo značilo da lakše prevaziđemo sve krize. Dakle sve međusobne čarke i probleme ostavite za vreme posle korone. Sada budite jedno uz drugo i biće vam lakše. Videćete i kakva su vam deca. Ovo je veliki izazov za njih. Tri nedelje zatvoreni u kući sa oba bolesna roditelja. Naša deca, ne što su naša, nego zaista, su potpuno dorasla ovoj vanrednoj situaciji. Pomagali su oko svih poslova u kući koje supruga i ja nismo mogli da radimo. Odmah su shvatili potrebu da budu dodatno izolovani, tj. i od nas, nosili su maske kad su morali da nam se obrate ili da nas sretnu i redovno brinuli o higijeni u celom stanu. Kod njih, mladih ljudi, verovatno ovo stanje neće ostaviti neke ozbiljne psihičke posledice. Važno je i to, što kad su tu deca, i vi osećate dodatnu odgovornost da budete izdržljivi i hrabri i da im ne stavite do znanja kako se zaista osećate. Humor je tako važan ako imate snage za njega. Mi sa decom imamo takav odnos da se stalno šalimo sa svim i svačim. Tako je bilo i tada i to nas je dodatno bodrilo i osvežavalo. Na kraju krajeva, čak i da se mnogo ružne stvari dese, život ide dalje, zar ne?
– Bez prijatelja nećete opstati. I tada ćete shvatiti, barem mi jesmo, da su prijatelji pravo bogatstvo. Mora neko da vas snabdeva hranom, lekovima, ostalim potrepštinama. Čim se u našem malom mestu pročulo da smo u izolaciji, a kasnije i bolesni, javljali su nam se mnogi prijatelji, kumovi, rođaci i nudili pomoć. Bilo je zaista dirljivo. Najednom shvatite da nije sve tako strašno, ako ste okruženi dobrim ljudima koji nude pomoć u svakom pogledu. Bilo je tu prijatelja koji su nam redovno donosili namirnice, lekove, hranu… Neki su nam donosili spremna jela i ostavljali pred vratima. Često kad smo otvarali pakete i supruga i ja smo bili na granici suza, zaista dirnuti ljudskošću i brigom. Donosli su nam voće, šalili se nama, pokušavali da nas odobrovolje. Ah, u najgorim stvarima u životu ima uvek i po nečeg dobrog. Ovaj odnos naših prijatelja je to dobro na ovom svetu i u ovoj nevolji! Nismo i niste sami na ovom svetu i to nas, između ostalog, čini ljudskim bićima. Hvala svim divnim ljudima, prijateljima, koji su nam pomagali i mislili na nas!
Lekari
Moja supruga je dete iz lekarske kuće. Naši kumovi su lekari. Među našim bliskim prijateljima puno je lekara. To nam je puno pomoglo u ovim okolnostima. Ali bez obzira na prijateljske i rodbinske veze, naša iskustva sa lekarima su bila više nego pozitivna. Da dopunim ovu tvrdnju, sa lekarima i svim ostalim medicinskim osobljem. Njima je sad, ako izuzmemo bolesne sa teškim kliničkim slikama o kojima brinu, najteže. Neću da opisujem u detalje situaciju u kojima se nalaze lekari koji se bore protiv kovida. Mogu da kritikujem sistem, koji ne funkcioniše kako treba! Ali lekari su sada jedina nada bolesnim ljudima. Poštujte to! Učinite sve da njima olakšate, a to ćete učiniti tako što ćete čuvati sebe i druge od zaraze. Počevši od covid ambulante pa nadalje, prema nama su se ophodili kako valja. Naši kumovi lekari su nas stalno bodrili i savetovali šta i kako da radimo. Mnogo nam je to značilo. Naš stariji kum, otac naše kume, inače epidemiolog, je sa svojim iskustvom i znanjem bio oslonac i podrška. Sve su to profesionalci i ljudi od struke! Naš drugi kum i prijatelj, iz našeg grada, nas je redovno pratio kroz kliničku sliku. Pomagao oko svih dilema i problema i još nabavljao namirnice. Po potrebi nas snabdevao i lekovima. Eto, imali smo privilegiju da i u sred noći kad nam nijie dobro imamo koga da pozovemo. Važni i podjednako značajni saveti su bili od kolege supruginog oca, koji je lečio njega, a nama se redovno javljao kada je za to bilo potrebe. Uh, kakvi smo mi srećnici! Sve to nam je puno značilo. Imajte u vidu da smo mi spadali u kategoriju lakših kliničkih slika. Naravno bilo je puno onih koji su prošli daleko bolje od nas. Ima i onih asimptomatskih, koji skoro da ništa nisu osetili. Ali bilo je i onih sa jako teškim klliničkim slikama. Neki su se lečili kod kuće, ali, nažalost, veliki broj je zahtevao bolničko lečenje. E tu je podmuklost ovog virusa. I tu su vam jedina nada lekari. A njima u čitavoj ovoj ludnici treba odmora i snage. Mnogi su se lečeći bolesne i sami razboleli. Mnogi i bolesni i dalje brinu o svojim pacijentima, javljaju se na telefon i daju savete. Naša izabrana lekarka se javljala i dok je bila u izolaciji. Uvek je bila na raspolaganju i sve oko papirologije i terapije rešavala brzo i bez problema! Statistika nam, čini mi se i dalje ide u prilog. Još uvek je procentualno malo bolesnih sa teškim kliničkim slikama i smrtnost, na svu sreću nije velika. Ali ako ne vodimo računa o sebi i drugima, neće imati ko da nas leči. To je suština. I naša obaveza, kao radno sposobnog stanovništva je da štitimo starije, tako što ćemo poštovati sve propisane mere i izbegavati kontakte.
