Putovanje kroz krajeve današnje istočne Srbije u prvoj polovini XIX veka predstavljao je svojevrstan podvig. Putovalo se veoma dugo, pešice, na konju ili na teškim kolima u kojima je bilo upregnuto i po nekoliko pari volova. Običnom čoveku u to vreme nije ni padalo na pamet da kreće na dalji put. Sva njegova putovanja svodila su uglavnom samo do susednog naselja.
O tome kako se i koliko putovalo u to vreme nalazimo zanimljive podatke o vremenu putovanja putnika koji su u to vreme putovali od Zapada ka Istoku. Od Beograda do Carigrada putovao se 29 dana, putovanje jednog poslanstva iz Požuna (današnje Bratislave) do Carigrada trajalo je 64 dana, diplomata Pigafeta prevalio je put od Carigrada do Beča za 61 dan, a poslanik Ajnciger je sa svojom pratnjom od Beča do Carigrada putovao puna 56 dana. Po oslobođenju od Turaka i sam Knez Miloš je, prilikom svog boravka u istočnoj Srbiji (1834. godine), od Kragujevca do Zaječara putovao 13 dana.
Putevi su u vreme oslobođenja od Turaka bili skoro neupotrebljivi. Stari rimski i drugi putevi koji su bili građeni za vreme Turske okupacije bili su potpuno zarasli, tako da nigde nije bilo moguće drugačije putovati, nego pešice ili na konju.
U to vreme su u Srbiji postojala samo dva glavna puta kojima se moglo ići i kolima. Prvi je išao od Beograda uz reku Savu do Šapca, pa preko Mačve na reku Drinu i uz Drinu do Zvornika, dok je drugi vodio od Beograda preko Grocke, Smederevske Palanke, Jagodine, Ćuprije i Paraćina sve do Niša. Od Grocke se preko Smedereva i Požarevca moglo putovati i do Golupca ili preko Žagubice i Crnog vrha do većih mesta u istočnoj Srbiji. Ostali putevi bili su tako rđavi ili tako neupotrebljivi ili vodili preko velikih brda i potoka, da je preko njih bilo teško i konja prevesti – a kamo li kolima preći.
Takvo stanje puteva je u vreme podizanja ustanka protiv Turaka bilo povoljno za srpske ustanike jer je sprečavalo Turke da bez prepreka prelaze u unutrašnjost Srbije, ali je posle oslobođenja zemlje za razvoj oslobođene države takvo njihovo stanje bilo nemoguće.
Zbog takvog stanja naredbe o građenju puteva kroz Srbiju od strane Kneza Miloša bile su veoma česte. Tako je on, već 25. aprila 1823. godine, naredio momcima da od Kragujevca do Beograda dobro iskrče put „da kola mogu slobodno proći“. Samo par meseci kasnije, 3. juna te iste 1823. godine, naredio je i da se iskrči put od Kragujevca do Smedereva. Zemljani put od Kragujevca preko Požege za Užice napravljen je nekoliko godina kasnije (1829. godine). U vreme kada je prestao rat između Rusije i Turske (1827. godine) Austrija je organizovala i poštu preko Srbije, koja do tada išla preko Erdelja. Uvidevši koristi od toga Knez Miloš je naredio da se u Srbiji urede stari i naprave još bolji putevi. Tako je zvanično (1828. godine) austrijska pošta počela stalno ići od Beča do Carigrada preko Srbije. Nakon Jedrenskog mira, zaključenog između Rusije i Turske (1829. godine), građenje puteva kroz Srbiju znatno je pojačano.
Putevi koji su u vreme Kneza Miloša bili građeni nazivani su krčenici. I samo ime im je govorilo kakvi su oni bili. Gradio ih je narod kulukom. Izvođeni su nevešto i retko kada su imali zaobilaznice ili obilazili planine, već su iši pravo od jednog mesta ka drugom. Iako su bili nasuti samo zemljom, njima se kada je bilo suvo vreme ipak moglo putovati, a kada je padala kiša od nasutih puteva u pravom smislu te reči nije bilo ni pomena. Sa obe njihove strane nalazila se na nekoliko stotina koraka okrčena šuma, koliko zbog toga da bi se oni brže sušili, toliko i zbog veće sigurnosti putnika.
Putovanje po Srbiji u to vreme bilo je vrlo opasno, koliko zbog divljih životinja toliko i zbog divljih ljudi i hajduka. U celoj zemlji Srbiji bilo je u to vreme puno hajduka. Naredbe koje je sproveo Knez Miloš u toku svoje prve vladavine u velikoj meri su putovanja po Srbiji učinile bezbednijim. Nakon sprovođenja naredbi i uvođenja drastičnih mera i strani putnici su hvalili sigurnost putovanja po Srbiji. Jedan od njih, Boa le Kont, 1834. godine je zabeležio „da nema zemlje u Evropi u kojoj se putuje sa više bezbednosti nego li u Srbiji.“.
