Još za svog života, a pogotovo posle junačke pogibije, slavljen je i opevan, ali je uvek naglašavan i Veljkov hajdučki i bećarski duh
Veljko Petrović je rođen u Lenovcu, kod Zaječara, u bogatoj porodici Petra Vlahovića, koga su zvali Sirenjar, zbog mnoštva stoke koju je posedovao i sira što je prodavao. U mladosti je Veljko bio čoban i sluga. Sa svoje 22 godine, kao mladić je reagovao kada su dva Turčina napala njegovu sestru. Na mah ih je ubio i odmah se odmetnuo u hajduke. Prvo je išao u Vidin kod velikog odmetnika, bivšeg janjičara Pazvanoglua. Međutim, i tu dolazi do izražaja njegova preka narav kada ubija dvojicu pasvandžija i beži.
Od 1803. godine bio je hajduk u četi Stanoja Glavaša, da bi zatim prišao starešini Smederevske nahije, vojvodi Dušanu Vulićeviću Đuši.
Hajduk Veljko je 1804. učestvovao u podizanju Prvog srpskog ustanka, 1806. se borio za Beograd, 1807. je podigao bunu Crnoj Reci i Krivom Viru, a 1809. je branio Banju od Turaka.
Kada vojvoda Đuša traži od Stanoja hrabrog i poverljivog čoveka, Stanoje nije imao boljeg izbora do Veljka. Od 1804. učestvovao je u ustanku u četi sa Glavašem, a posle sa Dušanom i Vujicom Vulićevićem. Svojeglavost Veljkova je uticala na to da u vremena ratna ne bude poslušan ni Vujici, a potom ni Karađorđu. Sa Vulićevićem se borio za Beograd (1806), na čijim šančevima je pokazao hrabrost. Godine 1807, postao je buljubaša i dobio dozvolu od Sovjeta da pobuni Krivi Vir i Crnu Reku. Godine 1809, Veljko je branio Banju od Turaka.
HAJDUK-VELJKO NA MEGDANU KOD BEOGRADA
Vožd je u Topoli oko božićnih poklada slavio pa je pozvao starešine iz svih krajeva. Među njima bili su Milisav Borđević i pop Radosav iz Crne Reke. Karađorđe je sve pozvao da dovedu svoju vojsku pred Beograd. Ovu varoš opsedaju, s manjim i većim jedinicama već gotovo dve godine, a sada će udariti na nju.
U logor blizu prestonog grada prvi su stigli najbliži, što je slučaj i sa Vulićevićevim odredom u kome su bili Veljko Petrović i njegov zemljak iz Lenovca Stanislav Marković.
„Karađorđe je nekoliko dana očekivao pred Beogradom dok mu se ne skupi vojska pa da juriša na nj“, ispričaće kasnije Marković. „Za sve to vreme čekanja izlazio je iz beogradskog grada nekakav bosanski Turčin koji je izazivao da mu kogod od Srba iziđe na megdan. I mnogi su mu izlazili ali se ni jedan živ nije vraćao. Jednoga dana Veljko sedeći kraj vatre sa svojim drugovima izjavi kako bi on bio rad izići Turčinu na megdan, samo ako bi mu vojvoda (Karađorđe) dopustio. Ode glas od jednog do drugog dok ne dođe i do Karađorđa, koji odmah dođe Hajduk–Veljku pa ga upita je li on to želi izići Turčinu na megdan. Veljko sedeći prekrštenih nogu kraj vatre odgovori da bi on smeo kada bi mu vojvoda izun dao i kada bi mu poklonio dobru sablju i dobrog konja. Karađorđe ga odvede konjima i dopusti da bira konja koga hoće. Veljko stade birati sebi konja: povuče jednog za rep a on posrne; povuče drugoga, i on posrne . . . I tako redom dok ne naiđe na jednog konja koga kad povuče on ni maći nazad. Veljko uzme njega, opremi se što bolje može, pa u polje pred Turčina koji ga je već čekao.
