Lozanka Đorđević (66) poreklom iz zaječarskog sela Selačka, nakon boravka i rada u Nišu, odlučila je da se vrati u svoj rodni kraj i posveti seoskom domaćinstvu. Okružena prirodom i tišinom, Lozanka uživa u svemu onome što joj život u gradu nije pružio, a društvo u tome joj pravi njen najbolji prijatelj – pas Aga, sa kojim se, kako kaže, odlično razume. Kada se ne bavi povrtarstvom i kućnim poslovima, Lozanka čita, izrađuje ručne radove i uživa u prirodi.
U domaćinstvu starom više od jednog i po veka, u malom selu između Zaječara i Knjaževca, vrata svog domaćinstva otvorila nam je Lozanka Đorđević (66). Spokoj, nakon gradske vreve, Lozanka je pronašla na svom porodičnom gazdinstvu u Selačkoj, daleko od svega što zagađuje njene misli i narušava njen mir jer, kako kaže, to se ne može kupiti novcem.
„Ovo domaćinstvo po nekakvim spisima koje sam uspela da pronađem i na osnovu nekih priča, datira još iz 1870. godine. U samom domaćinstvu nalazi se i puškarnica, koja je napravljena u vreme čukun-čukuč-čukun dedova, i u takvim prostorijama su se za vreme Turaka sklanjali meštani i štitili. Domaćinstvo za mene ima veliku važnost i dugu tradiciju, pa se prema njemu tako i ophodim, čuvam ono što mi je ostavljeno koliko god sam u mogućnosti“, kaže Lozanka.
Šetajući po prostranom domaćinstvu iz kojeg se vidi samo netaknuta priroda i čuje tišina, Lozanka nam je ukratko ispričala kako je izgledao njen život na jugu zemlje, tačnije u Nišu. Kaže, gradski život je sada daleko iza nje i nikada mu se ne bi vratila.
„Upisala sam zaječarsku Gimnaziju ali je na žalost nisam završila. Udala sam se, ali je taj brak ubrzo propao. Počela sam da radim u Kristalu, bila sam obična radnica, radila sam pet godina, ali se ukazala mogućnost da promenim radno mesto, a i drugi brak je bio na pragu. Suprug je bio ekonomista, kažem bio jer je preminuo, a ja sam se sa njim uklopila jako brzo, pa smo radili zajedno, imali smo privatnu špediciju, na aerodromu u Nišu. Moglo je od toga lepo da se živi, a sreća je bila još veća kada smo dobili devojčicu koja sada radi i živi u Beogradu, i ponosna sam što je završila Poljoprivredni fakultet“, kaže Lozanka.
Lozanka je pre više od dve decenije odlučila da se vrati u svoje rodno selo i tu dočeka duboku starost. Kaže, da se nije pokajala.
„Nisam uspela da ostvarim pravo na penziju, a biće mi teško da ga i ostvarim, tako da živim od socijalne pomoći i svog rada. Imam baštu, odgajam sve, mogu čak i da prodam nešto. Od predaka su mi ostali orasi, tako da se ispomažem i time, branjem, čišćenjem i prodajom oraha. Pitate me kako živim? Pošto živim sama, radim onoliko koliko mogu i koliko sam motivisana. Motiviše me želja za rezultatom. Ono što zasadim, zasejem posle nekog vremena urodi plodom i ja taj plod uberem, to je veliko zadovoljstvo i pomoć jer to ne moram da kupim. Najviše se bavim povrtarstvom, vinograd sam zapostavila jer je dosta star i tu se nisam snašla. Slab sam voćar i vinogradar, ali sam dobar povrtar i držim se toga“, kaže naša sagovornica.
Kada se ne bavi povrtarstvom i kućnim poslovima, Lozanka čita knjige, ali i izrađuje ručne radove.
„Imam razna interesovanja, često čitam, radim ručne radove i poklanjam pažnju sebi i svojoj ličnoj nezi. Morate uvek da radite na sebi, ne smete to da zapostavljate. I rad je jako važan. Ja sam bolesna, ne mogu da pešačim mnogo, zamaram se, ali radim sve što mogu i zaista mi prija“, ističe Lozanka.
U DRUŠTVU PSA AGE ŽIVOT JE LEPŠI, A PROBLEMI LAKŠI
Život na selu često sa sobom nosi i probleme, koji do danas nisu rešeni. Kao što je slučaj sa većinom seoskih sredina i Selačka je selo koje je napušteno, a oni koji nisu napustili svoju dedovinu, uglavnom su prepušteni sami sebi.
„Selo je napušteno, putevi su loši, imali smo problem kada je izbio požar u selu, da vatrogasno vozilo nije moglo da prođe. A šta je najteže? Čovek treba da napravi život da mu ništa nije teško ali…. postoji to „ali“… Možda ta nabavka je otežana jer nemamo prodavnicu, ali i to se reguliše nekako. Često pozovem taksiste, oni mi nabave u gradu šta treba, dovezu, platim i eto, tako se i snađem“, priča nam Lozanka.
Našoj sagovornici društvo u životu kakav je sama odabrala, pravi pas Aga. Svojim nestašlucima ume da je razljuti, ali kako kaže, odlično se slažu.
„Moj najbolji drug je pas, gospodin Aga. Znate, nikada ne bih menjala ovo selo za grad. Ja sam po poreklu i ubeđenju seljanka, ja ako ujutru ustanem i ne nagazim travu, i ako ne skoči moj pas, to nije početak dana. Slobodni smo moj pas i ja, nema ograničenja za nas. Grad nikada nisam volela. I u Nišu sam živela na periferiji. Ovde se sjajno osećam sa svojim psom, a imam komšinicu sa kojom povremeno pijemo kafu. Ja sam u nekim godinama, kada mi posle svih bura i oluja koje sam preživela, ovakav mir odgovora“, kaže Lozanka i završava priču porukom:
„Mir nema cenu. Biti u miru sa sobom, najbolja je stvar koju možemo da uradimo za sebe. Moj mir su ova priroda koja me okružuje, moje domaćinstvo i moj prijatelj Aga i to neću menjati ni za šta na svetu. Ovde ću dočekati duboku starost i kraj moje životne priče“.
Žene žive i na selu – Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.