Oblast Timok (dolina Belog Timoka sa okolnim padinama Stare planine i Tupižnice), ne samo na nivou Balkana već i šire, ističe se brojnošću, arhaičnošću i raznovrsnošću kultnih (svetih) mesta (kultni izvori, kultno drveće, sveti gajevi, drveni i kameni zavetni krstovi, crkvišta…), kao i izuzetnim bogatstvom i arhaičnošću običaja i verovanja koji su za njih vezani. Sa ovim svojim osobinama kultna mesta Timoka predstavljaju izuzetno kulturno nasleđe, s obzirom na to da je često reč i o izuzetnim prirodnim objektima (izvori, pojedinačna ili grupisana velika stabla drveća), koji se nalaze i u lepom prirodnom okruženju, predstavljaju i izuzetne prirodne objekte, a time predstavljaju i izuzetan turistički potencijal. Međutim, kultna mesta ovog kraja ne samo da se ne tretiraju kao važno kulturno nasleđe i turistički potencijal, već sa demografskim i svakim drugim propadanjem sela, mnoga od njih su potpuno napuštena, prestalo se posetama i sa održavanjem svetkovina na njima, a neka su i potpuno zapuštena. Ipak, tu i tamo još ima primera održavanja običaja na njima. Jedan od njih je vezan za kultno mesto Svetka Petka u selu Marinovcu, na potesu „Šiljat kamen“, pored samog asfaltnog puta koji vodi ovom selu iz pravca Zaječara, nekoliko stotina metara pre ulaska u selo.
Na ovom mestu, pored samog puta za Marinovac, postoji veliko drvo klena, koje zbog svoje veličine predstavlja i izuzetan spomenik prirode (to je daleko najveće drvo klena koje sam ikada video). Pošto je izuzetno markantno, ovo mesto se po njemu i zove „Kod maklen“. Dugi niz godina ovo drvo se poštuje kao kultno (verovatno ga je upravo ta kultnost sačuvala od sečenja i obezbedila da postigne takvu veličinu). Prema rečima Miodraga Stojanovića iz Marinovca (1949), njega je kao kultni (sveti) objekat ranije poštovala neka „baba Latinka“ iz Marinovca, koja je tu, bez obzira na to što je ono bilo bez ikakvih kultnih obeležja, iz nekog razloga dolazila i palila sveće, a prema njegovom svedočenju u ovo drvo je nekada stavljano i osvećeno „maslo“ (što se obično čini prilikom obilaska litija).
Miodrag Stojanović dalje svedoči da je potom neko vreme ovo mesto kao kultno bilo napušteno, ali je početkom dvehiljaditih godina, po nalogu čuvene „crkvarke“ iz Grlišta, Vukosave Nikić (1923), zvane „Baba Vuka“, koja je bila svojevrsna predvodnica „crkvara“ ovog kraja, tu došao crkvar Miroslav iz Lenovca, pešice preko Gornje Bele Reke, na deblo ovog drveta urezao krst i Miodragu Stojanoviću, koji je tu slučajno naišao, rekao da poruči Rumeni, ženi u čijem imanju se drvo nalazilo (nedaleko je i koliba njenog domaćinstva), da počne tu da slavi zavetinu Sveta Petka (27. oktobar). Od tada je njeno domaćinstvo, na čijem čelu se nalazi njen sin Svetozar Stanković (1956), počelo tu svake godine na ovaj dan da obavlja obred rezanja kolača, koji je uvek praćen i obrednom trpezom.
Ubrzo posle toga sin kazivača Miodraga Stojanovića Veroljub Stojanović (1973) baš na dan Svete Petke imao je tešku nesreću, koju je čudom preživeo, što je, prema običajima ovog kraja bio povod da taj praznik uzme za svoj „obrok“, odnosno da počne da ga proslavlja sa obredom rezanja kolača i kultnom trpezom sa gostima. U početku je zbog rezanja kolača odlazio u manastir Svete Petke u selu Izvor kod Paraćina a trpezu sa gostima priređivao u svojoj kući u Zaječaru, a kasnije je odlučio da obred obavlja u svom selu na kultnom mestu Sveta Petka u Marinovcu, pored drveta klena, zajedno sa svojim komšijom Svetozarom Stankovićem. Od tada se na ovom mestu režu dva kolača, jedan domaćinstva Stanković, a jedan Veroljubov. Kada je lepo vreme, oni posle zajedničkog obreda rezanja kolača organizuju zajedničku kultnu trpezu sa gostima na livadi pored samog svetog drveta, a kada atmosferske prilike to ne dozvoljavaju, organizuju je u jednom od svoja dva domaćinstva.
Ove godine na dan Svete Petke 27. oktobra bio je prelep jesenji sunčani dan, pa su i obred i trpeza zajednički organizovani na livadi pored samog drveta. Posle paljenja sveća od strane svih prisutnih pored cvećem i ikonom Svete Petke okićenog svetog drveta, i posle obreda rezanja jednog pa drugog kolača, koje su uz pomoć ostalih obavili Svetozar, a potom i Veroljub, druženje je do kasnih popodnevnih sati nastavljeno uz prebogatu domaću trpezu, u veoma prijatnoj pozitivnoj atmosferi, u okruženju prelepog prirodnog ambijenta.
dr Dejan Krstić