Čim Turčin vide Veljka stane se smejati kakvo mu derište na megdan izlazi. Ali Veljko ni habera za to. Pođu jedan drugom u susret i kad su se dovoljno jedan drugom približili skrešu pištolje jedan u drugoga. Nikome ništa. Tada Turčin sa sabljom u rukama pojuri na Veljka. Kako je Veljko bio vešt jahač polegne on po konju tako da mu je telo bilo više sa strane konju, te ga tako Turčin samo vrhom od sablje okrzne malo po kaišu od silava. U trenutku Veljko se ispravi i kao strela pojuri za Turčinom na konju, stigne ga i tako ga silno sabljom udari da je odmah pao mrtav na zemlju, a konj mu odjuri ka gradu. Veljku bi žao dobroga konja Turčinova te nagne za njim da ga uhvati, ali Turci iz šanca pripucaju na nj’ te se morao vratiti. Veljko potom oseče Turčinu glavu i odnese je u logor.
Karađorđe je svojim očima posmatrao kako je Veljko delio megdan, pa kad se vrati on ga zagrli, poljubi i postavi za buljubašu.“
Odlomak iz knjige Jevrema Damnjanovića „Srbija i na istoku“
Posle oslobođenja Beograda, početkom 1807. godine uz Karađorđevo odobrenje prelazi iz Paraćinske nahije u Krivi Vir kako bi pobunio Crnu Reku i oslobodio od Turaka.
POVRATAK U ZAVIČAJ
Za odlazak u Crnu Reku Hajduk–Veljko Petrović je molio sovjetnike učestalo otkako je sneg počeo da kopni. On je sa svojim momcima zimovao blizu klisure iz koje se iz Crne Reke izlazi u Pomoravlje. Vuk Karadžić beleži da „on nije iskao nikakve druge pomoći do jedan barjak i otvoreno lismo da svaki čovjek od bjegunaca ili došljaka iz onoga kraja koji hoće može slobodno s njim poći“. Kad je dosadio sovjetnicima, najstariji među njima, Mladen, rekao je: „Hajde, more, kad je tako navalio da ga pošljemo, pa ako da Bog te što otme, dobro. rasprostranićemo zemlju našu; no ako li pogine i propadne, mi mu nijesmo krivi, vidiš da neće da miruje nego će otići i bez dopuštenja„.
Kad su s istom namerom, da dižu ustanak u Crnoj Reci, došli kod Karađorđa crnorečki knez Milisav i pop Radosav, tamo se našao i Hajduk-Veljko. Vožd je dao Milisavu barjak i pismo, a Sovjet četiri tovara džebane. Prota ga je zamolio da s njima pođu i Bugarčići Ćira, Mina, Peša i Papazoglu. Karađorđe to odobri i reče da mogu da povedu i Crnorečane koji su učestvovali u ustanku, i da s njima krene Petar Đorđević Džoda, koji može da bude starešina.
Kako se tu našao Stanoje Glavaš (Karađorđe ga je kao starijeg i iskusnog ratnika vazda držao uz sebe), on predloži da sa Crnorečanima pođe i njegov buljubaša iz hajdučkih dana, Hajduk-Veljko. „Jeste, gospodaru, on je naš zemljak i pobratim, moj i Milisavljev“, rekao je prota Radosav. Karađorđe se ranije oglušavao o Veljkove molbe da ode u Crnu Reku i pobuni narod jer je imao neobuzdanu narav (Savremenik Lazar Arsenijević Batalaka smatra da je toliko Veljkovo insistiranje bilo zbog surevnjivosti, pošto je njegov drug Vule Ilić iz Kolara već postao vojvoda i smederevski komandant). Ovoga puta vožd je popustio i dao je Hajduk–Veljku zastavu i pismo kojim ga postavlja za buljubašu, s ovlašćenjem da može da skupi bećare. Dali su mu i nešto džebane, nekoliko stotina groša i dobrog konja vranca.
