Čitaonica sajta alekmed.rs i Rajačka škola zdravlja (dr Petar Paunović) osmislili su Leksikon zdravstvene kulture Timočke krajine, kako bi se čitaoci bolje upoznali sa zdravstvenom kulturom ovog regiona, kako bi doprineli čuvanju kulturne baštine u toj oblasti, kako bi se definisalo zdravlje i odnos stanovništva prema životu i zdravlju, pojam zdravstvene kulture, ali i kako bi se doprinelo zdravstvenom prosvećivanju i zdravstvenom napretku uopšte.
Zdravstvena kultura može se posmatrati kao način ponašanja ljudi radi zadovoljenja potreba u vezi sa zdravljem i kočenja negativnih nagona i ponašanja koja štete zdravlju.
Zbog svoje složenosti i integrativne funkcije ideje o zdravlju kao o pozitivnom svrsishodnom ponašanju stanovništva, zdravstvena kultura predstavlja sistem verovanja, stavova, tradicije, morala, religijskih uverenja, sujeverje i svakodnevnog ponašanja u vezi sa zdravljem. Kao takav sistem, otvorena je za promene u zavisnosti od promena u društvu i opšte prosvećenosti stanovništva. Istovremeno treba imati u vidu da je zdravstvena kultura proizvod čoveka, njegovih reakcija na okolinu i određenog ponašanja.
Imajući u vidu prethodne napomene, kako navode idejni tvorci Leksikona, leksikon se bavi svim onim što su ljudi činili i čine u vezi sa očuvanjem i unapređenjem zdravlja, lečenja i borbe protiv smrti na području Timočke krajine. Pod tim se podrazumevaju ideje o zdravlju, stavovi i ponašanje, vrednosti, moral, običaji, sujeverje i nadrilekarstvo, institucije i ustanove koje se bave životom i zdravljem, zdravstvena politika, organizacija i rad zdravstvene službe i zdravstvenog osiguranja i odnos pojedinca i zajednice prema životu i zdravlju – u prošlosti i danas.
Na „Leksikonu zdravstvene kulture Timočke krajine“ rade istoričari, etnolozi, antropolozi, medicinari, sociolozi i drugi stručnjaci koji se bave životom i zdravljem stanovništva. Podaci koji su korišćeni u izradi leksikona prikupljani su iz dokumenata lokalnih i državnih arhiva, novina, video i filmskih zapisa, zbornika radova, „Razvitka“, Arhivskog nasleđa, „Baštenika“, „Timočkog medicinskog glasnika“, GEM-a, monografija zdravstvenih ustanova, monografija sela na području Timočke krajine i iz drugih izvora i literature.
Evo i prvog teksta:
Atanacković P. Svetislav, negotinski lekar
I
U okviru programa Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva u Beogradu pod nazivom „Veliki doktor – u malom mestu“ Rajačka škola zdravlja je pripremila članak o dr Svetislavu P. Atanackoviću. Deo života Atanacković je proveo u Negotinu, a zahvaljujući redu, predanosti, požrtvovanju i humanosti koje je ispoljavao u svom radu može biti svetao primer drugim lekarima. Program koji je pomenut ima veliki značaj za istoriju medicine jer će sačuvati od zaborava rad pojedinih doktora medicine na našem području. Pitanje kriterijuma na osnovu kojih bi se lekari sa takvim biografijama mogli svrstati u velike doktore u malim mestima je veoma značajno. Te kriterijume u najvećoj meri definiše narod. Onaj doktor koji po mišljenju naroda predstavlja narodnog lekara, koji se u svome radu vodi etičkom normom, koga su i deca, i mladi, i odrasli, i stari upamtili po dobru i koji je bio rado viđen na javnom mestu i lepo priman u svakoj kući mogao bi biti veliki doktor – u malom mestu. Takav je bio Svetislav P. Atanacković, negotinski lekar.
II
Iz podataka u Registru-imeniku lekara na području negotinskog sreza za 1945. godinu može se saznati da je dr Svetislav Atanacković rođen 3. maja 1895. godine u selu Mozgovo u aleksinačkom srezu. Bio je Srbin pravoslavne vere, oženjen, imao je jedno dete, u vreme beleženja podataka staro 16 godina. Medicinski fakultet je završio u Parizu 1924. godine. Pravo za bavljenje lekarskom praksom stekao je 1925. godine. Specijalizaciju iz malariologije završio je1928. godine, takođe u Parizu. Služio se francuskim i italijanskim jezikom. Od kapitulacije Jugoslavije pa do oslobođenja jedno vreme je proveo u zarobljeništvu, a zatim kao izbeglica dolazi u Negotin, gde radi kao lekar opšte prakse, privatno lečeći sirotinju i izbeglice, besplatno.
