Sinoć je Radio Televizija Beograd na prvom programu prikazala film „Širenje epidemije“. Film je emitovan nekoliko dana posle peticije oko 3000 lekara sa zahtevom da se smeni Krizni štab jer nije ispunio očekivanja u vezi kontrole epidemije korona virusa, posebno zbog počinjenog niza grešaka koje su u poslednjih deset dana dovele do razbnuktavanja epidemije. Film počinje kao Dnevnik jednog proleća medicinske sestre koja piše da nikada u životu nije mogla da zamisli da će doživeti takvu epdiemiju i raditi tako nešto.
U vreme kada epdiemija dostiže svoj vrh i kada se svakog dana beleži sve veći broj novozaraženih, sluti se da bi, ako je to vrh, onda je to i početak popravljanja stanja, tako da film predstalja istovremeno tužnu i dramatičnu priču savremenog čoveka koji gubi bitku sa opasnom, smrtonosnom bolesti, ali ima nadu da će sve poći na bolje i da će spas ipak uslediti za nekoliko meseci. To svi priželjkuju, a narod koji je izgubio veru u lekare, nada se da će spas doći od nekuda i na neki način kao što se to događalo u sličnim situacijma u prošlosti. Drugim rečima, film je i katarza posle uloženih ogromnih, nadrealnih napora bolničkih lekara u bolnicama da se savlada KOVID 19 i nagrade koju treba da dobiju u vidu popuštanja epidemije. Film je i slava njima i veštini lečenja, zbog čega je dužnost lekara sveta.
A istovremeno na drugoj strani – pobuna lekara, koji dobiše etiketu – neradnici i kibiceri. Film o kome je reč istovremeno otvara mnoga pitanja savremenog društva u Srbiji, etička, psihološka, ekonomska, politička… I nagoni čoveka koji hoće da se udubi u njegov smisao da zauzme stav i prema jednoj i drugoj pojavi: prema uspehu lečenja koji se u najvećoj meri pripisuje političarima i buntu protiv Kriznog šataba koji se opredelio za defanzivu u borbi protiv epidemije ubeđen da se borba sa KOVIDOM 19 i pobeda nad njim mora završiti u bolnici – lečenjem obolelih.
Doktor Kon, glavni epidemiolog se o tome izjasnio, kada je u filmu izjavio DA JE GLAVNI CILJ KRIZNOG ŠTABA DA SPASAVA ŽIVOTE. Profesor doktor Tepavčević je izjavila da se nalazimo u jednom prelomnom trenutku i da je sad najvažnija PREVENTIVA: TESTIRANJE, IZOLACIJA I LEČENJE. NE SPOMENUŠE I ČUVANJE ZDRAVIH DA NE OBOLE. LEČENJE KAO BORBA PROTIV BOLESTI I SMRTI, BITNO SE RAZLIKUJE OD BORBE ZA ZDRAVLJE. PRVA, SE VODI I DOBIJA U BOLNICI, DRUGA U ZAJEDNICI. DRUGA DAJE VEĆE ŠANSE NA USPEH I POBEDU NAD BOLESTI I SMRTI, što je narod iskazao u svojoj poslovici: „BOLJE JE SPREČITI, NEGO LEČITI“! I jeftinije, bezbolnije, i korisnije.
Jedan interesantan detalj iz ovog filma je da su EPIDEMIOLOZI DOKTOR KON I PROFESOR DOKTOR TIODOROVIĆ NA KRAJU – ZAPLAKALI. Da, baš su suze tekle i oni su ih, da bi potvrdili da zaista plaču – brisali. Pažljiviji gledalac filma pokušao bi da odgonetne zašto epidemiolozi plaču.
Da li zato, što u filmu niko ne pomenu onu narodnu da JE BOLJE SPREČITI NEGO LEČITI, i šta bi to značilo i u kojoj meri bi bilo moguće kada nemamo ni lek ni vakcinu, ili, zato što se u filmu ne pomenu i ne pokaza nijedan drugi epdiemiolog iz brojnih (oko 26) Zavoda za javno zdravlje u Srbiji i četiri Instituta i rad njihovih terenskih ekipa, koje bi otkrivale zaražene i njihove kontakte i upućivale ih ka daljim nivoima postupaka u vezi sprečavanja širenja epidemije, da li zbog svoje sudbine savetodavaca- vlastodržaca čiji se saveti ne poštuju i aminovanja njihovih predloga za suzbijanje epidemije, da li zbog grešaka u vođenju epidemije ne poštujući principe Vogralikovog lanca, da li su njihove suze opomena da se dalje tako ne radi…
Bilo kako bilo, kada narod strada od zaraze, boluje, pati i umire – epdiemiolozi plaču.
U Rajcu, 28. jula 2020. godine,
Pripremio: dr Petar Pauović /Rajačka naodna škola zdravlja