Ne bih dužio više, mislim da je rečeno dovoljno! Mogu kao profesor fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, da završim ovu ispovest sa par saveta? Kako god vi na to reagovali ja ću to ipak da uradim.
Draga saveta: Ili moji saveti
Kada sam razmišljao o mogućoj ideji „prokuživanja” nacije, tj. da je neko pustio da se svi razbolimo i tako pobedimo virus, došao sam, laički, do opasnog zaključka. Mi smo nažalost zdravstveno zapuštena nacija. Neću da ulazim u to zašto je to tako! Pored toga imamo jako loše životne navike. A to možemo razdeliti u: higijenske, navike vezane za ishranu, kao i sklonost ka porocima (prva dva mesta su pušenje i alkohol), samolečenje (beskonačno ispijanje antibiotika i svih drugih medikamenata) i mnoge druge. Da ne pričamo o tome, da smo shodno preživelim događajima, svi psihički labilni. Svako na svoj način, i dobro ne baš svi! S tim u vezi, šta je ono što možemo da učinimo u datim okolnostima. Pa ako ima nečeg dobrog u ovoj priči sa koronom, možda će to biti baš to: da nas strah od bolesti natera da promenimo neke svoje životne navike!!! Počnite odmah, naravno od sebe, a onda širite uticaj na svoje članove porodice, prijatelje…
– Ako pušite prestanite! Ili nemojte to da radite u prisustvu ljudi koji ne puše. Dakle, ako ste izabrali da trujete sebe, poštujte pravo drugih na izbor da udišu čist vazduh i ne pušite na mestima gde to nije dozvoljeno. Ne pušite ni na mestima gde je dozvoljeno a trebalo bi biti zabranjeno.
– Ako pijete za početak smanjite alkohol, a razmislite i o tome da je pravi trenutak da ga izbacite iz svog života.
– Vodite računa o tome šta, kada i koliko jedete. Mada moram priznati, u slučaju da nemate dovoljno saznanja o ovoj temi, morate zatražiti stručnu podršku.
– Dolazimo do suštine: FIZIČKA AKTIVNOST! E tu vas čekam. Da li znate da ako ste u kategoriji od 18 – 64 godina, vama treba 150 – 300 minuta aerobnih vežbi nedeljno. Ili 75 – 150 minuta vežbi snage nedeljno. Naravno prvo vam treba potvrda lekara da ste spososbni za fizičko vežbanje, a onda vam teba konsultacija sa nekim iz moje struke. Ali i bez svega ovoga, svako vežbanje je bolje od ne – vežbanja. Dakle – AKCIJA! I eto jačeg imuniteta, eto zdravlja, eto barijere virusima!
– I još mnogo toga što možete uraditi sa malo napora a da vas ne košta ništa, a sa druge strane vam poboljša i produži život, ali ovde nema mesta da se i tome govori…
– E za sam kraj moram i ovo da vam kažem: OKANITE SE TEORIJA ZAVERE! To je pogrešan put. Verujte nauci i civilizacijskim tekovinama. Ako dotle dođe, a mora doći, ja ću se svakako vakcinisati, kao i moja porodica. U međuvremenu ću nositi masku, paziti svoje starije prijatelje i rođake, i stalno misliti na lekare, koji izgaraju u crvenim zonama i bore se za naše i vaše živote. Pomozimo im, a možemo da im pomognemo!
I za sam kraj, koji bi za mnoge od nas mogao biti novi početak: Ovaj poludeli svet će spasiti ljubav! Prepustite joj se. Mržnja nas je okupirala a to nije dobro! To loše utiče i na imunitet!!! Ostajte mi zdravi i živi i volite sebe, svoje bližnje, prirodu, planetu zemlju. Mislite o tome da će posle nas ovde živeti generacije i generacije naših potomaka…
P.S. Ovo ću da vam šapnem: redovno upražnjavajte sex!
U Rajcu, 7. decembra 2020. godine.
Pripremio: dr Paunović Petar