Dr Atanacković je po dolasku u Negotin postavljen za upravnika Doma narodnog zdravlja u Negotinu, 11. jula 1942. godine (2). Kako se sve više poklanjala pažnja pojavi tuberkuloze, dr Atanacković, lekar sa specijalizacijom iz preventivne grane medicine, postavljen je za šefa odeljenja za suzbijanje tuberkuloze. Uskoro, 15 jula 1942. godine, Dom narodnog zdravlja je pretvoren u Zdravstvenu stanicu, koja je postala istureni deo Doma narodnog zdravlja u Zaječaru. Upravnik te zdravstvene stanice postao je dr Svetislav P. Atanacković. U to vreme postojale su i zdravstvene ustanove koje su se bavile zaštitom stanovništva od besnila, koje se moglo preneti sa besnih pasa i drugih životinja koje mogu oboleti od besnila. Antirabična stanica u Negotinu koja je vodila borbu protiv besnila, bila je u okviru Okružne bolnice, a 11. avgusta 1942. godine pripojena je Zdravstvenoj stanici. Samim tim, borba protiv besnila postala je obaveza dr Svetislava P. Atanackovića.
III
Zdravstvenoj stanici u Negotinu 8. decembra 1943. godine stigao je zahtev u kojem je traženo da se dr Svetislav P. Atanacković izjasni da li je saglasan sa premeštajem u Higijenski zavod u Niš, u kojem se ukazala potreba za jednim bakteriologom. Nuđeno mu je da, ako prihvati da ode u Niš da radi, u toj ustanovi i stanuje.
Iz odgovora dr Atanackovića može se zaključiti da je bio veoma skroman i kao lekar i kao čovek i saznati u kakvim je uslovima živeo i radio kao izbeglica u Negotinu.
Njegov pisani odgovor ovako je glasio:
„U vezi akta Zavoda od 8.ov.meseca, dajem sledeću izjavu: u sadašnjem trenutku, mi je nemoguće da prihvatim predlog Zavoda u Nišu da budem premešten na službu u Higijenski zavod iz sledećih razloga: službeni razlozi: ovo je novouspostavljena stanica i njen rad je tek u razvitku, naročito u pogledu ispitivanja i suzbijanja malarije. Pa je i ovde potreban stručnjak na tom polju, kako bi se postigli željeni rezultati. Ako bi se ukazala povremena potreba za radom na polju malarije, bilo u samom Zavodu bilo na terenu, rado se ispostavljam na raspolaganje da taj posao obavim po potrebama Zavoda. Lični razlozi: Kao izbeglica iz Strumice i bivši zarobljenik izgubio sam svu imovinu i nisam uspeo ništa od stvari, tako da sada, kako ja tako i moja porodica, spavamo na pozajmljenoj postelji i služimo se i drugim stvarima koje smo pozajmili, te bi premeštanjem bio lišen svega toga i bilo bi nemoguće naći druge u sadašnjim prilikama. Pored toga, ovde sam nešto nabavio od namirnica do kojih dolazim lakše do snabdevanja s obzirom na stečena poznanstva, te sa ovom sadašnjom platom i ovako, jedva izlazim na kraj.
S toga se moli Zavod da ovo pitanje premeštaja za sad obustavi dok se prilike ne poprave i kada budem u mogućnosti ja ću obavestiti Zavod o tome.
18. XII 1943. dr Sv. P. Atanacković“
Dr Atanacković je ostao u Negotinu do kraja Drugog svetskog rata i posle njegovog svršetka. Nakon rata je radio veoma predano i odgovorno, boreći se protiv malarije, pegavca, vašljivosti i epidemija drugih zaraznih bolesti.
IV
Posle oslobođenja je radio kao sanitetski referent Sreskog narodnog odbora i saobraćajni lekar na železnici. Najveći svoga života i stručne karijere posvetio je preventivno-medicinskim aktivnostima na području Negotinske Krajine. Ostvarujući odličnu stručnu saradnju sa dr Mićom Mićovićem, bakteriologom u Zaječaru, sa kojim je delio sudbinu izbeglice iz Makedonije, osnovao je 1956. godine Higijenski zavod u Negotinu. Time je borba protiv zaraznih bolesti na području Krajine i Ključa postala mnogo odgovornija i efikasnija.
