Aleksandar Petrović, infektolog u zaječarskom Zdravstvenom centru, do pre nekoliko meseci vodio je životnu bitku, iz koje je na svu sreću, izašao kao pobednik. Doktor koji je malo nakon proglašenja pandemije korona virusa bio u prvim redovima fronta, u borbi protiv tog nevidljivog neprijatelja, ne samo u svom rodnom gradu, već i u Beogradu i Nišu, i sam je prošao kroz, kako nam je rekao, pakao, dok se nije u potpunosti oporavio i vratio normalnom životu. Kaže, taj period će i kao lekar i kao pacijent, pamtiti do kraja života.
-Shvatili smo u jednom trenutku da je reč o novoj bolesti o kojoj mi nemamo neke informacije, niti saznanja, a sve što smo učili o tim virusima na fakultetu, bilo je da izazivaju blage prehlade, groznice, obično koje se javljaju tokom jeseni i zimskih meseci. U početku je sve to bilo daleko, tamo u nekoj drugoj državi i nekako smo mislili da neće to kod nas. Sa početkom prvih slučajeva u našoj zemlji, početkom marta prošle godine, shvatili smo da je vrag odneo šalu i da ćemo i mi imati jedan veliki problem sa jednom od najvećih pošasti 21. veka. U tom trenutku strah je počeo da biva sve veći, jer nemate nikakva saznanja o virusu. Prvi pacijent koji se javio kod nas, početkom marta, bio je Zaječarac koji se inficirao korona virusom u Nišu. Kada je broj pacijenata počeo rapidno da raste, stigle su i smernice, kako da izolujemo pacijenta, kako mi da se ponašamo, a stigla je i prva oprema. Bili smo već tada svesni da se pojavila jedna ozbiljna, opaka bolest koja će vladati i koja će biti dugo prisutna, ovako svoju priču počinje Dr Aleksandar Petrović, infektolog zaječarskog Zdravstvenog centra, koji je nakon proglašenja vanrednog stanja u Srbiji dobio poziv za odlazak u Beograd, tamo gde je situacija polako postajala sve ozbiljnija.
Kako kaže, nije oklevao, spakovao je stvari i uputio se u prestonicu kako bi pružio pomoć obolelima i pomogao svojim kolegama.
-Prvi lekar koji je iz Zaječara otišao bio sam ja i to na predlog profesora doktora Gorana Stevanovića, direktora Infektivne klinike u Beogradu. Dobio sam poziv, spremio sam se i otišao. Bio sam dve nedelje na Infektivnoj klinici. Mogu da kažem da smo u tom trenutku, svi mi koji smo radili kao jedan tim, bili u strahu. Možete da zamislite tadašnju sliku. Sve je zatvoreno. Ja sam bio smešten u hotelu preko puta Infektivne klinike i kroz prozor gledao kolonu sanitetskih vozila koja naizmenično pristižu na Infektivnu klinku i mogu vam reći da je prizor bio strašan, samo gledati to, a kamoli biti deo toga. Imali smo tokom dana po 240, 250 pregleda u Prijemno-trijažnoj ambulanti. Naša zabrinutost je bila velika. Nije bilo dovoljno opreme, terapija je bila minorna, nismo mogli adekvatno da odgovorimo na taj udar infekcije. Shvatili smo i da virus odnosi veliki broj žrtava, na dnevnom nivou je bilo 25, 30 umrlih. Pacijenti su umirali u hodniku, na trijažnim odeljenjima, u respiratornim jedinicama, u sanitetskim vozilima, nisu stizali da dođu do lekara. Jesmo se mi školovali za ovakvu jednu stvar, ali nikad nisi dovoljno spreman za tako nešto. Znate, i kada se školujete, ne spremate se za određenu bolest, iako je učite, ona se može ispoljiti na sasvim drugačiji način. Bolesti infektologije su takve”, kaže doktor Petrović.
Nakon dvonedeljnog novog iskustva u Beogradu, ovaj cenjeni infektolog vraća se u svoj rodni grad, gde je, kako kaže, takođe bila veoma loša situacija. Tri infektologa smenjivala su se danonoćno, ne bi li ukazali pomoć svim zaraženim pacijentima. Situacija je svuda u Srbiji postajala sve teža, a novi poziv za pomoć je opet usledio.