Knez Milisav sa popom Radosavom i Hajduk–Veljko stigli su u Resavu sa nekoliko desetina vojnika. Sa Veljkom su uglavnom bili njegovi zemljaci s kojima je dotad vojevao: Stanislav Marković, Matija Marinković, Neša Šišković, Bogosav Macić, Radosav Kljunča, Radovan Lažov, kao i Peša Pištikačamak iz Bugarske.
Kod manastira Ravanica su se ulogorili i primali su bećare, plaćenike, i knez Milisav i Hajduk–Veljko. To se raščulo po Crnoj Reci pa su im prišli dobrovoljci. Milija Zdravković Resavac im je pridodao jednu četu. Tako ih je bilo oko sedamsto.
Pošto je pod Turcima bio knez u Crnoj Reci, Milisav se postavio kao komandant ove združene formacije. Naredio je da se na Kalafatu iskopa i utvrdi šanac iz koga će krenuti u napad.
Pod okriljem noći 22. marta 1807. godine, na Mladence, spustili su se u Krivi Vir, pucnjavom rasterali malu tursku posadu i zapalili kulu. Zatim su se uputili u Podgorac ka kuli Osman–bega. Ugledavši pobunjenike, beg je svih 38 Turaka rasporedio kraj puškarnica.
Nastala je pucnjava, a napadači nevični ratovanju, u želji da što pre osvoje kulu jurišali su ka zamandaljenim vratima. Poginula su dvanaestorica. U kuli su poginula trojica. Odbrana nije popuštala. pucalo se celog dana. Uveče je Hajduk-Veljko poslao vojnike u selo da donesu kace i napune ih slamom, senom i katranom. Zapalili su kace i zakotrljali ih prema kuli koju je ubrzo obuhvatio gust dim. Knez Milisav je naredio juriš i napadači zaklonjeni dimnom zavesom uspeli su da se probiju do kule. Tada je Osman–beg viknuo da prestane borba i da se pregovara.
Knez Milisav i prota Radosav su sa Hajduk-Veljom i njegovih desetak bećara ušli u kulu. Na čardaku ih je dočekao Osman–beg sa svojim naoružanim ljudima. Pitao je da li ih je poslao Karađorđe u Crnu Reku ili su sami krenuli da isteraju Turke. Odgovorili su: „Karađorđe“, „da li je tu još neko od njegovih ljudi?“, pitao je beg. Prota je pokazao na Veljka, Karađorđevog buljubašu.
„Viđao sam ga kao čobanče kad sam odlazio na teferič kod paše u selo kod Vidina. Niko se s njim nije mogao meriti u rvanju, skakanju i bacanju kamena. Još onda se videlo da će od Veljka izići veliki čovek. Paša ga je darivao bakšišom govoreći: „A bej hajduk Veljko“, ispričao je Osman–beg.
Laskao je beg, a da bi još više umirio napadače naredio je seizima da iz konjušnice izvedu tri konja; jednog je poklonio proti, Milisavu je dao vranca, a kulaša (Kušlju) Veljku govoreći: „A bej Hajduk–Veljko, alal da ti je ovo hatče što ti ga dajem; ono je za takvog junaka kao što si ti.“
Knez Milisav je rekao Osman–begu da može sa svojim ljudima slobodno da ode u Zaječar. Beg je onda kazao da će poneti oružje i lične stvari. Kad je čuo da hoće da nose oružje od kojeg je poginulo dvanaest srpskih boraca, Hajduk–Veljko se usprotivio. Beg nije imao izbora, naredio je svojom ljudima da predaju oružje. Onda je Veljko naredio svojom momcima da uzmu oružje i municiju, i da prevrnu svaki kutak u konaku i pokupe sve što vredi.
Bećari su našli begov ćemer u kome je bilo osamsto dukata, a od dvojice trgovaca koji su se zatekli na konaku oduzeli su dve zobnice pune novca. Iz sanduka su izneli begova svečana odela.
Hajduk–Veljko je rekao svojim bećarima da svoja pohabana odela razmene sa onima koje nose begovi ljudi, kao i svoje konje s turskim. Za sebe je zadržao Osmanova odela i Kušlju.
