Da li se sećate kako smo nekada putovali? Da li se sećate svih tih divnih dana kada su putovanja trajala satima, a poneka čak i danima? Kada je saobraćaj bio spor, a mi imali podosta vremena. Ili nismo, ali se drugačije nije moglo. Izdvoji se taj dan za put – i to je to. Bez nerviranja i žurbe. I stizalo se uvek tamo gde se i pošlo. Malo sporije, ali sigurno.
Tih davnih godina putovalo se ređe nego danas. Ali to nije značilo da se putovalo i sa manje duše. Upravo je taj put i značio sreću onima koji su je znali iskoristiti. Da li se išlo vozom od Zaječara do Beograda, do Majdanpeka ili Prahova, da li se klatilo do Niša ili putovalo do Bora, bilo je svejedno – samo da je ekipa bila na okupu.
Putovanja su vremenom bili pravi podvizi. Nekada se išlo pešice, zatim na konjima ili drugim životinjama, a tek kasnije i na prevoznim sredstvima sa četiri točka. Ostalo je zapisano da u Srbiji u prvoj polovini 19. veka pravih kola za putovanje zapravo nije ni bilo, ili ih je bilo vrlo malo. Ona su bila najčešće volovska i viđana su samo na putevima na kojima su mogla proći. Na njima su tovarene samo najosnovnije stvari, osobito one koje je na konjima bilo teško natovariti. Na volovskim kolima vozile su se u to vreme i veoma važne gospođe, kao što su tada bile kneginja Ljubica, žena kneza Miloša Obrenovića i gospođa Tomanija, žena Jevrema Obrenovića.
Putovanje kroz krajeve istočne Srbije oduvek je predstavljalo veliki podvig. Kada je prvi put došao u ove krajeve, knez Miloš Obrenović je od Kragujevca preko Kruševca, Aleksinca, Sokobanje i Gurgusovca, zbog rđavih puteva, primitivnih sredstava i načina putovanja, do Zaječara putovao punih 13 dana.
Dugo godina su prašnjavim srpskim kolskim putevima vladale samo zaprege, poštanske kočije i fijakeri. Niko nije ni sanjao da će to vreme i ti prašnjavi putevi izbušeni konjskim kopitama i izbrazdani kolskim tragovima vrlo brzo nestati zauvek.
Sličnost između zaprežnih i prvih motornih kola bila je očigledna. I jedna i druga kola imala su po četiri točka, veliku karoseriju i prednju zaštitnu dasku (preteču šoferšajbne) koja je štitila od prašine. Samo što su umesto motora takva vozila pokretali konji. Bili su to pravi pravcati konjski fijakeri.
Od 1900. godine motorna vozila su sve više ličila na automobile, a sve manje na zaprežna kola. I dalje ih je bilo teško pokrenuti, a još teže njima upravljati, ali je svaka godina donosila neko poboljšanje. Nove ideje i nova dostignuća, doprinela su da automobil vremenom postane sve praktičnija i upotrebljivija korisna ljudska naprava.
Da li se možda sećate svojih slavnih putovanja kolima? Svojih pravih avantura sa četvorotočkašima. Ja se sećam vremena kada se na godišnji odmor i letovanje putovalo fićom sve do Grčke ili Jadrana. Još uvek pamtim priče naših starih kako su oni mogli to da urade, kako su u ta silna vozila na četiri točka tovarili sve što se iz kuće u to vreme moglo poneti, sve što su smatrali da bi bilo potrebno za letovanje i među te silne potrebne i nepotrebne stvari i stvarčice smeštali negde i nas male malecne putnike, zaseli za volan kao na čelo stola na nekoj velikoj slavi, pa vozili neprekidno sve do mora i po dvadeset sati bez pauze. Možda se baš zato taj naš boravak na moru i nazivao „godišnji odmor“, jer se zapravo, nakon takvog i tolikog puta i trebalo odmarati – bar godinu dana.
Da li se možda sećate putovanja vozom, u vreme kada se tim prevoznim sredstvom od Zaječara do Beograda putovalo i više od 6 sati? Da li se sećate, da je skoro po pravilu, dolazilo do nekih radova na pruzi ili drugih zastoja, zbog kojih su vozovi kasnili i po više sati. Da se u to vreme putovalo u vagonima sa drvenim klupama i zaprljanim prozorskim staklima, sa prozorima koji ponekad nisu mogli da se otvore ili bar mi to nismo mogli da uradimo, dok je ispod svakog od njih na zakucanoj metalnoj pločici, na više jezika, pisalo: „Ne naginji se kroz prozor“.
Naravno, u tim istim vozovima postojala je i prva poslovna klasa koja je bila strogo rezervisana za poslovne ljude, dok se običan svet gužvao u zajedničkim kupeima ili hodnicima. A tek putovanje vozom od Zaječara do Niša, kroz tako poznatu i uzbudljivu Svrljišku klisuru. Voz je na nekim mestima toliko brzo išao, da je ladno moglo da se iz njega izađe i da se izbroje svi tuneli. A znate li vi zaista koliko ima tunela na toj pruzi? Ja sam ih bar stotinu puta sve iznova izbrojao. Imao sam podosta vremena.
Za razliku od kamenog doba, danas putevima kao da lete automobili, vozovi i autobusi. Danas svako od nas ima bar po jedan automobil, sa kojim putuje čak i do prve samoposluge.
Svet je dakako postao napredniji, a život sve brži i daleko lepši. A da li je baš tako? Da li možda ne žalite za vremenom kada ste sporije putovali? Ili za društvom sa kojim ste tih istih godina putovali.
dr Miodrag Velojić
U narednom nastavku:
MIGRACIJE STARIH NARODA I ŠTA MI OD TOGA IMAMO