-Usledio je poziv sa niške Infektivne klinike, od direktora te klinike Miodraga Vrbića, jer su i oni imali udar novozaraženih. Tamo sam proveo skoro tri meseca, radio u prijemno-trijažnoj ambulanti, a kasnije u jedinici intenzivne nege. Broj pacijenata je bio veliki, dnevno po 160 pregleda, nekada bude i po 20 i više prijema na dan. U početku je bilo starijih pacijenata, a zatim smo imali sve mlađe i mlađe osobe koje su završavale na respiratorima. Problemi su bili tu, virus je mutirao, pojavili se novi sojevi, a vakcina je bila tada daleko od nas. Pacijenti su umirali, nekima nismo mogli da pružimo pomoć. Pamtim jednu noć dežurstva. Sestra me je pozvala iz kovid ambulante, rekla je da obe dežurne ekipe siđu u dvorište. 43 sanitetska vozila su tada pristizala sa svih strana. To nisu 43 pacijenata, već vozila, a u jednom sanitetu mogu biti i po dva bolesnika. Ceo paviljon oko Infektivne klinike je bio prepun sanitetskim vozilima sa upaljenim rotacionim svetlima što je dodatno stvaralo još veću paniku i među osobljem, ali i pacijentima. Preko 50 bolesnika u jednom trenutku ne možete da zbrinete odjednom. Bilo je, naravno, pacijenata i sa lakšom kliničkom slikom, ali i onih sa težom, trudnica, mlađih osoba, osoba koje su imale druge bolesti, ali su dobile i kovid i bile u teškom stanju. Taj period je ostao u gorkom sećanju i doživotno ću pamtiti. Jedino je lepo što sam sa kolegama ostvario još bolji odnos, bili smo kao porodica i neizmerno sam im zahvalan na tome, priseća se Petrović.
SPAVAO SAM JAKO MALO, LICA PACIJENATA KOJA SE BORE ZA ŽIVOT STALNO SU SE SMENJIVALA PRED MOJIM OČIMA
-Bilo je teških trenutaka jer svako od lekara, bar ja tako mislim, mora da ima neku dozu empatije, pa hteli, ne hteli, vežete se za pacijenta, posebno kada dođu pacijenti iz vašeg kraja, koje lično poznajete, pacijenti koji su na žalost završavali fatalno, pa treba rodbini to da sopštite. Teško je kad dođe mlada osoba za koju si tokom lečenja polagao sve nade da će biti bolje, a ona završi onako kako ne treba da završi, uz svu, kompletnu, terapiju. Ne možete da spavate. Nisam spavao gotovo nikako. I kad nisam dežurao telefoni su uporno zvonili, nisam mogao da ne dam svojim sugrađanima bar osnovne informacije o pacijentima koji leže, a to su njihovi članovi porodice, familija, prijatelji. Uvek su mi bili ti problemi u glavi koje nosi korona, brojke zaraženih pacijenata, da li imamo lekova, ko je od naših zdravstvenih radnika dobio koronu, kako će se izboriti, sve oči su bile uprte u to. Nije to posao koji nećete poneti kući. U ovoj situaciji je to nemoguće, u ovom poslu je nemoguće. Otac mi je i ranije govorio, koji je takođe bio lekar, kada sam još bio na studijama, da medicina traži celog čoveka. Ja to nisam tada razumeo, sada razumem, ističe Dr Petrović.
GLAD ZA VAZDUHOM
Po završetku rada u Nišu, polovinom avgusta, Petrović se ponovo vraća svom Zaječaru i nastavlja sa pružanjem lekarske pomoći, bez dana predaha. Kraj septembra doneo je sa sobom novi talas korona virusa, sa velikim prilivom pacijenata, a pred hrabrim ljudima na prvoj liniji fronta bile su nove borbe. Zdravstveni radnici su, svesni situacije, znali da je linija tanka i da lako, u jednom trenutku, od onih koji pružaju pomoć, mogu postati oni koji tu pomoć dobijaju. Takva sudbina zadesila je i doktora Petrovića.
-Mi koji smo, kako se kaže, na prvoj liniji fronta, očekivali smo da se inficiramo. Na moju nesreću, ja sam se takođe inficirao u prvoj polovini decembra i imao sam jednu ozbiljnu kliničku sliku kovida, sa obostranom pneumonijom. Počelo je tako što sam u toku vizite osetio jezu, groznicu neku, skinuo skafander, izmerio temperaturu koja je tada bila 37.8, 38. Uradio sam laboratoriju, grafiju pluća, koja je u tom trenutku bila dobra. Na osnovu laboratorijskih nalaza i PCR testa koji je pokazao da sam pozitivan, shvatio sam da sam se i ja inficirao. Odmah sam započeo svu terapiju koja mi je bila dostupna i ono što sam i sam znao. Pazite, polazite od toga da ako sam čovek koji samo ovu oblast radi godinu i više dana i poznaje je dovoljno, može da da terapiju koja je adekvatna u datom trenutku. Započeo sam terapiju, ali to nije pomoglo. Došlo je vrlo brzo do pogoršanja stanja, temperatura je skakala, jedva sam disao i posle nedelju dana bio sam smešten na Infektologiji. Proveo sam tu dva dana i uradio sam ponovo grafiju pluća i sve analize. Nalaz grafije pluća je bio veoma loš, da ne kažem jeziv. Laboratorijski nalazi su takođe bili sve gori i gori, čak do sada ni kod jednog pacijenta nisam video tako loš nalaz. Nakon toga, transportovan sam u Niš, gde sam na Klinici za infektivne bolesti Kliničkog centra smešten.
