DruštvoVestiZaječar info

NEKADA NOVINAR U SLUŽBI GRAĐANA – DANAS JEDAN OD NAJCENJENIJIH ZAJEČARSKIH OBUĆARA

Nekadašnji novinar i urednik mnogobrojnih informativnih emisija Radio-televizije Zaječar Branislav Dervišević Derviš, danas je jedan od najcenjenijih obućara u Zaječaru. Nakon 40 godina rada u svetu novinarstva i rešavanja raznih problema građana kroz najslušanije radijske i najgledanije televizijske emisije, Derviš nije odustao od toga da bude okružen ljudima i rešava njihove probleme, ali već pet godina iz druge oblasti – obućarstva. Kaže da je taj zanat zavoleo, kao što je nekada voleo poziv novinara i da je ponosan što se u teškim vremenima bavi časnim i poštenim poslom.   

“Novinar u službi građana”, “Slušao ga ceo srez”… samo su neki od naslova koji su krasili list „Timok“ pre 13 godina, a u čijim tekstovima je Branislav Dervišević opisan kao novinar koji svoju karijeru nije gradio na ekskluzivnim informacijama, već je radio u službi građana zarad istine. Upravo ga Zaječarci tako i pamte, kao novinara koji se u dugoj karijeri koja broji 40 godina, isključivo bavio životnim problemima građana.

“U Radio Zaječar sam došao spletom raznoraznih okolnosti. Ja sam još kao srednjoškolac bio saradnik lista Timok i tamo sam zavoleo tu pisanu reč, a onda sam kao student konkurisao za Večernje novosti, kada su raspisali konkurs za dopisnika iz Timočke krajine. Tada su postojale dve strane novosti iz Timočke krajine, i ja sam žestoko radio na tome i sve više zavoleo tu pisanu reč, posebno kada sam jedne godine dobio i mesečnu nagradu Večernjih novosti za ekskluzivnost. Naime, slučaj je hteo da sam ja bio očevidac tragedije u Zvezdanu, u Fabrici mernih transformatora. Kada sam prvi javio da se u Zvezdanu, kod Zaječara dogodilo “to i to”, da je bilo “toliko i toliko” mrtvih, nastradalih, Večernje novosti su sutradan imale jedine tu informaciju i zbog toga sam bio nagrađen. Nagrada je bila kao tromesečna plata. E to me je strašno povuklo da se ja tada žestoko bavim pisanjem. Radio sam paralelno taj posao i pisao za tada “Stambene novine”, koje su dobijali svi stanari u Zaječaru”, priseća se Dervišević svojih početaka.

Kako kaže, nije bio nešto posebno oduševljen kada mu je naloženo da počne da radi u Radio Zaječaru. Ipak, vremenom je zavoleo da probleme građana, uglavnom komunalne, rešava putem mikrofona, a poznanstva koja je stekao radeći kao novinar su, kaže, od neprocenjive vrednosti.

“Jednog leta, iz Radio Zaječara je istovremeno otišlo nekoliko novinara, što na neka bolja radna mesta, što na porodiljsko, u vojsku, i ostala su samo dva novinara. Tada sam ja bio predložen, neko me je predložio i meni je samo naređeno, kako se inače kaže “po partijskoj liniji” da od sutra moram da počnem da radim na Radio Zaječaru. Nisam ja to mnogo voleo jer u odnosu na ovaj drugi posao koji je bio neobavezan, opušten, lagan, ovde su već bile nekakve dnevne obaveze. Počeo sam da radim, i u početku sam bio zadužen za stambeno-komunalnu oblast. Postojala je emisija koja je išla mnogo godina iz mesnih zajednica, i kao autor te emisije ja sam obišao sva sela u opštini Zaječar pa i šire, ne jednom, nego po ko zna koliko puta. Tada sam razgovarao sa ljudima o životu na selu, o njihovim mukama, nevoljama problemima… Bila je to zanimljiva emisija. Devedeset i neke godine nismo imali lokalnu televiziju, onda je radio bio sve. Sve što se događalo objavljeno je na radiju. Tada se pojavila potreba za nekom komunalnom hronikom, koja je isto tako išla, doduše jednom nedeljno ali išla, i obrađivali smo sve teme iz stambeno-komunalne oblasti. Ta emisija je sadržala opet probleme građana, obavštavalo se gde se radi, koliko se radi, da bi 90-tih godina ta emisija prerasla u hroniku grada i sela koja je išla svakog dana u 9.00 sati. Dobio sam dva reportera i nije bilo u početku lako. Međutim, malo po malo uhodao sam se da bih u jednom trenutku imao 900 telefonskih brojeva najrazličitijih ljudi u Zaječaru koji su nešto značali za neku oblast. Tako je tih godina, 90 i neke, prema nekim israživanjima, u jednom trenutku ta emisija bila najslušanija emisija, čak je bila slušanija i od najslušanijeg Dnevnika”, kaže Dervišević.

