Porodića Jovanović iz Beograda, pre skoro tri decenije kupila je jedno parče zemlje u zaječarskom selu Mali Izvor. U početku su samo želeli da dolaze tu radi odmora, ali kako su vremenom kupovali parče po parče zemlje, rodila se želja da u tom selu i žive. To su i učinili. Danas je njihovo domaćinstvo prostrano, sa nekoliko okućnica, a članove porodice, koji su prepuni ideja i dobre vizije, okružuju autohtone vrste živine, zasadi oraha i šipurka. Vrat kuće, idejni tvorac ovakvog domaćinstva, majka Lidija Jovanović (61), nadarenim rukama stvara unikatne prekrivače, dok ćerka Jelisaveta (30), inače diplomirani bibliotekar, čita bajke za decu i plasira ih, za sada, putem društvenih mreža.
I dok se neki olako ili zbog nekog dubljeg razloga odriču svoje dedovine i odlaze u neke velike i lepe gradove, za porodicu Jovanović koja se iz Beograda, pre skoro 30 godina doselila u selo Mali Izvor, parče zemlje je dragocenost, a prostranstvo sela i čistota vazduha izvor života i energije. Prvo parče zemlje, Jovanovići su kupili sa idejom da povremeno dolaze i odmaraju na selu, ali se ubrzo ta ideja promenila.
„1993. godine smo mi kupili prvo parče zemlje i jednu staru kuću i počeli smo polako da kupujemo parče po parče zemlje, tako smo se širili i sada imamo oko 5 hektara dvorišta. Mali Izvor smo izabrali zato što je to jedino selo gde smo mi povremeno dolazili jer je moj teča iz ovog mesta. Nekako nam je bilo blisko da ovde budemo. Prvo su moji roditelji napravili ovde vikend kuću, onda smo dolazili, a evo sada ovde i živimo. Kad smo došli imali smo ideju da proizvodimo neko voće. Ono što je bilo nama interesantno, a gledali smo i šta raste u okruženju, uvideli smo da su orasi najzastupljeniji, a traju jako dugo. Orah je voćka koju ne morate da prodate odmah kada uberete, ne može niko da vas ucenjuje cenom ili da vam propadne jer ga niste isporučili na vreme i to nam je bilo primarno, sadnja oraha. To smo uradili, zasadili smo čendler orah. Takođe, šipurak je biljka koja raste u okruženju, i to nam je ideja u poslednje dve godine da se detaljnije bavimo šipurkom“, kaže šezdesetjednogodišnja Lidija Jovanović.
Nije prošlo mnogo vremena od doseljenja kada su Jovanovići počeli da čuvaju stado koza i registrovali poljoprivredno gazdinstvo za seoski turizam. Često je bilo i gostiju koji bi samo zakucali na vrata tražeći da prenoće.
„Sećam se imala sam stajling za štalu, izlazim napolje sa koficama i staju dva motocikla. Pitaju me dva bračna para, skoro u penziji, da li mogu da prenoće. Zbunila sam se jer se nisu najavili. Ali, prihvatila sam jer su došli čak iz Slovenije, rešili su da odu do Novog Korita jer je neko od njih tu služio vojsku i čuli su da mogu kod nas da prenoće. I dan danas se čujemo sa tim ljudima“, sa puno sete priseća se Lidija.
Stada koza više nema, jer su Jovnonovići trenutno brojčano manje, zbog odlaska Lidijinog supruga u Ameriku, na privremeni rad, ali je zato na imanju autohtona sorta banatskog golišijana.
BLAGO NARODNOG STVARALAŠTVA
Lidija se još od malih nogu latila igle i konca. Od bake je imala što šta da nauči, a sada je vlasnica unikatnih ručnih radova.
„Heklam od kad znam za sebe, baka me je od najranijih dana usmeravala na ručne radove. Učila sam od svega po nešto, učila sam da šijem, heklam, štrikam, vezem, i sve to znam ali najbolje se snalazim u heklanju, to me opušta i smiruje i svakom bih to preporučila. Imam ideju da napravim školu heklanja za mlade i stare. Svako slobodno vreme mi je za heklanje, uveče čitam knjige, ali tokom dana, kad god mogu heklam. Najviše heklam prekrivače od pamuka, vune, lana, jedan se radi i po tri meseca“, kaže Lidija.