Ono što je radio kao lekar oslikava kako njegove stručne sposobnosti, tako i zdravstvene prilike i političku situaciju na području negotinskog sreza. Posle rata je trebalo uspostaviti saradnju naroda i vojske sa zdravstvenim ustanovama, koja je bila od odsudnog značaja za uspeh borbe protiv veoma složenog zdravstvenog problema – pegavca. Dr Atanacković se uhvatio ukoštac sa vašljivošću i pegavcem, tesno sarađujući sa svima koji su u toj borbi učestvovali. Davao je stručna uputstva i prosvećivao narod kako na selu, tako i u gradu, nastojeći da se uspostavi kontrola nad vašljivošću, posebno kada se radi o licima koja su dolazila iz vojske iz Bosne i Hercegovine. Sarađivao je sa Crvenim krstom organizujući sanitetske tečajeve, sprovodeći jaku zdravstvenu propagandu na selu i u gradu. Godine 1945. predvodio je četiri sanitetske ekipe koje su pregledale 17.000 lica na vašljivost, među kojima je otkriveno 15.600 vašljivih. Organizovao je uništavanje vaši depedikulacijom.
Istovremeno se pojavila i šuga. Tada je dr Atanacković organizovao rad Antiskabinozne stanice u Negotinu.
U Negotinu je 1946. godine formirana Antimalarična stanica, čiji su rad podržavale Ujedinjene nacije, pomažući novčano i doniranjem opreme. Jedan od važnih činilaca za razvoj malarije i njeno održavanje na tom području bio je Negotinski rit, močvara koja je vekovima okruživala Negotin, leglo komaraca. Kao rukovodilac Antimalarične stanice, dr Atanacković je nastojao da reši to pitanje kako zaprašivanjem DDD-em, tako i formiranjem takozvanog zelenog pojasa oko Negotina, od kanadskih topola. Pojas je imao dve funkcije: da štiti Negotin od jakog vetra i da smanjuje nivo podzemnih voda i zajedno sa melioracijom suši tle.
V
Dr Atanacković je 1953. godine postavljen za upravnika Doma narodnog zdravlja u Negotinu, a 1954. je završio specijalizaciju iz higijene. Nakon toga je mogao potpuno da se preda preventivno-medicinskim aktivnostima na području Negotinske Krajine.
U to vreme jedno od važnih pitanja bilo je pitanje higijene u gradu. Zato je obilazio lokale, javne zgrade i pijace, davao uputstva i zalagao se na rešavanju osnovnih higijenskih problema. Tada su započete akcije obilaska domaćinstava na selu, gde su pokrenute akcije rešavanja higijenskih problema i poboljšanja higijenskih prilika.
Kako je još uvek postojala privatna lekarska praksa, dr Atanacković se angažovao da obezbedi dovoljnu količinu lekova i sanitetskog materijala za rad narodnih zdravstvenih ambulanti u kojima je narod besplatno lečen. Kako nije bilo dovoljno lekara, dr Atanasković je obilazio sela i radio u njima kao lekar Sreskog narodnog odbora.
Od 1956, pa sve do njegovog zatvaranja 1960. godine dr Atanacković je radio kao upravnik Higijenskog zavoda u Negotinu. Jedna od najvažnijih aktivnosti Higijenskog zavoda u Negotinu bila je vakcinacija dece protiv zaraznih bolesti. Velika zasluga dr Atanackovića je bila što je 1958. godine uspeo da značajno poboljša obuhvat vakcinacijama dece, posebno na seoskom području.
Te godine je učinjen ozbiljan pokušaj da se pitanje obavezne vakcinacije dece protiv zaraznih bolesti reši. Sarađujući sa zdravstvenim ustanovama u Donjem Milanovcu i Kladovu, dr Atanacković je postigao da obuhvat vakcinisane dece bude „iznad predviđenog“.
VI
Dr Atanacković je uspostavio dobru saradnju sa Higijenskim zavodom u Zaječaru, posebno kada je reč o borbi protiv endemskog sifilisa, malarije i tuberkuloze. Unapredio je laboratorijsku dijagnostiku. Zahvaljujući toj saradnji, u 1958. godini su izvršene 21.374 bakteriološke i hemijske analize. Sreća za narod Negotinske Krajine bilo je to što su tih godina na njenom području radila dva najveća preventivca − dr Svetislav Atanacković, upravnik Higijenskog zavoda u Negotinu, i dr Mićo Mićović, bakteriolog, upravnik Higijenskog zavoda u Zaječaru.
VII
Sredinom 20. veka dr Svetislav P. Atanacković je bio jedan od najpoznatijih i najpopularnijih lekara Negotinske Krajine. Važio je za velikog stručnjaka, humanistu, rukovodioca i organizatora mnogih preventivnih akcija i aktivnosti. Posvećen borbi protiv zaraznih bolesti, smatra se prvim epidemiologom ovog područja.
Izvori:
1. Dr Petar Paunović, „Knjiga o Zavodu“, Beograd: Univerzitet Megatrend, 2006.
2. Istorijski arhiv Niš, Fond „Higijenski zavod“, kutija broj 2, 15. novembar 1942.
Na slici: kišni dan u starom Negotinu