Umesto kolima, saobraćaj je na tim istim putevima vršen na konjima, a u brdovitim predelima i na magarcima.
Konje su u to vreme jahali ne samo muškarci, već i žene. Na konjima su putovale i tadašnje poznate ličnosti: Joakim Vujić, Pirh, baron Herder i mnogi drugi. I sam Knez Miloš je tih godina putovao na konju. I njegova pratnja je uvek jahala. Na svojim pohodima kroz istočnu Srbiju i poznati srpski geograf Jovan Cvijić je putovao na konjima.
Konji se u to vreme nisu prezali u kola. U Srbiji su se tada kola malo gde i viđala. Njih zapravo nije ni bilo. Čak su se i na glavnim drumovima ona retko sretala. Najviše se putovalo volovskim kolima. Volovska kola su bila primitivna i napravljena od drveta. Na njima se u to vreme od Beograda do Kragujevca putovalo i po nedelju dana.
Po popisu kućevne stoke u Srbiji (1866. g) u samom Zaječaru se nalazilo: 264 konja, 1.008 goveda, 2.318 svinja, 7.512 ovaca, 601 koza i 133 košnica pčela. Što se tiče prevoznih sredstava u Zaječaru je te iste godine bilo samo 70 konjskih i 310 volovskih kola.
Uviđajući činjenicu kako istočna Srbija može dosta doprineti većem napretku Srbije, Knez Miloš je naredio da se i u njoj urede mnoge saobraćajnice. Najvažniji putni pravci iz zaječarske kotline u periodu od 1833. do 1938. godine bili su na relacijama: Zaječar-Negotin, Zaječar-Požarevac (preko Kotlujevca, Brestovačke banje, Crnog vrha i Žagubice), Zaječar-Donji Milanovac (uz Porečku reku), Zaječar-Knjaževac (preko Vratarnice) i Zaječar-Vidin (preko Vrške čuke). Sve do probijanja puta preko prevoja Čestobrodica (kroz klisuru reke Grze), 1894–1895. godine, put preko Kotlujevca i Crnog vrha bio je i dalje najkraći put iz Zaječara do Žagubice, Požarevca i Beograda.
Samo nekoliko meseci po oslobođenju ovih krajeva (1833. g) knez Miloš je i prvi put iz Kragujevca, preko Kruševca, Aleksinca, Sokobanje i Gurgusovca (Knjaževca) doputovao u Zaječar. Po pisanju Mite Petrovića to svoje putovanje Knez Miloš je izveo veoma pompezno. Narodnu blagajnu su njegovi troškovi (samo putni) koštali 78.395 poreskih groša.
U Zaječaru je Knez Miloš odseo u ravnici bašče Jovanove (na mestu današnje crkvene porte) gde je mnogo vojnika “njegov doček pospremalo”. Za što ugodniji boravak u ovom mestu bile su mu obezbeđene i sve potrebne stvari. Prilikom njihovog boravaka služilo se posebno vino, a od brašna iz Velikog Izvora mesile su se najbolje pogače, dok su se o svemu ostalom brinuli tadašnji seoski kmetovi.
Knez je u to vreme putovao u pratnji garde i jednog broja svojih činovnika. Sama Kneževska garda je bila organizovana po ugledu na tadašnju rusku gardu i u njen sastav su ulazili isključivo sinovi tadašnjih kmetova. Svi gardisti su bili odeveni u uniforme od zelene i plave čoje, a njen komandant je bio gavazibaša Tasa Ivanović Aračlija. Za gardom je išla i muzika, tadašnja Kneževsko-srpska banda, ona ista koja je Kneza pratila krajem septembra i početkom oktobra 1834. godine, kada je od Husein-paše u Bregovu kod Negotina primio sultanovo odlikovanje. I svi članovi Kneževske bande imali su uniforme od čoje. Na čelu bande nalazio se Kneževsko-srpske bande kapelmajstor Jozef Šlezinger, jedan od prvih obrazovanih muzičara u tadašnjoj oslobođenoj Srbiji.
Da bi putovanja bila što ugodnija, pored samih puteva su u to vreme podizane zadužbine, pa je i sam Knez Miloš savetovao da se pored postojećih puteva posade i sadnice oraha “kako bi putnici namernici, koji tuda budu prolazili, našli sebi hladovinu”.
Za svratište putnika pored puteva su najpre pravljeni hanovi, kasnije su ih zamenile mehane, dok su u nekim mestima podizane i krčme i gostionice. A za glasnike i pismonoše u većim mestima podizane su i menzulane. Mnogo takvih menzulana i mehana nalazilo se tih godina i na putevima u okolini Zaječara.
U sledećem nastavku:
Kako je izgledala kurirska služba i gde su se nalazile menzulane i mehane na putevima u okolini Zaječara prvih godina po oslobođenju od Turaka