ZEMLJA UMESTO ASFALTA, PROSTRANSTVO UMESTO ŽIVOTA U STANU
Iako se rodila u Zaječaru, živela u Knjaževcu, Boru, Beogradu, Nemačkoj, Lidija je svoj mir pronašla u malom zaječarkom selu. Kaže, da ga nikada ne bi menjala za gradske ulice.
„Živela sam u Beogradu jer sam tamo otišla na studije, upisala sam Šumarski fakultet, tačnije pejzažnu arhitektruru, ali ga nisam završila. Udala sam se. Radila sam dugo kao poslovni sekretar u Beogradu, u jednoj firmi, 2000. godine otvorila sam firmu za proizvodnju posteljina u Knjaževcu koja je nosila naziv „Zeleni zec“ i nakon svih tih iskustava, malih i velikih gradova, mir sam pronašla na ovom parčetu zemlje“, ističe Lidija i dodaje:
„Ne bih se vratila nikad u grad. Kad pogledam kroz prozor vidim širinu, a kamoli kad izađem napolje. Moja misija je da deci stvorim njihovo utočiše ovde, ali ih ne sputavam da idu svojim putem za koji misle da je dobar za njih. Ja bih volela da su svi ovde i da radimo na ovoj zemlji. Jedina stvar koja će preživeti ikada je hrana. Moći ćemo i bez litijuma, bez svega, ali bez hrane ne možemo. Zbog toga su mi planovi da se ovo domaćinstvo širi, sređuje, da se posvetimo, između ostalog, orasima, šipurku i to je ono što želim da ostavim deci i svojim unucima“.
JELISAVETINA TEGLA MAŠTE
Lidijina ćerka, tridesetogodišnja Jelisaveta, diplomirani bibliotekar, odlučila je da se nakon završenih studija u Somboru, sa svojim budućim suprugom doseli u Mali Izvor. Ona, kao i mama Lidija, ima velike planove koje će, nada se, uskoro ostvariti. Počela je od „Jelisavetine tegle mašte“.
„Nakon što sam završila master na fakultetu, došla sam ovde. Mama je spomenula, zajedno sa ujakom, kako bi bilo zanimljivo da deci čitam bajke. Ja sam se razmišljala, ali nisam mogla sebe da zamislim da se snimam. Onda smo snimili jednu bajku, ali u audio formi, snimili smo od Desanke Maksimović „Slikarka zima“ i kada smo svi preslušali, nije delovalo loše. Onda smo razmišljali kako da se zove podkast i došli na ideju „Jelisavetina tegla mašte“ i tako sam ja maja meseca objavila svoju prvu priču, na fejsbuk stranici koja tako i nosi naziv. Trudim se da dva puta nedeljno izbacim jednu priču za predškolski i školski uzrast i da mališani uživaju u tome“, ispričala nam je naša sagovornica.
Iako joj je prvobitni san bio da radi u biblioteci, Jelisaveta je puna i mnogih drugih ideja, koje se odnose kako na njenu struku, tako i na domaćinstvo.
„U planu imam da od početka sledeće godine otvorim privatnu firmu, da napravim svoj sajt, planiram neke radionice sa decom, ali tu su i radovi na heklanju. Želja mi je da radim u biblioteci, ali sam shvatila da su sva ta vrata, bar do sada, zatvorena, sada sam na stručnoj praksi u Medicinskoj školi, jedva sam pronašla školu koja bi me primila na praski, a kamoli ovako da se zaposlim u struci“, ističe Jelisaveta.
Iako je prava retkost da mladi ljudi iz velikih gradova dođu u selo, Jelisaveta prkosi statistici. Smatra da život na selu može biti veoma lep.
„Mama i tata su dosta toga radili ovde i kupili, imala sam svest o tome da stariji i mlađi brat nemaju želju da žive i rade ovde, bar za sada, a ja sam želela da doprinesem zajedno sa svojim budućim suprugom ovom domaćinstvu. On, koji je rodom iz Vojvodine, radi preko interneta, tako da nije bilo problema da dođe ovde, bavi se biciklizmom, a ovo tlo mu je pogodno i za to, i kaže da mu je ovde prelepo“.
Porodica Jovanović jedna je od retkih koja se odlučila da život u gradu zameni seoskim životom, da kancelariju zameni radom sa živinom, i da asfalt zameni neuređenim putevima. Ipak, Jovanovići se nadaju da će se san jednog dana i ostavariti – da njihovo seosko domaćinstvo izgleda baš kao u bajkama koje Jelisaveta pripoveda u svojoj „tegli mašte“.
Žene žive i na selu – Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