Tada dolazi do još većeg pogoršanja.
„Bio sam na maksimalnom protoku kiseonika. U jedinici Intenzivne nege proveo sam 24 dana. Možete da zamislite osećaj, do juče sam tu radio, borio se za živote drugih ljudi, a sada sam i sam pacijent. U jednom trenutku mislio sam da neću preživeti jer mi je bilo jako loše, borili su se za moj život. Sam odlazak do toaleta, kada vas odvoje od kiseoničke potpore, i kada uz pomoć kolica, štaka, medicinskog osoblja odete do toaleta, ne može se opisati rečima. Zbog nedostatka kiseonika, prilikom svakog pokreta doživljavate bolove u mišićima, bolove u srčanom mišiću, osećaj gušenja, magljenje pred očima. Čim se odvojim od boce sa kiseonikom, prsti su mi bili modri. Povratak iz toaleta i oporovak uz kiseoničku potporu trajao je i po 50 minuta. To je glad za vazduhom, neverovatan osećaj. Dešavalo mi se da čak u tom trenutku skinem masku da bih udahnuo vazduh, a ustvari vam maska daje vazduh. Moje loše stanje dodatno je pogoršavala slika koju sam viđao gotovo svakodnevno – pacijenti koji su sa mnom delili bolničku sobu, gubili bi bitku sa koronom i umirali. Taj osećaj nikome ne bih poželeo, priseća se zaječarski infektolog.
NAKON BORBE KOJA JE TRAJALA 50 DANA USLEDIO JE OPORAVAK
Iz ove životne bitke Petrović je izašao kao pobednik, ali su pred njim bili dani oporavka. Kako kaže, usledila je fizikalna terapija, borba za povratak normalnog hoda, ali i normalnog života.
-Nakon što se stanje posle tolike borbe poboljšalo, prebačen sam na Odeljenje i započeo fizikalnu terapiju. Izgubio sam u telesnoj i mišićnoj masi, hodao samo uz pomoć štaka, kolica su mi bila neophodna, pa je fizikalna terapija morala da se primeni. Jedva sam se kreteo. Suma sumarum, u Nišu sam bio 38 dana, bolest je trajala ukupno više od 50 dana, a sam oporavak oko dva meseca, ističe doktor Petrović i dodaje:
-Građani mogu i sami da zaključe da je reč o opakoj bolesti, a moj lični primer to i pokazuje. Moram da kažem, krivo mi je što me je bolest zadesila onda kada još nismo imali vakcinu. Sada je situacija drugačija, i mogu da kažem građanima da je imunizacija jedini spas od teškog oblika kovida, teške kliničke slike i smrtnog ishoda. Vakcina nam spašava glavu, a naši građani su, nažalost, i dalje skeptični. Pokušavam da objasnim da smo mi narod koji na svoju ruku pije antibiotike i razne vrste tableta, a kada dođe vakcina kao spas, vodimo polemiku da li da je primimo ili ne. Nismo na taj način na pravom putu. Zamislite da se za svaku vakcinu postavljalo pitanje da li je dobra, loša? Pojavile su se razne bolesti, variola vera, tuberkuloza, male boginje, difterija, i zamislite da se stalno postavljalo pitanje da li se vakcinisati? Za mene, kao lekara je to glupost. Treba se vakcinisati, to je osnov. Sve vakcine imaju dobar učinak, u kom smislu? Da se kod vakcinisanih ne razvije bolest, odnosno, i ako dođe do zaražavanja da nemaju tešku kliničku sliku ili komplikacije. Svaka vakcina ima različit način stvaranja imunskog odgovara. Ne treba postavljati pitanje oko toga, ali građani treba da znaju, ovo nije obična virusna infekcija, i da posle prve doze vakcine ne mogu da imaju stopostotnu zaštitu kao protiv sezonskog gripa. Potrebna je i druga doza, da prođe vremenski interval da bi imali kompletnu imunizaciju.
Petrović dodaje da, iako je vakcina jedini spas u borbi protiv ove opake bolesti, evidentirani su i slučajevi gde osobe koje su primile vakcinu nisu razvile imunološki odgovor i inficirale su se. To je, pak, kako kaže, veoma mali broj zabeleženih slučajeva te na to ne treba sumnjičavo gledati, već građani, kako kaže, treba da imaju svest o tome, da je u borbi protiv ove opake bolesti 21. veka, jedino oružje VAKCINA.