Dok neka lepa sećanja naviru, Bane Dervišević dodaje da je najatraktivnija emisija o kojoj se dugo pričalo, bila ona u kojoj je sa gostima u studiju, i reporterom Dragoslavom Maravićem u helikopteru, sat vremena govorio o generalnom planu Zaječara.

“Posebno bih izdvojio emisiju iz helikoptera koju je realizovao naš SUP. Tada smo sa našim projektantima, urbanistima, u studiju su bili i ljudi iz opštine, govorili o razvoju grada. Razgovarali smo šta se gde radi, šta će se graditi, a imali smo i pitanja slušalaca, koja su davala posebnu draž emisiji”.

Vreme je prolazilo, došla su neka druga vremena, radio se spojio sa televizijom.

“Ja sam tada dobio neke druge obaveze, postao sam urednik takozvanog kontakt programa i radija i televizije, a tu su bile i emisije na televiziji “Moj grad”, “Hronika grada”, bila je i emisija “Subotom uz radio”, priseća se još Derviš.

Ipak “svako vreme nosi svoje breme”, to novo vreme uticalo je na to da Branislav napusti novinarstvo i krene nekim drugim putem, a po odlasku u penziju posvetio se interesantnom hobiju.

“Uoči privatizacije, a godinu dana do penzije, nekoliko mojih kolega i ja smo procenili da je trenutak da odemo iz radija i televizije, i to smo i uradili. Tada je nastala jedna praznina u životu, nastao je period razmišljanja šta, gde, kako… Dogodilo se tada da je i moja supruga ostala bez posla, predloženo je da se otvori tašnerska radnja, jer je to po njenom srednjoškolskom obrazovanju, i ona je otvorila radnju. Ja sam stalno bio sa njom i uz nju, pomagao joj, da bi taj posao koji je bio kao hobi, na kraju zavoleo. Video sam da to nije ništa loše, da je to častan i pošten posao, rešiti neki problem oko tašne, đačke torbe ili putne torbe, obuće i eto tako i dan danas radim taj posao koji sam zavoleo, isto kao što sam nekad voleo poziv novinara. Nisam odustao da budem sa ljudima, svakodnevno sam sa njima u našoj skromnoj radnji”, navodi Derviš.

Međutim, neko kaže “jednom novinar, uvek novinar”, a to potvrđuje i Derviš koji, kako nam je rekao, u srcu nosi novinarski poziv, a da ima 20 godina, ponovo bi, kaže, izabrao taj životni poziv.

“To je lep posao,  posebno u ono vreme. Novinari su svuda gde se nešto događa, i lepo i ružno, stalno u žiži informacija. Ono što daje draž tom pozivu su poznanstva, okruženi ste ljudima. Kada bih sada ponovo birao, ponovo bih birao taj poziv”.

Dervišević je pet godina uspešan zaječarski obućar, brižan suprug 36 godina i otac dvoje dece. Ljubav prema novinarstvu nije uspeo da prenese na svoje sinove jer su se oni odličili za druge životne pozive – jedan je lekar, a drugi  budući profesor engleskog jezika. Ipak, kada sabere i oduzme, ponosan je na sve ono što je uradio u životu, a kako nam je obećao, dok god ga ruke služe, biće u “službi građana” i rešavaće njihove probleme, ali samo one koje se tiču obuće. Novinarstvo kaže ostavlja mlađim generacijama.


Prikaži više

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitajte i ovo
Close
Back to top button
Close