Knez Milisav nije mogao da se suprotstavi svojeglavom Veljku. da bi bar sačuvao životne Osman-begu i njegovoj pratnji rekao je svom bratu da ih otprati do prve turske kule u Sumrakovcu.
Beg je sa suprugom Fatimom i pratnjom obučenom u pohabana seljačka odela napustio Podgorac. Zahvalan Milisavu što je s njim postupao lepo, poslaće mu iz Zaječara poklone.
Odlomak iz knjige Jevrema Damnjanovića „Srbija i na istoku“
Iako je bio svojeglav i neposlušan starešine srpskih četa su u Veljka imale najviše poverenja. Zvali su ga kad je bilo najteže, a on nikada nije izbegavao bitku. O njegovoj hrabrosti svi su znali i često su ponavljali njegove reči: „Glavu dajem, Krajinu ne dajem!“.
Hajduk Veljko je u oslobođenim krajevima postavljao knezove, a za obezbeđenje od turskih upada izgradio je šančeve u Vražogrncu, Zaječaru, Grljanu i Sumrakovcu. Tokom juna 1807. učestvovao je u bojevima na Štubiku i Malajnici.
Odlikovan je zlatnim ruskim ordenom za hrabrost 1810. godine. Te godine najviše se istakao u bici kod Varvarina, u kojoj su pobedili srpski ustanici. Krajinski vojvoda i vođa ustanika Timočke krajine postao je 1811. godine. Dugo je hajduk Veljko Petrović sa svojom vojskom uspevao da spreči turske vojnike da prodru u grad, ali dok je obilazio šančeve oko Negotina i bodrio vojnike, pogodilo ga je topovsko đule ”po sred pleća“.
Sudbonosne 1813. nekoliko turskih konjanika ga je napalo kod sela Bukovča, gde ih je Veljko razbio. Turci su zatim krenuli sa daleko jačim snagama, pa se Veljko morao povući u negotinske šančeve da ih brani.
Veliki bojevi oko Negotina počeli su u leto 1813. godine. Veljko prodire do Vidina, pa potom kod Bukovča tuče manje turske jedinice, ali se ubrzo odnos snaga menja. Turci su počeli da opsedaju Negotin pojačanjima koje im je poslao turski paša iz Vlaške. Ukupno 16.000 turskih vojnika je napadalo Negotin, koga je branilo 3000 Srba. Veljko je utvrdio Negotin, napravio šanac, digao kule i sačekao Turke. Najviša kula u kojoj je sedeo Veljko je nazvana „Baba Finka“.
U šančevima, zajedno sa Veljkom borila su se i njegova braća Milutin i Miljko, kao i hrabre buljubaše i bimbaše Hadži-Nikola Mijailović, Stojan Abraš, Delibalta i dr. Očekivana pomoć koju je Veljko tražio nije stigla.
Ponestala je i municija, pa se hajduk Veljko seti i naredi da se sakupe po Negotinu kalajne stvari, i da se rastope u puščana zrna, a u topove je naređivao da se samo stavljaju taliri.
Dan i noć je obilazio šančeve, hrabrio svoje vojnike i popravljao ruševine od turskih topova.
U negotinskom gradiću bila je kula u kojoj je sedeo Veljko. Kula je imala više tavana, a na vrhu je imala neki trem s direcima, koji su držali krov nad tim tremom, a između direka bilo je na sve strane otvoreno. To se zvalo „Baba–Finka“ (tj. kažu da se tako zove ona kotarica na lađi u kojoj sedi onaj koji pazi kud lađa ide). Na toj Baba–Finki obično je sedeo Veljko, pušio i razgledao polje oko Negotina, motreći na svako tursko kretanje. Čučuk–Stana ili snaha mu Stanojka (Milutinovica) dvorile bi ga, služeći vino ili rakiju . . . Događalo se čak i to, da po koje topovsko đule proleti pored kule i po koji direk okrzne, te se čeljade koje služi piće trgne i obrne od one siline. Dokle Veljko sedi i pije na Baba–Finki, dole u avliji bi svirali i pevali najbolji svirači Cigani. I momci bi spremali Kušlju za boj. Kad bi sve bilo gotovo, izašao bi Abraš na Baba–Finku i rekao bi:
– Pobratime, konji su gotovi!
– I ja sam! – odgovorio bi Veljko odmah, i nargile bi naslonio na jastuk, pa ustao na noge. On bi stao na sred trema, Čučuk–Stana bi prišla, uzdigla bi na leđa njegove čepken–rukave od dolame i zakopčala bi mu ih iza vrata, tako da mu niz ruke ostanu samo tanki široki rukavi Od svilene košulje. Posle toga, dala bi mu sablju, koju bi on obesio o vrat, pa onda pošao lagano niz stepenice.
Pred kulom, u avliji, za to vreme Kušlja se spreman vodio i njega čekao. Pre nego što bi uzjahao Kušlju, Veljko bi sam zagledao u kopan, u uzde i nanovo bi potprašio pištolje. Pojahavši, izišao bi na zapadnu, veliku kapiju, između sadašnje crkve i načelstva. Svi bi momci jahali za njim, a za svima bi išli Cigani, svirajući i pevajući.
Veljkov je Kušlja išao lagano u hod. Izašavši iz varoši Veljko bi se okrenuo i mahnuo rukom: to je bio znak da se Cigani vrate i da se sklanja kud ko može, a on s momcima upućivao se pravo u Turke. Primaknuvši se na puškomet neprijatelju, svako bi opalio samo pištolj, pa bi onda isukali sablje i jurnuli bi kao kobci među tice…
(Po kazivanju potomaka Hajduk Veljkove braće, Milutina i Miljka, zapisao učitelj Mihailo M. Stevanović: Hajduk–Veljko i njegova braća, Požarevac, izdanje porodice Milutinove, brata Hajduk–Veljkovog, 1893, 44–46)
Jedno jutro, posle dvadesetak dana odbrane, oko 20. jula, kad je naređivao opravke na malom šancu, pogodi ga topovsko đule kroz sred pleća. Jedva je mogao da izgovori samo: „Drž!“. Pao je mrtav na zemlju. Njegov brat Milutin ga je uveče zakopao kod negotinske crkve.
U istoriji je 18. juli 1813. godine prihvaćen kao dan pogibije Hajduk Veljka Petrovića.
Postoji u pirotskom kraju narodno predanje o pogibiji Veljkovoj, koju je preneo starac od 90 godina, Đorđe Golubović zvani Lepoje 1897. godine. U tamošnjem mestu Šugrin (kod Kalne) rođen je Stevan, glavni Hajduk-Veljkov tobdžija. Jednom prilikom 1813. godine u Negotinu se Stevan opio i zbog toga loše nišanio, pa ga je Hajduk Veljko išamarao. Stevan se naljutio i prebegao je Turcima. Ispričao im je sve što se desilo i oni su ga uzeli za svog tobdžiju. Pošto je rekao da ga je Veljko plaćao groš po danu, novi gospodari su mu navodno dali 100 groša nagrade. Uslov je bio da topom što pre pogodi Hajduk-Veljka. I posle nekoliko dana Stevan zaista ubi topom Hajduk-Veljka.
Nakon Veljkove pogibije, Turci su zauzeli Negotin i Krajinu.
Crkva rođenja Presvete Bogorodice, poznata kao Stara negotinska crkva, sagrađena 1803. godine na mestu starije crkve brvnare, u narodu je poznata i kao Hajduk Veljkova crkva, jer se neposredno uz oltar sa spoljne strane crkve nalazi grob Hajduk Veljka Petrovića, koji je poginuo braneći Negotin od turskog osvajanja 1813. godine.
Hajduk Veljko se ženio dva puta. Prva žena je bila Marija, najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, ali ona nije mogla podneti hajdučki život Veljkov pa se raziđoše. Druga njegova žena Čučuk Stana, rođena u negotinskom selu Sikole, bila mu je naročito mila. Za nju se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila. Posle njegove smrti udala se za drugog junaka, grčkog kapetana Jorgaća.
Hajduk Veljko je svojim izgledom i sposobnostima privlačio, a i imao mnogobrojne žene. Međutim, samo je jedna žena osvojila njegovo srce, a to je bila Stana Čučuk koju je prvi put ugledao dok je uživao u neobaveznom razgovoru i piću. Jahala je konja i bila obučena kao muškarac.
Kada mu je drsko prišla i obratila se pitanjem: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?“, on je ostao zaprepašten, te se odmah raspitao ko je ona. Saznao je da su njegovi ljudi prilikom sakupljanja poreza uzeli i miraz koji je Stanin otac spremio za svoje ćerke. Miraz je po Veljkovom naređenju morao biti vraćen, a on lično je Stanu zbog toga dodatno darivao. Tada je počela njihova velika ljubav. Veljko je iskreno zavolio Stanu. Ona je imala petnaest godina kada su se zavoleli. Zbog njene velike hrabrosti, koja je zasenila hrabrost mnogih muškarca, dobila je nadimak Čučuk. Veljko je u trenutku njihovog upoznavanja bio u braku sa prvom suprugom Marijom.
Oženio se i Stanom tako što je potplatio sveštenike, a svojoj prvoj supruzi darovao imanje u Jagodini. Osim postelje, Veljko i Stana, delili su sedlo i kuburu, zajedno osmišljavali strategije i odlazili u bitke. Odlučno je ostajala uz njega i u najtežim trenucima. Vest o Veljkovoj smrti je teško prihvatila. U želji za osvetom ostajala je sa saborcima do kraja. Nakon toga je jedan period živjela u Pančevu. Ponovo se udala za Grka, kapetana Jorgaća (Georgakis Nikolau Olimpios). Rodila mu je dva sina i ćerku. U Atini je provela ostatak svog života. Živela je na dvoru radeći zajedno sa mužem, a u slobodno vreme je učila strane jezike. U Atini je i umrla, 1849. godine, ali se ne zna gde je sahranjena.
Mnogo nakon njene smrti, beogradske „Male stare novine“ objavile su sledeće reči:
„Zna se za grobove njenih sinova jer su obeleženi krstovima i pločama, a dok joj je kćerka živela, znalo se i za Stanin grob, jer je kćerka svake godine obnavljala grobove svoje braće i majke, ali, kako je kćerka umrla, zarastao je grob Čučuk-Stane, koji se nalazi pokraj grobova njenih sinova, pa na njemu nema ni obeležja, i prešao je u zaboravnost, jer Stana nema ovde nikoga od roda, a o njenu patriotizmu i požrtvovanju malo se ovde vodilo računa dok je ona živela. Znam da će ovo interesovati srpski svet, i vredno je da se pribeleži.“
Junaštvo Veljka Petrovića najbolje je opisao njegov savremenik Vuk Karadžić koji navodi: „Po srcu i po telesnom junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji, nego se može slobodno reći i u cijeloj Evropi svoga svud ratnoga vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme bogzna bi li se oni mogli s njim isporediti“.
U Lenovcu su dva spomenika koja su podigli zahvalni potomci Hajduk Veljka, jedan u porti crkve, posvećen ovom velikom junaku i stradalim Soluncima iz ovog podtupižničkog sela, a drugi na mestu gde se nekada nalazila kuća Veljka Petrovića.
Inače, Lenovčani su se na više načina odužili Hajduk Veljku Petroviću, pored priređivanja manifestacije Hajduk Veljkovi dani, i postavljanja dva spomen obeležja, i spomen crkvu u ovom selu u čast Hajduk Veljka podigli su „zahvalni Lenovčani“.
Svojim junaštvom Hajduk Veljko je zadužio sve generacije koje su usledile posle njega, a u legendu je ušao svojim ratnim pokličem „Glavu dajem, Krajinu ne dajem!“.
Sadržaj je objavljen u okviru projekta „Nasleđe za budućnost“. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.